Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Avganistanske lekcije: U avionu, kad dođe stani-pani, nikada nema mesta za sve
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Avganistanske lekcije: U avionu, kad dođe stani-pani, nikada nema mesta za sve

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 18. avgust 2021.

Nameravao sam da ovu kolumnu posvetim godišici crnogorskih parlamentarnih izbora i svođenju bilansa tog – regionalno gledano – značajnog, iako u međuvremenu raznim zbivanjima i političkim igrama pomalo devalviranog događaja. Ali vest dana (i godine!) ipak je ovo što se prethodnih nedelja dešavalo u Avganistanu, a što je svoj vrhunac i veliko finale imalo proteklog vikenda u Kabulu. 

Kada su Amerikanci (sa sve „saveznicima“) pre dve decenije trijumfalno ušli u Avganistan, ni ove rubrike ni ovog portala nije bilo, a neki od čitalaca ovog teksta još nisu bili ni rođeni. Hoću reći – prošlo je mnogo vremena i ne bi bilo preterano iznenađenje da su se Avganistanci akomodirali na okupacionu vlast, pogotovo s obzirom na ono što joj je prethodilo. Ali to se ipak nije dogodilo. A protivljenje američkoj okupaciji vremenom je samo raslo čak i kod onih koji su je u početku doživljavali kao „oslobođenje“ od talibanske strahovlade.

    

Sticajem okolnosti, Srbija i Srbi u ovoj trci nemaju svog konja. Tačnije, oba „konja“ su nas u različitim prilikama i na različite načine udarala – i nije isključeno da će to i nadalje činiti. Ali možda nam upravo to omogućava da događaje u Avganistanu sagledamo bolje i objektivnije od onih koji su u njih direktnije i interesno involvirani.

Prva pouka glasi: Svaka okupacija dođe i prođe – samo ako se dovoljno dugo izdrži, sačuva strateški fokus i demografski potencijal

Geopolitički aspekt i novi nastavak „velike igre“ velikih sila tu je verovatno najvažnija stvar. Ali nas ovde zanimaju neke druge, malo opštije i univerzalnije po(r)uke.

Prva pouka glasi: Svaka okupacija dođe i prođe – samo ako se dovoljno dugo izdrži, sačuva strateški fokus i demografski potencijal. I druga: Svaka okupacija je mučna, čak i kada okupator nastupa u plišanim rukavicama i sa – bar deklarativno – humanim motivima.

Zapravo, praktično SVAKI okupator će reći da je tu za vaše dobro. Nije isključeno ni da učini nešto pozitivno, sagradi poneki put, most ili prugu – ali ne treba imati ni trunku sumnje da je uvek tu iz svog interesa i svoje računice, bila ta računica ekonomska, vojna ili geopolitička. I da će, ako se ta računica u međuvremenu promeni, dići sidro i otići bez milosti i osvrtanja – uostalom, pogledajte samo one nesrećnike koji se tiskaju po pisti kabulskog aerodroma, kao i točkovima i krilima odlazećih aviona?!

SVAKI okupator će reći da je tu za vaše dobro. Nije isključeno ni da učini nešto pozitivno, sagradi poneki put, most ili prugu – ali ne treba imati ni trunku sumnje da je uvek tu iz svog interesa i svoje računice, bila ta računica ekonomska, vojna ili geopolitička

Na stranu što američka okupacija u Avganistanu nipošto nije bila baš „plišana“. Stotine hiljada mrtvih i ranjenih civila, nasumična bombardovanja iz vazduha, velike i česte „kolateralne štete“ – sve je to, uz korumpiranu i nesposobnu lokalnu („saradničku“) administarciju, doprinosilo da se okupacija „ne primi“ među Avganistancima, bez obzira na više nego problematično nasleđe i „tekovine“ prethodne talibanske vladavine.          

Režim koji je američkoj okupaciji prethodio po skoro svim parametrima bio je loš, diskriminatorski i nasilan. Da li će ovaj drugi talibanski „mandat“ biti svojevrsni „popravni“ ili večno ponavljanje istog – tek ćemo da vidimo. No, još jednom se pokazalo da NIKO ne voli okupatora. A još mnogo manje voli njegove lokalne sluge i okupatorske saradnike. I zato događaji iz Kabula i ovaj ekspresni slom ne treba nikog da iznenađuju i čude.

još jednom se pokazalo da NIKO ne voli okupatora. A još mnogo manje voli njegove lokalne sluge i okupatorske saradnike

Ali iznenađenih je ipak bilo. Pogotovo tamo gde ih ne bi smelo biti. Na primer, u vrhovima američke administracije i bezbednosnih struktura čije su i javne i tajne analize predviđale da „nakon odlaska SAD, avganistanska vojska može izdržati oko tri meseca“ – zato su, između ostalog, u Vašingtonu i rešili da ubrzaju i intenziviraju povlačenje. Ali ispostavilo se da se bukvalno sve raspalo za samo nekoliko dana, odnosno još i PRE američkog odlaska predviđenog za kraj avgusta. Ozbiljan je to i težak propust, iako ne sumnjam da će nadležni pokušati da ga potisnu i medijski zabašure.

Oni koji ovih dana, u pokušaju da odbrane neodbranjivo, ili da makar malo relativizuju razmere američke imperijalne bruke, podsećaju na sovjetski boravak i odlazak iz Avganistana, krajem osamdesetih godina. Ali ta analogija stoji samo delimično i teško da može biti utešna za fanatizovane branitelje vere u unipolarni svetski poredak koji se ruši pred njihovim očima. Da. Avganistan jeste „groblje imperija“. Da. I Rusi su neslavno otišli odatle. Ali su otišli organizovano, a režim koji su tamo ostavili opstao je još nekoliko godina, i to sam samcijat – dok su islamiste sve to vreme aktivno, vojno, logistički i finansijski, pomagali SAD i Pakistan (pa i Kina).

Možda poučen baš tim iskustvom, sadašnji (to jest, dojučerašnji) predsednik Ašraf Gani nije imao nameru da se igra glavom – čim su se talibani približili Kabulu seo je u avion i sa najbližim saradnicima zbrisao u Tadžikistan. A slično je još danima pre reagovala i njegova „armija“

Ali je prvi čovek tog režima Mohamed Nadžibulah taj svoj herojski otpor platio glavom, doživevši od talibana sudbinu i mrcvarenje koje će dve decenije kasnije snaći Moamera Gadafija. Ali on je bio „ruski satelit“ i nisu se zbog te bestijalnosti tada preterano potresli evropski i američki liberalni krugovi. (Mnogo više ih je potreslo docnije varvarsko rušenje glinenih statua Bude u Bamijanu.) Možda poučen baš tim iskustvom, sadašnji (to jest, dojučerašnji) predsednik Ašraf Gani nije imao nameru da se igra glavom – čim su se talibani približili Kabulu seo je u avion i sa najbližim saradnicima zbrisao u Tadžikistan. A slično je još danima pre reagovala i njegova „armija“.

I poslednja, možda i najvažnija po(r)uka: U avionu, kad dođe stani-pani, nikada nema dovoljno mesta za sve.

(urednik NSPM i bivši narodni poslanik)

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner