Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > "Ovo" nije došlo na izborima – i samo izborima neće ni otići
Kolumne Đorđa Vukadinovića

"Ovo" nije došlo na izborima – i samo izborima neće ni otići

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
subota, 23. april 2016.
Veliki srpski psihijatar i patriota Jovan Rašković svojevremeno je rekao da su „Srbi lud narod“ i zbog toga bio žestoko i uglavnom nepravedno napadan kao „izdajnik“ od strane dežurnih režimskih patriota. Ali kada se pogledaju poslednji rezultati velikog predizbornog istraživanja NSPM teško je odoleti utisku da je Rašković bio u pravu.

Šta reći za nalaz da skoro polovina građana Srbije (42 odsto) kaže kako danas živi gore nego pre tri godine (nasuprot samo 11 odsto koji kažu da žive bolje) i veruje da se stvari u zemlji kreću u lošem smeru, gotovo dvotrećinski se protive smanjenju plata i penzija i prodaji preostalih privrednih resursa – a onda u ogromnom procentu kažu da će glasati za Aleksandra Vučića i podržavaju vladu kojoj je on na čelu? Kako objasniti da u istoj anketi isti ljudi kažu da se ne slažu praktično ni sa jednim aspektom vladine politike,  a onda skoro polovina njih izjavi kako je ova vlada „ipak malo bolja“ od one prethodne (do 2012.), dok samo petina (20,4%) smogne snage i hrabrosti da otvoreno kaže da je „gora“?  

Postoje samo dva moguća objašnjenja ovog fenomena. Prvo, da se ljudi plaše izjašnjavanja, izbegavaju da učestvuju u anketi i/ili lažu i sebe i anketare.  A drugo objašnjenje je ono, već pomenuto, da smo lud narod – mada to naravno nije nikakvo objašnjenje, već više neka vrsta alibija.

U Srbiji vladaju strah, masovno licemerje i (samo)obmana. Takvu atmosferu šire od vlasti kontrolisani mediji, širi je vlast na čelu sa Premijerom, a u tome saučestvuje i značajan deo tzv. opozicije, glumeći da je situacija u društvu više-manje regularna i da je u toku jedna normalna predizborna kampanja – i da je, eto, sasvim normalno, ili barem uobičajeno, da se sa naslovnih strana režimskih medija neprestano plasiraju otvorene laži o pojedinim („targetiranim“) opozicionim strankama i liderima. Uvek je ovde vlast pomalo manipulisala i „birala“ sebi opoziciju – radili su to i Milošević i Tadić – ali nikada nije bilo toga da praktično više od polovine učesnika u izbornoj trci (u kojoj, inače, učestvuje rekordan broj od čak 20 izbornih lista), služi samo tome da rasipa glasove i najprljavije napada druge, tj. one prave opozicione liste.          

Kako trenutno stoje stvari, SNS ubedljivo pobeđuje (uostalom, izbora ne bi ni bilo da istraživanja nisu pokazivala njegovu ogromnu prednost), samo je pitanje sa kojim rezultatom. Vučić je „zacrtao“ da to mora da bude barem „50 plus 1“. No, realno, i sa 45 odsto glasova on je praktično apsolutni pobednik izbora. A čak i ako osvoji manje od toga, opet praktično nema načina da bude maknut sa premijerskog mesta – jer je, uprkos Vučićevom neprestanom kukumavčenju kako „samo što nije izgubio izbore“ i kako će se „svi smesta ujediniti, samo ako zajedno budu imali jedan glas više“, gotovo nemoguće zamisliti da bi, čak i ukoliko za to bude matematičke mogućnosti, Šešelj, Tadić, Čeda, Čanak, Pajtić Sanda Rašković i Boško Obradović mogli i hteli zajedno.  

Dakle, sem ako se dogodi neki politički zemljotres, kakav pominje kolega Vladan Dinić, i o kome možda sneva poneki opozicionar i čitalac ovog teksta, Vučić će ponovo „zanoviti“ i „orositi“ svoj mandat. S druge strane, opozicija će, u celini gledano, ipak biti nešto jača i brojnija nego ranije. (Osim ukoliko u poslednji čas Vučić uspe da ispod cenzusa potopi jednu ili dve opozicione liste, što nije isključeno, i na čemu se poslednjih nedelja intenzivno radi, uz pomoć par fantomskih stranaka i medijske osovine Pink-Informer, kojoj se u ovoj kampanji pridružio i „Ringijerov“ novinski dvojac Blic-Alo.)

I dok su u prethodnom periodu glavna meta prljave kampanje bile demokrate (tzv. „žuti“), poslednjih nedelja fokus je definitivno prešao na koaliciju DSS-Dveri, a posebno na ličnost Sande Rašković Ivić. Šta sve nije rečeno na račun ove krhke žene, intelektualke i dame, pri čemu je teško presuditi da li su u tim napadima gori bili naprednjački talibani, lider radikala Vojislav Šešelj, ili pak DSS-ovski, dverjanski i NSPM otpadnici. Napadi su išli i na Dveri, posebno na gospođu Jasminu Vujić, pravljeni su lažni fejsbuk profili, izmišljane špijunske afere, veze sa cijom, milioni dolara donacija... (Lično mislim da se u suočavanju sa tom prljavom kampanjom koalicija Dveri-DSS nije adekvatno postavila i da bi bilo i časnije i delotvornije da su podigli glas, organizovali protest, protesnu šetnju, bacili jaje, prosuli smeće, napravili hepening ili koncert zvižduka pred  Vučićevim fabrikama laži – ali prevladala je defetistička taktika „ćuti i trpi, da ne bude još gore“).

Zato i jesam pomalo ljut i na sebe i svoje lične i političke prijatelje što nismo uspeli da za taj apsolutno superiorni program obezbedimo još bolje pakovanje i još masovniju podršku

Meni se takva taktika ne dopada. A nije tajna ni da mi se nije previše dopadala ni kampanja „#sreća“, kao ni izvesna stranačka uskogrudost kojom  odbijene neke grupacije i pojedinci koji su mogli doprineti da rezultat bude bolji. Ali to je sve sporedno – i pominjem to samo zato što su čitaoci NSPM-a navikli da sam iskren prema njima, čak i kada se ne slažemo u potpunosti – i praktično je nebitno pred nepobitnom činjenicom da u sadržinskom i programskom smislu (verovatno i u personalnom, mada o tome ne mogu da sudim) ova lista nema premca, niti ozbiljnu konkurenciju. (Zato i jesam pomalo ljut i na sebe i svoje lične i političke prijatelje što nismo uspeli da za taj apsolutno superiorni program obezbedimo još bolje pakovanje i još masovniju podršku – mada to u ovim uslovima zaista nije bilo lako. Ali to se moglo pretpostaviti i trebalo je blagovremeno napraviti još širi i čvrći front patriotskih snaga.)

***

Glavna podela u Srbiji danas nije ona na liberale i konzervativce, levičare i desničare, „nacionaliste“ i „mondijaliste“, „istočnjake“ i „zapadnjake“, kriminalce i poštene ljude – već na one koji su za i koji su protiv Vučića. A sve drugo je manje važno. To je, naravno, dugoročno loše, i za njega, i za opoziciju, i za Srbiju. Ali upravo sam Vučić je nametnuo tu polarizaciju i besomučno je forsirao i u ovoj, kao i u prošloj, predizbornoj kampanji. A onda se žali kako opozicija nema nikakve strategije, ni politike, nego se, eto, samo bavi njime, njegovom ličnošću, porodicom i prijateljima.

Nažalost, ni ovaj put se neće glasati o programima, ekonomskim strategijama i geopolitičkim orijentacijama – već o tome da li verujete ili ne verujete Vučiću da stvari u Srbiji idu u dobrom pravcu, ili, čak i ako ne idu, da naprosto ne mogu biti drugačije i bolje. Zato je, pored svega ostalog, Vučićeva politika toliko opasna i fatalna, ne samo po potezima koje vuče, nego i po atmosferi beznađa, bespomoćnosti i apatije koju širi. Ona ubija svaku nadu i volju za otporom – i sugeriše da nema druge alternative sem mirenja sa neokolonijalnim ropstvom.        

Zato je, pored svega ostalog, Vučićeva politika toliko opasna i fatalna, ne samo po potezima koje vuče, nego i po atmosferi beznađa, bespomoćnosti i apatije koju širi. Ona ubija svaku nadu i volju za otporom – i sugeriše da nema druge alternative sem mirenja sa neokolonijalnim ropstvom.        

Nema tu ni ideje, ni vizije, ni plana, ni koncepta – sem golog opstanka na vlasti, po svaku cenu. Uostalom, na Vučićevovoj listi se nalazi i veliki rusofil Popović, kao i veliki evropejac Ljajić. I Vuk Drašković i Vulin i Karić. I Zorana Mihajlović i Lazanski i Drecun. Dakle, navali narode, volj ti „patriote“, volj ti „mondijalisti“, volj ti „Rusi“, volj „Ameri“, za svakog po nešto, pa ko voli, nek izvoli.

I, ako se ne varamo, barem tako stoje stvari na nedelju dana pred izbore, narod će zbilja da „navali“. Delom zato što su ga Vučić, Informer i Pink ubedili da mu je baš super, a delom zato što ne zna za bolje. A najviše zato što ga opozicija – rascepkana, ili bar nedovoljno ujedinjena – nije u dovoljnoj meri ubedila da u ovom trenutku može da predstavlja realnu alternativu, već se, faktički, samo bori za opstanak i za prelazak famoznog „celzijusa“ od pet odsto. Sem, ako se nešto ne dogodi i ne prelomi u poslednji čas. Što reče Pesnik – „Srbija je velika tajna“.

Ali kako god se stvar sa ovim nazovi-izborima završila, moram da ponovim ono što sam već rekao na drugom mestu. Verujte mi. OVO nije došlo/zacarilo na izborima – i samo izborima neće ni otići. (Što nikako ne znači da ne treba izaći i glasati za one za koje mislite da su vam najbliži, ili bar najmanje loši.) Dakle, kako god se završili ovi izbori – koji, to se već iz aviona vidi, nemaju blage veze ni sa prav(d)om, ni sa demokratijom, ni sa minimalnim fer uslovima – borba za spas i opstanak ove zemlje i naroda će se morati nastaviti. Izborni ishod će možda samo donekle uticati na formu i sredstva koja će za to biti potrebna. Ali borba svakako neće biti okončana ni sa kakvim procentom, a još manje nekakvim „celzijusom“. Nadam se i verujem da ćemo u toj neravnopravnoj, ali časnoj borbi protiv diktature, primitivizma, ludila i okupacije NSPM i ja lično i dalje imati vašu podršku i poverenje.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner