среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Прича о Србима и Хрватима – случај Капетана Драгана и преиспитивање савести
Истина и помирење на ex-YU просторима

Прича о Србима и Хрватима – случај Капетана Драгана и преиспитивање савести

PDF Штампа Ел. пошта
Драгослав Павков   
субота, 03. август 2013.

Годишњица  трагедије, нарочито оне у којој је један народ практично збрисан са вековних огњишта, сигурно није добар тренутак за отварање питања ситних интереса и шибицарења; међутим, поучени искуством – кад год одлучили да неко питање „ставимо на сто“ неко ће увек упитати:

А што баш сада? За чије интересе радиш, ко те и колико плаћа?

Када ако не сада? 

Сутра у земљи бивше „браће“ и српских нових најбољих пријатеља почиње обележавање „врхунца домовинског рата“ када су снаге Хрватске војске и полиције по одлуци свог  „врховништва“  покренуле агресију на Републику Српску Крајину – територију под заштитом мировних снага Уједињених нација.

Данас, пуних осамнаест година након тога, удружење „Веритас“ и његов челник, пензионисани задарски судија Саво Штрбац  обзнањују своју иницијативу Савету безбедности Уједињених нација (оснивачу Међународног суда за ратне злочине у бившој Југославији и Руанди) за преиспитивање ослобађајућих пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, које је тужилаштво хашког трибунала својевремено оптужило за ратни злочин, кршење међународног ратног права и обичаја рата и још неких непримерених активности попут свесних и намерних артиљеријских удара по цивилним циљевима.

Ако пођемо од вишекратно утврђене чињенице да је „хашки трибунал“ политичком вољом кључних земаља тзв. „међународне заједнице“ установљен као суд за једнократну употребу, са једним и једином циљем да послужи као средство за наметање воље моћника дивљим балканским племенима, поставља се питање чему треба да послуже иницијативе попут ове најновије о којој нас обавештава Телеграфска агенција покојне државе.

Као што сам на почетку напоменуо, господин Штрбац је искусни судија за кога сумњам да живи у илузијама како ће се у Савету безбедности једног дана нешто „премакарити“ па ће то тело одједном почети да води рачун о интересима неких малих и у геополитилчким оквирима небитних народа. Дакле, од иницијативе Веритаса се очекује корист на унутрашњем или у најбољем случају на регионалном плану.

На унутрашњем плану, као директан бенефит од ове иницијативе, Веритас би могао да исцеди неку цркавицу из државног буџета јер ето – није да они не раде ништа... Имају они спискове и евиденције страдалих цивила и војника СВК, међутим – коме то треба? Србија досада није показала практично никакво интересовање за притисак на Хрватску, ни по питању одговорности за отпочињање грађанског рата у бившој СФРЈ, нити за геноцид против припадника сопственог народа, нити за наплату материјалне и нематеријалне штете проузроковане тим ратом. Од почетка сукоба пре двадесетак година, Србија води једну сомнабулну политику – најпре тврдећи да „Србија не учествује у рату“ а касније прањем руку од стотина хиљада својих новопечених држављана, на тај начин дајући за право Хрватској да чини исто.

Данас, скоро четврт века од почетка рата, у Србији је све мање људи који се сећају ко је и како почео... Да подсетимо, када обичан сеоски пандур уђе у крчму где су га позвали да интервенише ради нарушавања јавног реда и мира  – прво што упита је: „Ко је почео?“

Како би изоловао и онемогућио насилника. Данас, следећи октроисана правила новог политичког бонтона, они који су изабрани да воде рачун о интересима свих држављана Србије, па тако и жртава ратова са краја прошлог века – самовласно и противправно своје нове најбоље пријатеље аболирају од одговорности за злочине укључујући и онај најстрашнији – злочин геноцида... И не само то, него вођени ситним, шибицарским интересима или крупним поремећајем свести – свеједно – ничим изазвани иницирају међусобно и синхронизовано повлачење тужби за геноцид пред оним другим, Међународним судом правде. Као када се деца потуку па отпевају

Мир, мир, ава

судија је крава.

Села баба на бандеру,

попишала чика Перу.

Купус и печење,

слатко помирење...

Мир, мир, мир,

нико није крив.

Једино, када то чине деца, овакве песмице треба поздравити; када се на овакав начин понашају изабрани државни функционери – то треба осудити и казнити. Допустити да државни посао раде организације попут Веритаса, Владе РСК у изгнанству и разних других удружења без буџета, чије само постојање зависи од добре воље појединаца је крајњи безобразлук и требало би да буде увреда за све грађане Србије.

Ситуација у којој Фонд за хуманитарно право - организација која се бави истраживањем ратних злочина, али на организовано једностран начин, на отворено непријатељској основи према сопственој држави, располаже практично неограниченим буџетом који се попуњава из страних фондова, док истовремено државна „тела“ основана ради утврђивања истине у сукобима у бившој СФРЈ служе као азили за неталентовану децу буџована и с њима повезана лица, добро плаћена да не раде ништа – је дубоко поремећена и неприхватљива.

Поред организованог самопорицања од стране државе, Срби су заказали и као народ на свим пољима, на пољу солидарности првенствено.

На пример, не улазећи у то да ли је од ангажмана Капетана Драгана  у Крајини било неке користи, чињеница је да он у једном тренутку јесте одлучио да дође у Крајину и помогне у организацији одбране. Како смо се као народ, а првенствено као Крајишници понели према том човеку?

Након скоро седам година у истражном затвору, Капетан Драган чека да га Аустралија изручи независној хрватској држави, која жели да му „суди“ за непостојеће злочине. Осим неколицине појединаца, ни једна српска држава, ни Србија ни Република Српска није нашла за сходно да му понуди било какву, макар стручну помоћ... Ни једно „патриотско“ удружење није ни покушало да покрене акцију ради прикупљања новца потребног да се унајми адвокатска канцеларија која би формирала тим за истраживање и проналажење доказа који Драгана Васиљковића који какав је да је – ипак јесте један од симбола Републике Српске Крајине и свега што је она представљала.

Широм планете наводно живи десетак милиона Срба... Замислимо само хипотетички да је сваки други запослен или пензионер, да сваки други у један фонд уплати само један евро сваког месеца... То је пет милиона евра месечно!

Сад замислимо какве адвокате бисмо могли да платимо и шта би они могли да ураде за српску националну ствар... У сваком случају – много више него што то може било који србијански режим.

Наравно, свако од нас има своје разлоге да не учини ништа; један није видео апел, другоме је далеко пошта, трећем је глупо да сваког месеца уплаћује по један евро, он би радо уплатио за годину дана унапред али нема ситно... Једни кажу „нека му плати комунистичка УДБА која га је и ангажовала“ други кажу да га они нису ни звали, трећи имају разлоге принципијелне природе попут оних да не учествују у скупљању новца јер то треба „дуради“ држава...

Како год да се обрне – Капетан Драган ће ускоро вероватно бити изручен Хрватима, а многи Срби ће иако несрећни због тога, ипак у дубини душе бити задовољни што нису протраћили евро – будући да је све унапред договорено на састанку Малтешких витезова, масона и јеврејског лобија.

На крају, иницијатива Веритаса је вероватно врхунац који та организација може да достигне... Није кривица Саве Штрбца што је Србија одлучила да води „политику“ којој смо сведоци.

То је кривица свих нас; ми трпимо власт која не осећа никакву одговорност према сопственим грађанима. Одбијам да поверујем да било ко осим малоумних или дрогираних Срба може да дели сутрашњу „опетовану“ срећу већине Хрвата. У то не верује нико са два грама мозга... Овде се ради о нечему другом; о простом кукавичлуку и опортунизму.

Кукавни смо од кад смо допустили да нам два километра од јединице војне полиције Новосадског корпуса усташке снаге уђу у Борово Село и запуцају по ненаоружаним цивилима; након тога, кукавичлук је само растао геометријском прогресијом. Утисак да иза Хрвата стоји неко много моћан и опасан ('де би се они иначе усудили против „нас“) дао је лажна оправдања за све касније српске издаје. Закључно са издајом Крајине, и самог Косова.

Опортунисти смо,  јер због ситног ћара у виду неких државних службица, платица и синекурица – нисмо способни да одредимо минимум националног интереса. Притом, највеће Србенде воле да се диве херојској Црвеној армији и руским војницима који су гинули у таласима бранећи „родину“, док сами нису способни да се одрекну ни делића сопственог комодитета у борби за „отачество“. Када им поменеш хрватску упорност која је педесет година након Блајбурга довела до прве хрватске државе у историји – кажу – помагао их је Ватикан... Шиптаре је помагала емиграција...

Можемо ли ми да се помиримо с тим да нама нико неће пружити руку док не почнемо да помажемо једни другима, док не покажемо барем основну солидарност, ону који  би рођаци требало да имају урођену једни за друге?

Да ли је годишњица хрватског злочина добра прилика да се сетимо људи попут Капетана Драгана и да почнемо са увежбавањем солидарности...

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер