Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Povodom teksta “Gde su četničke bitke protiv okupatora”
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Povodom teksta “Gde su četničke bitke protiv okupatora”

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Nedić   
ponedeljak, 12. jul 2010.
Želeo bih bez ikakvih komentara da dostavim određene istorijske činjenice koje se mogu proveriti (naznačeno gde). Smatram da istina bez obzira kakva je mora se narodu izneti.

 
1. Loznica

Datum oslobođenja: 31.avgust 1941

Četnici (Podrinjski, a kasnije Jadarski odred): 8 poginulih, 10 ranjenih

Nemci: 12 poginulih, 93 zarobljenih

(Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941, Beograd, 233,234; IaN, (p),AVII, NA, 44 X—6/1—132; National Archives Microfilm Publication, Roll 132, Declasified D-1978, CIA-HR 70-2 (Biografija Dragoslava Racica-dokument se nalazi u posedu našeg najboljeg poznavaoca Ravnogorskog pokreta Miloslava Samardžića)

2. Oslobođenje Bogatića

Datum oslobođenja: 1.septembar 1941

Četnici Cerskog odreda su napali Bogatić zapravo 31.avgusta, kada je napadnuta i Loznica od četnika Jadarskog odreda i zauzeli ga 1.septembra. Grad su samo jedan dan držali, pošto su naišle Ustaše i potisle ih. Krvave borbe sa Ustašama i Nemcima su se vodile oko Bogatića u vremenu od 1-3.septembra kada je Račić potisnut na Cer.

Četnici (Cerski odred)(1-3.9): 25 poginulih, mnogo ranjenih

Nemci (1-3.9): 1 poginuli, 8 ranjenih

Ustaše: nepoznato

(ZB.NOR, I/1—385; Dušan Trbojević, Cersko-majevička grupa korpusa Dragoslava Račića, str.28-32)

3. Oslobođenje Krupnja

Datum oslobođenja: 4.septembar 1941 (greška u kucanju moja tamo gde stoji da je varošica oslobođena 1.septembra)

Četnici:

Brojnost snaga: 300 četnika popa Vlade Zečevića i poručnika Ratka Martinovića, 100 četnika Dragoslava Račića i Budimira Ilića

Partizani:

100 partizana iz Valjevskog odreda pod komandom Miloša Dudića.

Nemci: 9 poginulih, 30 ranjenih, 130 zarobljenih

Četnici (Vojno-četnički odred „Martinović-Zečević“): 3 poginulih (3.četa)

Partizani (Valjevski odred): 3 poginulih

U plen palo: 12 puškomitraljeza, 250 pušaka, 6 lakih i jedan teški bacač, dve radio-stanice, dvadeset motornih vozila, hrana i odeća.

(Stanko Mladenović, Pop Vlada Zečević, Loznica, 1975, str.97; Glas Javnosti, 17.2.2004 ) 

4. Oslobođenje Banje Koviljače

Datum oslobođenja: 6.septembar 1941

Četnici su za Banju Koviljaču vodili teške borbe od 1-6.septembra naročito na brdu Kozluku i prilazima gradu i sa Nemcima i sa Ustašama.

Četnici (Cerski odred) (1-6.9): 29 poginulih i 12 streljanih, ukupno 41 poginulih

Nemci (16.9): 9 poginulih, 24 ranjenih, 51 zarobljenih

Ustaše: nepoznati

(AVII, NAV, T—312, R—452, S—8037512-3) 

5. Oslobođenje Gornjeg Milanovca

Datum oslobođenja: 29. septembar 1941

Četnici (Takovski odred): 3 poginulih

Partizani (Takovski odred): 1 poginuo 3 ranjena

Nemci: 1 poginuo 1 ranjen, 105 zarobljeno

(AVII, NAV. T—501, R—250, S—1318—9; Zvonko Vučković, Sećanja iz rata, str.124; Narodni ustanak i borbe za Kraljevo 1941 godine –Zbornik radova naučnog skupa, Beograd, 1985, str.461)

6. Oslobođenje Čačka

Datum oslobođenja: 1.oktobar 1941

Četnici (Jelički i Čačanski odred): 20-30 poginulih, više ranjenih

Nemci: 10 poginulih i 10 ranjenih

(AVII, NAV. T—501, R—250, S—1356—7)

7.Oslobođenje Stragara

Datum oslobođenja: 4.oktobar 1941

Četnici (Takovski odred): bez gubitaka

Nemci: 2 poginula, 40 vojnika i 4 oficira zarobljena.

(AVII, NAV. T—312, R—425, S—8003015; Z.Vučković, n.d, str.138)

8. Oslobođenje Ljubovije

Datum oslobađanja: ? oktobar 1941

Četnici (Cerski odred): nepoznato

Nemci: nepoznato

(National Archives Microfilm Publication, Roll 132, Declasified D-1978, CIA-HR 70-2 (Biografija Dragoslava Racica-dokument se nalazi u posedu našeg najboljeg poznavaoca Ravnogorskog pokreta Miloslava Samardžića)

Četnički odredi Jugoslovenske vojske su za vreme ustanka na području Srbije bezuspešno pokušavali da zauzmu sledeće gradove: Bor (septembar-oktobar 1941), Veliko Gradište(septembar-oktobar 1941), Majdanpek (septembar-oktobar 1941), Kostolac (septembar 1941), Požarevac (oktobar 1941), Valjevo (24.9-3.11), Kraljevo (1.10-3.11.1941), Kruševac (23.9), Novi Pazar (29.10-3.12), Šabac (23-25.9.1941), Mačvansku Mitrovicu (24.9). Svi ovi gradovi su branjeni jedino od Nemaca, osim Novog Pazara gde su Nemci dovukli kao pojačanje Muslimane, Aranute, a takođe i Italijane. Specijalno za četnike su dovukli i krvavog zločinca i banditskog razbojnika Aćif-Efendiju koji je naređivao da se zarobljeni četnici kucaju za drveća kao slike. U svim ovim pokušajima izginulo je na hiljade četnika i isto toliko ranjeno.Nemci su mnoge ranjene četnike pronalazili i na licu mesta ubijali. Nemački gubici su bili mnogo manji, a komunistički ukupno: 5 streljanih, 11 poginulih i 7 ranjenih.

Samo na opsadi Novog Pazara pali su u borbama 125 četnika, na opsadi Kraljeva njih 601, u borbama za Kruševac njih 41, u borbama oko Mačvanske Mitrovice njih 69, u borbama oko Bora njih 80, u borbama oko Majdanpeka, Velikog Gradišta i Kostolca njih 109 itd.

9. Oslobođenje Prijepolja

Datum oslobođenja: 12. septembar 1943

Četnici (2.Mileševski korpus): 42 poginulih, 22 ranjenih (prema prvom poslatom izveštaju emigrantskoj Vladi. Prema docnijem izveštaju od 15.novembra, a nakon nemačkog bombardovanja grada: 150 mrtvih i ranjenih, prema svedočanstvu kapetana Jovičića četnici su imali oko 100 poginulih.

Nemci: preko 200 poginulih

Plen:mnogo vojnog materijala, motorna vozila, 1.500 pušaka, 1 tenk.

(M.Samardžić, n.d, knj.6, str.16,18;Glas Javnosti, 11.2.2004; Istorijski arhiv grada Niša (IaN), fond „Komisija za utvrđivanje štete okupatora i domaćih pomagača“ (KOZARA), kutija br.3, mikrofilm br.2, snimak br.123-Zapisnik sa saslušanja kapetana Nikole Jovičića, obaveštajnog oficira DM iz Zaječara pred Oznom Soko-Banje jula 1945 god.)

10. Oslobođenje Priboja

Datum oslobođenja: 12.septembra 1943

Četnici (1.Pribojska brigada): nepoznati

Italijani i Nemci: 1.800 zarobljenih

(M.Samardžić, n.d., str.21)

11. Oslobođenje Zvornika

Datum oslobođenja: 17.septembra 1943.

Četnici (Cerski i Mačvanski korpus): nepoznati

Nemci: nepoznati

O oslobađanju Zvornika, pisala je i saveznička misija:

„Od Rapira (174): 17 septembra Mihailovićeve snage otele od Huna Zvornik i odbile sve protivnapade. Robin“

(M.Samardžić, n.d, knj.6, str.34)

12. Oslobođenje Banje Koviljače

Datum oslobođenja: 17.septembra 1943.

Četnici (Cerski i Mačvanski korpus): nepoznati

Nemci: nepoznati

(M.Samardžić, n.d, knj.6, str.34)

13. Bijelo Polje (septembar 1943)

Datum oslobođenja: ?septembar 1943.

Izvori:

Raspis Vrhovne komande svim jedinicama od 23. novembra 1943: AVII, ČA, K-278, reg. br. 18\1.

B. Todorović, Poslednji raport, strana 266.

14. Oslobođenje Ruda

Datum oslobođenja: 18.septembar 1943

Četnici (Drinski korpus): nepoznati

Nemci; nepoznati

15. Oslobođenje Brze Palanke

Datum oslobođenja: 18.septembar 1943.

Četnici (Krajinski korpus): nepoznato

Nemci i Bugari: nepoznato

16.Oslobođenje Bajine Bašte

Datum oslobođenja: 30.septembar 1943.

Četnici (1.i 2.račanska brigada): nepoznato

Nemci: nepoznato

17. Nova Varoš (oktobar 1943)

Datum oslobođenja: oktobar 1943.

Četnici: nepoznato

Nemci: nepoznato

(Istorijski arhiv grada Niša (IaN), fond „Komisija za utvrđivanje štete okupatora i domaćih pomagača“ (KOZARA), kutija br.3, mikrofilm br.2, snimak br.123-Zapisnik sa saslušanja kapetana Nikole Jovičića, obaveštajnog oficira DM iz Zaječara pred Oznom Soko-Banje jula 1945 god.)

18. Oslobođenje Višegrada

Datum oslobođenja: 5.oktobar 1943

Četnici (Drinski i Romanijski korpus): 23 poginulih, 65 ranjenih

Nemci i Ustaše: 354 mrtvih (338 Nemaca) i (16 Ustaša i domobrana), 400 ranjenih, 22 zarobljenih

Plen: 2 topa, 3 bacača, 7 teških mitraljeza, 4 laka puškomitraljeza, 200 pušaka, automobili itd.

(Miloslav Samardžić, Draža i opšta istorija četničkog pokreta, knjiga br.6, Beograd, 2006, str.40; D.Martin, n.d, str.76; Aleksandar Stamatović, Istina o četnicima, Beograd, 2000, str.221)

19. Oslobođenje Čajetine

Datum: 7.oktobar 1943.

Četnici su isterali Nemce iz Čajetine 7.oktobra 1943 a zatim su Nemci pokušali da je povrate u tri naleta i na kraju uspeli. O borbama četnika i Nemaca oko Čajetine pišu čak i komunistička dokumenta, s tim, što oni prećutkuju činjenicu da su četnici zauzeli Čajetinu od Nemaca. Evo navoda:

„10.11 i 12. oktobra 1943 vodili su četnici borbe sa Nemcima u okolini Čajetine (ustvari, napadali su Nemci četnike u Čajetini-prim A.D). Čajetinu im nisu oduzeli (netačno, a moguće je da to komunisti misle na Nemce, tj. da Nemci nisu oduzeli Čajetinu od četnika, pa je ovako neodređeno navedeno-AD). Tom prilikom su četnici zarobili 8 Nemaca (to je tačno-prim AD). Nemci su im poslali uslov da im vrate zarobljenike, ili će svakog dana ubijati po 23 taoca. Ovi nisu vratili Nemce i Nemci su počeli sa ubijanjem.“

(Zb.NOR, Beograd, 1958, Tom 1, knj.16, dok br.36, str,101)

Međutim, saveznička misija je 7.oktobra 1943. javila da četnici drže Čajetinu. Taj radiogram glasi: „ Mihailović drži Čajetinu“

Četnici: nepoznato

Nemci: 8 zarobljenih

20.Oslobođenje Rogatice

Datum oslobođenja: 14.oktobar 1943

Četnici (Drinski i Romanijski korpus): 28 poginulih, oko 35 ranjenih

Nemci i Ustaše: oko 500 mrtvih, ogroman broj ranjenih

Plen: 4 topa (jedan od 75 mm i 3 od 65 mm), municija, hrana, puške, druga sprema i kamioni.

(National Archives Microfilm Publication, Roll 84, Declasified NDD 877190, strane 0333-35 Lista borbe Javorskog korpusa od 1941 do 1943 -dokument se nalazi u posedu našeg najboljeg poznavaoca Ravnogorskog pokreta Miloslava Samardžića; M.Samardžić, n.d., knj.6, str.47.)

Borci Jugoslovenske vojske su u septembru i oktobru 1943 bezuspešno napadali sledeće gradove: Svrljig (19.9, 17.9 i 29.9.1943), Pljevlja (septembar 1943), Kotor (14.9.1943), Brus (septembar 1943) itd. Kao primer navodimo šta je pisao komandant Jovan M.Jovanović-Deda o napadu na Svrljig:

„Na poziv Knjaževačkog korpusa, učestvovao sam sa 140 vojnika u napadu na Svrljig. Dodeljeni zadatak sam odmah izvršio, zarobio sam 4 Nemca, a poginuo je njihov komandant i 17 vojnika. Ima dosta plena. Ja nemam ranjene ni mrtve. Knjaževački korpus ima gubitke.“ Svrljig naši borci nisu zauzeli iako su ga tri puta napadali. Naši borci su prilikom ovih neuspešnih napada na gradove i varošice imali blizu 100 mrtvih i veliki broj ranjenih.

21. Oslobođenje Majdanpeka

Datum oslobođenja: 26.avgust 1944.

Četnici (Porečka brigada): nepoznati gubici

Nemci: nepoznati gubici

(Ravnogorska istorija, str.298)

22. Oslobođenje Kučeva

Datum oslobođenja: 28.avgust 1944.

Četnici (Zviška brigada): nepoznati gubici

Bugari: 200 zarobljenih

(Ravnogorska istorija, str.298)

23. Oslobođenje Leskovca

Datum oslobođenja: najverovatnije 31.avgusta 1944

Četnici (Južnomoravska grupa korpusa): nepoznati gubici

Nemci: 230 zarobljenih

Arnauti: 300 zarobljenih

(IaN, mf.6(prepis iz Leskovačkog arhiva), snimak broj 598)

24. Oslobođenje Vlasotinca

Datum oslobođenja: najverovatnije 31.avgust 1944

Četnici (Vlasinski korpus): nepoznati

Nemci: veći broj zarobljenih

(IaN, mf.6(prepis iz Leskovačkog arhiva), snimak broj 598)

25. Oslobođenje Petrovca na Mlavi

Datum oslobođenja: ?septembar 1944

Izvor: K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, druga knjiga, 279.

26. Oslobođenje Svrljiga

Datum oslobođenja: 2.septembar 1944.

Četnici (Nišavska grupa korpusa): bez gubitaka

Bugari: oko 100 zarobljenih

Plen: nekoliko sanduka municije, 3 sanduka bombi, preko 120 pušaka itd

(IaN, fond „Kozara“, k.3, n.g, Zapisnik sa saslušanja kapetana Dušana Petrovića, zvanog Boroša, rađen u Beloj Palanci 1945)

27. Oslobođenje Breze

Datum oslobođenja: 11.septembar 1944 godine

Četnici: nepoznato

Nemci: 9 poginulih

Plen: 2 puškomitraljeza i 19 pušaka

(AVII, ČA, K.281, reg.br.5/1-Dokument se nalazi u posedu našeg najboljeg poznavaoca Ravnogorske istorije Miloslava Samardžića koji ga je objavio u svojoj knjizi „Borbe četnika protiv Nemaca i Ustaša 1941-1945, knj.2)

28. Oslobođenje Kadine Luke

Datum oslobođenja: 2. septembar 1943

Četnici: 1 poginuo, 12 ranjenih

Nemci: oko 186 poginulih (Majk Račajić je u gradu izbrojao 86 mrtvih Nemaca, a oko 100 je stradalo prilikom dizanja u vazduh voza iz pravca Sarajeva, 150 zarobljenih.

(Ravnogorska istorija (priređivač Radovan Kalabić), Beograd, 1992, str.343 (prema iskazima Majka Rajačića)

29. Oslobođenje Lazarevca

Datum oslobođenja: 3. septembar 1943

Četnici: 4 poginulih, više ranjenih

Nemci: 9 poginulih, 200 zarobljenih

(Ravnogorska istorija, str.344)

30. Oslobođenje Pljevlja

Datum oslobođenja: ? septembar 1944 godine

Izjava Božidara Jelovca iz Pljevalja, pisca knjige o Pljevaljskoj brigadi, koja uskoro izlazi iz štampe.

31. Oslobođenja Podlugova

Datum oslobođenja: 10 septembar 1944 godine

Četnici: bez gubitaka

Nemci: 30 poginulih

Plen: dva puškomitraljeza "zorke" i jedan talijanski, 27 pušaka, nešto municije.

(AVII, ČA, K-281, reg. br. 2/1.-dokument se nalazi u posedu našeg najboljeg poznavaoca Ravnogorske istorije Miloslava Samardžića koji ga je objavio u svojoj knjizi "Borbe četnika protiv Nemaca i Ustaša 1941-1945, knj.2)

32. Oslobođenje Varvarina

Datum oslobođenja: oktobar 1944. godine

Četnici (Varvarinski korpus): nepoznato

Nemci: 350 zarobljenih

(AVII, 1812-1/K-15/VK-P-594 (Završna reč majora Milića Rausavljevića na suđenju 1945 god.)-dokument je pronašao pokojni dr Pavle Milošević i predao ga redakciji Pogleda na korišćenje)

33. Oslobođenje Kruševca

Datum oslobođenja: 14.oktobar 1944 godine

Četnici (Rasinsko-Toplička grupa korpusa): 17 poginulih, 23 ranjenih

Nemci: nepoznat broj poginulih, oko 700 zarobljenih.

Plen: 25 teška minobacača, 98 puškomitraljeza, 8 teških mitraljeza, 200 običnih mitraljeza, 15 vagona municije, 1.200 pušaka.

(Zb.NOR, Tom 14, knjiga 4, str.; Dejvid Martin, Rodoljub ili izdajnik-slučaj Draže Mihailovića (dokumenti Huverovog instituta), Beograd, 1990, str.395-406 (Prema iskazu svedoka Esfolda Kramera; Ravnogorska istorija, str.346)

34.Oslobođenje Ljubovije

Datum oslobođenja: 30.septembar 1943.

Četnici: nepoznati

Nemci: 2 poginula, 2 ranjena

Vojnici Jugoslovenske vojske su septembra i oktobra 1944. napadali bezuspešno sledeće gradove i varošice: Požarevac (septembar 1944), Trebinje (septembar 1944), Čačak (oktobar 1944), Preljinu (oktobra 1944), Ćićevac (oktobar 1944), Sanske Rudnike (septembra 1944) itd.

Autor je izbacio iz liste oslobađanje Despotovca, Svilajnca i Ražnja jer je tu situacija dosta nejasna. To treba još istraživati i tek tada doneti pravi zaključak.

U svim ovim borbama za oslobođenje gradova i varošica, borci JV su imali sledeće gubitke:

Poginulo: oko 283 boraca

Ranjeno: preko 167 boraca

Izbačeno iz stroja: preko 450 boraca.

U svim ovim borbama za oslobođenje gradova i varošica okupator je imao sledeće gubitke:

Nemci: oko 678 poginulih (minimum), više od 465 ranjenih (uključujući i Ustaše iz Višegrada), zarobljeno: 3.883 (sa Italijanima iz Priboja),

Ustaše: oko 654 poginulih, mnogo ranjenih

Bugari: 300 zarobljenih

Arnauti: 300 zarobljenih.

 

Za vreme ustanka na području Srbije 1941 godine Nemci su izveli sledeće vojne poduhvate protiv ustanika:

Operacija „Luk Save“(25.9—15.10), a sa podoperacijama: „Šabac“ (22-26.9), „Mačva“ (23.9—28.9), „Cer—Iverak“ (6—9.10). „Krupanj—dolina Jadra (10—20.10).

Operacija „Oto“ (13—20.10)

Operacija „Tamnava“ (15—30.10)

Operacija „Valjevo“ (15—25.10)

Operacija „Dolina Zapadne Morave“ (25.11—9.12.1941). To je bila kompleksna operacija koja je podrazumevala dve podoperacije-„Užice“ za eliminisanje komunista i „Mihailović“ za eliminisanje četnika.

Od obaveštajnih operacija, Nemci su izveli jednu protiv komunista „Internacionala“ i šest protiv četnika „Mason“-1941. (cilj hapšenje svih nacionalista koji stoje usko u vezi sa ustankom), „Oluja“ -1943. (cilj hapšenje talaca u slučaju savezničkog iskrcavanja), „poduhvat 800“-1942 (cilj hvatanje Draže Mihailovića uz pomoć Brandenburškog puka koji je maskiran u četničke uniforme), „Valter“—1943 (cilj je bio da se otkrije ilegalni komandant u Beogradu pod tom šifrom) i „Izdaja“-1944 (cilj je hapšenje većeg broja četnika u Beogradu, kao i neposlušnih kvislinga u Grčkoj) i „Vodena Vila“-1944 (cilj je potapanje dunavske flote na Izlazu i onemogućavanje da ista daođe u reke četnika). Rezultati ovih operacija su zatvaranja, streljanja i interniranja ljudi koji stoje u vezi sa D.M pokretom širom zemlje.

Vojne operacije protiv četnika

1. Operacija „MIHAJLOVIC“-„Mihailović“ (4—9.12.1941)

Četnici: 1 streljan (Đura Vojinović-prim AD),11 poginulih, 484 zarobljenih (od toga: 91 četnički borac, 42 oficira i podoficira, 2 žene (bolničarke-prim AD) i 349 muškaraca—meštani: Struganika, Brajića, Mionice, Kamenice, Gornjih Banjana, Slavkovice, Pauna, Klinaca, Teočina, Družetića, Takova itd-prim AD) .

Nemci: 1 ranjen (okolina Valjeva), koji je kasnije umro u Valjevskoj bolnici. Zbog ovog gubitka, streljano je u Šapcu 100 četnika.

(Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, London, 1969, str.31; ZB. NOR, Tom 12, knj.1, str. 738; AVII, NAV—T—312, R—425, S—8002945—7.)

2 .Operacija „BADER/DIE OSTEN BOSNIA”-„Bader/Istočna Bosna“

(15—23.1.1942.)

Četnici: 70 poginulih, 643 zarobljenih

Nemci: 9 poginulih, 47 ranjenih

Ustaše: 20 poginulih i nepoznat broj ranjenih

(AVII, NAV, T—501, R—247, S—723).

3. Operacija „TRIO“ ( 8—12.4.1942).

Četnici: 16 poginulih .

Nemci: nepoznato.

(AVII, NAV, T—501, R—247, S—1002)

4. Operacija „FORSTRAT“ (15.5—3.6 1942)

Četnici: 39 zarobljenih i streljanih (reon sela Vranovine i Statovica-prim.AD), 3 engleska oficira zarobljena.

Nemci: bez gubitaka

(AVII, NAV, T—501, R—248, S—273—85)

5. Operacija „KOPAONIK“ (8—17.10.1942)

Četnici: 10 poginulih (reon Goča-prim.AD), 120 uhvaćenih (mahom seljaci i četovođe-prim.AD), 29 četničkih jataka streljano u Gogici i nedaleko od Trstenika (11.10), 263 seljaka streljana i zapaljena u selu Kriva Reka (12.10), 5 seljaka streljana u Brusu (12.10), 5 seljaka streljana u Velikom Šiljegovcu (12.10), 9 seljaka streljana na mestu „Biserske Livade“ od Bugara (Goč-13.10), 241 seljaka streljana na samom Goču od Nemaca i Bugara (13.10), 2 seljaka streljana u selu Dobre Vode podno Goča (13.10). Ukupno streljano 554 seljaka koji su okarakterisani kao četnički jataci i pomagači.

Nemci: 2 poginula.

Bugari: 5 poginulih

(AVII, NAV, T—501, R—256, S—999, AVII, NAV, T—501, R—257, S—1165—72)

6. Operacija „RÜDOLPH“-„Rudolf“ (29.11-2.12.1942)

Četnici: 12 streljanih

Bugari: bez gubitaka

Nemci: bez gubitaka

(IAN, F.VARIA—127, prepisi, MF.Minhen, 1—III—1213)

7. Operacija „HEINRICH“-„Hajnrih“ (16-23.3.1943)

Četnici: 16 poginulih, 160 zarobljenih (Među njima najviše pomagača generala Miroslava Trifunovića sa Gledićkih planina i četovođa koji su pohvatani u blokadama sela-prim.AD. Nemci su ih sve do jednog streljali u Kragujevcu 22.aprila 1943)

Nemci: bez gubitaka

Bugari: 4 ranjenih

(M.Samardžić, General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta, Knj.2, Kragujevac, 2005, str.437; AVII, NAV, T—501, R—249, S—318—27)

8. Operacija „TEUFFEL“-„Đavo“ (14—17.4.1943)

Četnici:158 poginulih, 148 zarobljenih

Nemci i ustaše:38 mrtvih, 64 ranjenih i 20 nestalih

(M.Samardžić,n.d., Borbe...Knj.1, str.159)

9. Operacija „SCHWARZ“-„Crno“ (1.5—15.5.1943)

Četnici:17 poginulih, 3.200 zarobljenih. (pušteno oko 1.200)

Nemci:nepoznato.

(M.Samardžić, n.d., Genera Draža...,str.291)

10. Operacija „KREIS“-„Krug“ (8—16.6.1943)

Četnici: 28 poginulih (19 nedaleko od Kuršumliji (8.6) i 9 kod Lebana, tačnije u selu Geglja (16.6), 50 zarobljenih.

Bugari: 5 poginulih, 13 ranjenih

S.D.K: 3 ranjenih.

Komunisti: 1 poginuli (slučajno je izleteo iz svoje kuće kada su Bugari pretresali selo Vujanovo, pokušao da beži i bio ubijen—prim AD)

(M.Samardžić, n.d., Borbe..., str.22; IaN, f.VARIA—127, prepisi, MF.Minhen, 3—I—150—153)

11. Operacija „MORGEN-LUTF“-„Jutarnji vazduh“ (12—19.7.1943)

Četnici: 11 poginulih (8 na Medvedniku—16.7. i 3 oko Maljena—17.7—uhvaćena i streljana), 453 zarobljena (među njima mnogo seljaka i jataka iz Družetića, Koštunića, Gornjih Branetića, Pranjana itd. )

Nemci: 3 poginulih, 5 ranjenih..

(M.Samardžić, n.d., Borbe...,str.36; Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, London, 1967, str.127; AVII, NAV, T—501, R—252, S—127)

12. Operacija „RUDNIK“ (17—23.7.1943)

Četnici: 32 poginulih

Bugari: 5 poginulih

Nemci: 6 poginulih

S.D.K: 10 poginulih i 10 nestalih

(M.Samardžić, Istina o Kalabiću, Čačak, 2003, str.67,68; IaN, f.VARIA-127, prepisi-MF.Minhen, 1—I—524—26)

13. Operacija „STIFELKNECHT“-u prevodu nešto kao "Robovi za vreme Tevtonskih ritera" (7—15.8.1943)

ČETNICI: 15 poginulih (10 u selu Krivi Rog—10.8 i 5 u selu Zdravinje—15., 75 četničkih jataka streljano (44 u selu Krivi Rog—10.8 i 31 na prostoru Kruševac—Trstenik— 14., 19 zarobljenih.

Bugari: 6 poginulih, 7 nestalih

S.D.K: 15 poginulih.

Nemci: 2 ranjena i 2 nestala.

(IaN, fond Komisija za utvrđivanje ratne štete okupatora-skraćeno KOZARA, kutija 4, fascikla 2, dokument 255/1, k.4,f.35, dok.712; AVII, NAV, T—501, R—253, S—113)

14. Operacija „ARILJE“ (14—24.8.1943)

Četnici: 372 poginulih i streljanih, od toga: 25 poginulih četničkih boraca (19—15.8 u okolini Arilja, 1—16.8. u blizini sela Visoka, 5—17.8. u blizini sela Visoka, 347 četničkih jataka, četovođa, pomagača i osumnjičenih da su pomagali četnike streljani od Bugara i Nemaca u pretresima terena Ariljskog sreza, 351 jataka i simpatizera zarobljena i odvedena u logor na Banjici.

Bugari: 17 poginulih, 4 ranjenih, 18 zarobljenih

Nemci: 2 poginula, 1 zarobljen.

S.D.K: 15 poginulih, 11 zarobljenih.

(M.Samardžić, Borbe četnika protiv Nemaca i Ustaša 1941-1945, Knj.2, str.30; IAN, MF.7, sn.69—71; IAN, F.VARIA—127, prepisi, MF.Minhen, 1—I—1089)

15. OperacijA „MAISKOLBEN“-“Klipovi kukuruza“ (3—8.10.1943)

Četnici: 109 poginulih i streljanih (od toga: 10 četnika streljana u Teočinu (4.10), dosta jataka i pomagača streljano u Alvadžinici, Ljubiću, Ovčar Banji, Kukićima i Trbušanima), 54 četnika zarobljeno i još oko 450 jataka i pomagača iz okoline Čačka i Pranjana.

Nemci: 10 poginulih

Bugari: 6 poginulih i 12 nestalih.

S.D.K: nepoznati

(AVII, NAV, T—501, R—253, S—474, M.Samardžić, n.d., Borbe..., str.165; Goran Davidović, Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost-Istorija Ravnogoraca Čačanskog kraja,knj.3, Čačak—Kraljevo, 2004, str.391, 392)

16. Operacija „KRUMM“-“Krivi“ (u pravnom smislu reči) (12.10—20.10.1943)

Četnici: 10 poginulih, 283 jataka, četnika i pomagača zarobljena i streljana kod Užica i Čačka.

Bugari: 7 poginulih

Nemci: 10 poginulih, 5 ranjenih.

(AVII, NAV, T—501, R—253, S—505—0

17. Operacija „ERIH“ (20—31.10.1943)

Četnici: 150 poginulih i za odmazdu streljanih (bilo je mnogo nedužnih seljaka okarakterisanih kao pomagači četnika i engleske vojne misije, koji su pobijeni u selu Donja Jajina i Dušanovo kao i na stratištu u Sinkovcima—prim.AD)

Bugari: 20 poginulih, 5 ranjenih

Nemci: 10 poginulih, 7 ranjenih, 18 nestalih.

Operacija je izvedena u reonu Leskovac—Lebane, a imala je za cilj onemogućavanja sabotaža na pruzi Niš—Skoplje koje su tada bile u punom jeku.

(IAN, f.VARIA-127, prepisi-MF.Minhen, 1—I—1122; Leskovački Zbornik, XIV, Leskovac, 1974, str.107. Komunistički pisac Nikola P.Ilić pored ostalog kaže: „Nemci i Bugari nisu preduzimali neke veće akcije na četničke odrede u Leskovačkom kraju, sem jedne akcije maja i oktobra 1943, kada su ubili 4 člana britanske vojne misija i više četnika)

18. Operacija „DOLTSTOS“ (21—23.10.1943)

Četnici: nepoznato

Nemci: 3 poginulih

(AVII, NAV, T—501, R—253, S—601)

19. Operacija „HERBST-NEBEL“-„Jesenja magla“ (24—29.10.1943)

Četnici: nepoznato

Nemci: nepoznato

S.D.K: nepoznato

(I.Avakumović, n.d., str.136)

20. Operacija „HAMMEL-BROT“-„Ovsinji hleb“ (30.10—5.11.1943)

Četnici: nepoznato

Nemci: 1 ranjen

(M.Samardžić, n.d., Borbe...,str.166)

21. Operacija „TREIBJAGD“-„Hajka“ (17.2—11.3.1944)

Četnici: 81 poginulih, 931 zarobljenih (među njima najviše simpatizera i jataka. Ono što piše dr.Ivan Avakumović o zarobljavanju i 70 komunista nije tačno jer je on to prepisao iz knjige komunističkog pisca Aleksandra Viktorovića „Centralna Srbija“, a ovaj je to izmislio kako bi napravio operaciju i protiv četnika i protiv partizana, U nemačkim izveštajima nema ni jedne reči o zarobljavanju komunista u ovoj operaciji. Svi zarobljeni su bili u vezi sa četnicima)

Nemci: nepoznato.

S.D.K: 27 poginulih, mnogo ranjenih.

(M.Samardžić, Draža i opšta istorija Četničkog pokreta, Knj.9, str.165—168)

22. Operacija „FRUEHLING“-„Proleće“ (8—19.3.1944)

ČETNICI: 4 streljanih, 200 zarobljenih (od toga: 95 četnika, 9 aktivnih vođa, 5 lokalnih komandanata, a ostali su simpatizeri i pomagači)

Nemci: nepoznati

S.D.K: nepoznati

Komunisti: 3 zarobljena.

(M.Samardžić, Draža i opšta istorija Četničkog pokreta, Knj.9, str.175)

23. Operacija „SACHSEN“-„Saksonija“ (21—22.5.1944)

Nepoznati podaci o ovoj operaciji jer hvale nemački mikrofilmovi za maj mesec (dnevni izveštaji Komandujućeg generala u Srbiji)

(I.Avakumović, n.d., str.148)

24. Operacija „CUMIC“-“Čumić“ (27.5—1944)

Nepoznati podaci o ovoj operaciji jer hvale nemački mikrofilmovi za maj mesec (dnevni izveštaji Komandujućeg generala u Srbiji)

(I. Avakumović, n.d., str.148)

Krvavi su bili gubici četnika i njihovih pomagača. Bez nekoliko operacija čiji krajnji ishod ne znamo, poginulo je i za odmazdu streljano 2.334 četnika, njihovih saradnika i jataka od fašista i domaćih kvislinga. U ovim operacijama, fašisti i domaći kvislinzi su zarobili 7.049 četnika i njihovih saradnika, jedan broj je pobijen u domaćim logorima ili u internaciji, a jedan je preživeo strahote rata bilo u domaćim ili inostranim logorima.Veliki broj je streljanih četnika koji su bili zarobljeni posle borbe ili u pretresima terena. Na žalost, ne može se tačno odvojiti koliko od broja zarobljenih i pobijenih otpada na četnike, a koliko na njihove pomagače. No, ako su komunisti sličan ovaj problem rešavali na taj način što su izjednačavali civile i vojnike, zašto bi smo mi pravili neke izuzetke?

Gubici su svakako veći, pogotovu ako se zna da je 1941 godine bilo dosta vojnih poduhvata protiv ustanika (četnika i komunista), Međutim, kako je u to vreme bilo mnogo mešanja i jednih i drugih na prostoru koji je bio obuhvaćen operacijom, nemoguće je da se daju tačni podaci i gubici i za te operacije jer su potrebna mnogo duboka istraživanja.

Ovde treba spomenuti i tzv. „obaveštajne poduhvate“ koje su imale za cilj hapšenja svih onih koji stoje u vezi sa pokretom D.M, osim poduhvata „Vodena Vila“ koji je imao za cilj samo da izvidi četničku snagu i prepremi potapanje flote na Izlazu kod Dunava i poduhvata „800“. Veliki broj je pohvatan u ovim poduhvatima, najviše onih koji su stajali u vezi sa DM pokretom u Beogradu, Nišu, Kraljevu, Leskovcu, Užicu, Čačku, Kragujevcu, Kruševcu i ostalim gradovima. Najveća zatvaranja su izvršena u vreme poduhvata „Mason“, „Valter“, „Oluja“ i „Izdaja“.

Tako su prema raspoloživim dokumentima i knjigama,fašisti i domaći kvislinzi ubili i zarobili oko 9.400 četnika i njihovih pomagača u pomenutim vojnim operacijama.Broj pohvatanih u obaveštajnim poduhvatima iznosi prema slobodnoj proceni preko 20.000 ljudi, od kojih je ogroman broj streljan u Jajincima i na Bubnju.

Operacija „1143“- hapšenje aktivnih i rezervnih oficira u Beogradu koji su naklonjeni Draži Mihailoviću (5-6-7. januar 1942), otišlo u zarobljeništvo preko 1000, a Nemci izdali zvanični proglas koji je štampan u Novom Vremenu.

Operacija „Sokolov“- Bugarsko-nemački obuhvat snaga Radoslava Đurića u Lebanskom srezu (12-17. avgust 1943)-bilo mnogo streljanja u nekim selima lebanskog sreza. Bugarska operacija.

Nemačka dvostruka politika prema četničkim prvoustanicima

Posle propasti ustanka u Srbiji, počela je velika golgota ustanika i jedne i druge boje. Mada su komunistički istoriografi po pravilu sve represalije Nemaca po slomu ustanka vezivali za svoje simpatizere i borce, vešto su prećutali golgotu svojih ideoloških protivnika koji su po njihovim aršinama postali "kolaborateri "i "saradnici okupatora", te su od okupatora bili povlašćivani.

Da li je to baš tako?

Komunistička istoriografija je prećutala podatak da je na hiljade četničkih boraca i pristalica bilo zatvoreno po logorima i zatvorima na području Srbije. Kako je počelo nemačko razračunavanje sa četničkim ustanicima u Srbiji?

Za vreme akcija na slamanju ustanka na području Zapadne Srbije koja je vođena od prvih dana novembra pa sve do kraja decembra 1941.godine, Nemci su u borbama i posle borbi zarobili na hiljade četničkih boraca.

Po pravilu, svi zarobljeni četnici do 1.novembra u okršajima su na licu mesta streljani, ili su podelili sudbinu sa taocima i civilima na stratištima. Međutim, po direktivama nemačkih komandanata od novembra sa četnicima se trebalo ophoditi kao sa vojnicima, a ne kao sa bandom, ali su tu svoju direktivu ubzo promenili. Kao ilustraciju neka posluže kontraverze nemačkog generala Beme-a, koji piše 11.novembra, napominjujući da se četnici RAZORUŽAVAJU (podvukao AD).(1) Međutim, ova olakšica za četnike nije dugo trajala, jer su Nemci ubrzo promenili iz fundamenta svoju taktiku prema njima. U izveštaju od 17.novembra, Beme kaže:

- Sa ustanicima pregovora nema.

- Svi zatečeni ustanici bilo komunisti ili Mihailovićevi četnici imaju se uništiti.

-Povesti računa da se neki Mihailovićevi ljudi ne prebace u redove Koste Pećanca i Milana Nedića. Takve pojave sprečiti.

- Ko se zatekne sa oružjem u ruci ili se dokaže da je pomagao ustanike, streljati.

- Voditi računa da se među ustanicima ne gone četnici Koste Pećanca, proveravati isprave, legitimacije i slično.

- Svakog uhvaćenog sa legitimacijom pustiti.(2)

Nemačke igre sa četnicima se i dalje nastavljaju i u decembru, ali su najverovatnije takvoj politici doprineli legalizovani oficiri koji su pokušavali da spreče četničko uništenje. U međuvremenu, logori i zatvori su se punili četničkim prvoustanicima, a Nemci su počeli prva masovna streljanja što se iz njihovih dokumenata ne može videti, jer su pisali da streljaju „ustanike“, a tada su u njih računali i komuniste.

Kao još jednu ilustraciju protiurečnosti nemačke politike prema četnicima iznosima dva izveštaja iz decembra.

Po završetku poduhvata uperenog protiv Mihailovića, komandant Srbije je izdao novu zapovest koja se ticala ustanika i ophođenja s njim, ali ona je imala prvenstveno zadatak da najavi nova stradanja po Srbiji. Ona je propisivala da se u slučaju da se zatekne neko lice sa oružjem ono odmah strelja bez obzira da li je četnik ili partizan. Ustanovljena je i forma saslušanja zarobljenih. Trebalo je videti da li je uhapšenik imao neke veze sa ustanicima i kakav je položaj zauzimao. Ali najvažniji deo jeste onaj koji se tiče vođa. Ukoliko bi se dokazalo da je neko bio kriv za pobunu ili bio rukovodilac neke jedinice toga je trebalo po kratkom postupku osuditi na smrt.(3)

Tako je preki sud u Šapcu dana 25.12.1941. doneo presudu da se poručnik Konstantin Nikolić, rođen u selu Petkovica, kao četnički ustanik osuđuje na kaznu smrti streljanjem koja je izvršena već sutradan.(4)

Međutim, već u novom izveštaju od 27.12. nalaže se Nemcima da prvenstveno četnike zarobljavaju i ne streljaju ih bez opširnih saslušanja. (5)

U Beogradu je decembarskih dana počelo masovno streljanje u Jajincima. Mihailovićev obaveštajac je izvestio:

„Poslednjim saopštenjem vojnog zapovednika tendencija je da se Beograd kao celina primora na kolektivnu odgovornost. U toku ovih dana (nezna se kada-prim aut) Gestapo priprema masovna hapšenja od 5 do 6.000 ljudi i to samo iz Beograda. Spiskove lica u Gestapou spremaju Srbi koji su tamo na službi. Progoni će biti vrlo teški i nema mere koje Nemci neće upotrebiti. (6)

Iz svega ovoga proizilazi sledeće: Nemci su puštali glasove da će zarobljavati četnike-to je za javnost, a vršili su masovna streljanja-to je tajnost.

Broj zarobljenih četnika od novembra 1941. do kraja januara 1942.

Da bismo videli koliko je četnika bilo po logorima, potrebno je da uradimo hronološki pregled zarobljavanja četnika posle borbenih akcija i bez njih. U novembru su zarobljavanja tekla na sledeći način.

16.novembra posle borbe na reci Lepenici, Nemci su zarobili 15 četnika.(7) Samo nekoliko dana kasnije, tačnije 20.novembra 718.divizija je kod Zvornika zarobila još 208 četnika, razoružala ih i sprovela u koncentracioni logor u Šapcu.

Već 19.novembra 342.pešadijska divizija posle kraće borbe u okolini Banje Koviljače zarobljava 17 četnika i 23 komunista.(9).

Dakle, u novembru je zarobljeno tačno 240 četničkih prvoustanika.

U vreme izvođenja operacije „Užice“ protiv komunista, prilikom uništavanja njihove jedinice na Zaltiboru 1.12, Nemci su uspeli da „odrobe“ i 312 četnika koje su komunisti vodili sa sobom. U izveštaju komandanta 342.divizije, generala Hofmana, za četnike se kaže „312 uhapšeno“.(10).

Nezavisno od pohoda 342.p.divizije, 3 bataljon 687 puka (tada u sastavu 342.p.d-prim.AD) je vršio svoju akciju. On je 3.12. pretraživao partizansku teritoriju oko Krupnja i uspeo pri tom da zarobi 150 četnika nedaleko od Loznice. (11)

Mada su nemačke trupe u vreme trajanja operacije „Užice“ pretraživale i četničku teritoriju, taktika Mihailovića je u potpunosti uspela, pa Nemci nisu naišli ni na jedan kompletni četnički odred i zarobljavanje četnika kod Loznice im je bio najveći uspeh do tada. To je navelo komandu da konstatuje da su se Mihailovićevi odredi usled dejstva u predelu Zapadne Morave većinom razišli i da jedino postoje uporišta na Rudniku i Babinoj Glavi, tj. Ravnoj Gori. (12).

Zarobljavanje četnika kod Loznice, tačnije u samoj Loznici išlo je na sledeći način. Komandant Loznice, Slobodan Milutinović je izašao pred Nemce i rekao da su njegovi četnici trenutno kao Vladini odredi u akciji protiv komunista. Međutim, nemački komandant mu je već pokazao kamion u kome su bili pohvatani komunisti i pokazao mu put u drugi kamion. Tada je sledilo razoružavanje četnika. Nemci su upadali u komandu i uz povike „Los! Los!“ terali četnike, a zatim ih postrojavali pored kamiona i komandovali da odlože sve što imaju kod sebe. Kada je ova formalnost bila završena, Nemci su napisali na jednoj tabli „BANDIT“ i okačili ga za Milutinovića i krenuli su da gone četnike do železničke stanice gde su ih čekali spremljeni vagoni za transport u Beograd i Niš. Svo vreme su Nemci terali četnike da trče i pucali im oko nogu ako bi zastajali, a na to se sa sarkazmom smejali. Ova grupa je stigla u Beograd već sutradan, a ostala je produžila za Niš. Po dolasku u Niš, četnici su terani pred mitraljeskim cevima da koračaju i da pred zabezeknutim narodom viču na sve glasove: „Mi smo oni koji su podigli oružje na Nemce!“

Od železničke stanice do logora na Crvenom Krstu nema mnogo, pa su ih Nemci stalno požurivali, a kada bi prestala povika, Nemci bi opalili koji rafal iznad njihovih glava i opet se čulo: „Mi smo oni koji su podigli oružje na Nemce!“. Kada su stigli u logor, dočekao ih je komandant logora kapetan Hamer koji je držao kraj sebe uvek neke papire i beležio na ulazu: ime, prezime i kada je zarobljen. Prema pouzdanim dokumentima u ovoj grupi je bilo oko tridesetak četnika i niko nije preživeo Niški logor.Njih 30 su završili na Banjici, ostatak je bio prebačen u Šabački logor, a što se tiče komunista oni su poslati takođe u Šabački logor.

U Nišu je tada poturana vest ovim četnicima da je Draža popio cijankalijum i umro i da oni više nemaju svog komandanta. Međutim, samo nekoliko nedelja kasnije, za ove ljude je svanuo tračak nade kada je poverljivi čovek iz Crvenog Krsta u Nišu, koji je obilazio logoraše, šapatom rekao da Draža nije umro već da je ceo grad izlepljen plakatima njegove ucene i da ga Nemci traže. (13)

U vreme poduhvata „Mihailović“ u akcijama je zarobljeno 484 lica koji su osumnjičeni kao četnici, mada je mnogo bilo običnih seljaka. Od toga broja zarobljeno je: 91 četnički borac, 42 oficira i podoficira, 2 žene (bolničarke-prim AD) i 349 muškaraca—meštani: Struganika, Brajića, Mionice, Kamenice, Gornjih Banjana, Slavkovice, Pauna, Klinaca, Teočina, Družetića, Takova itd-prim AD) (14).

Od svih četničkih boraca, samo je 80 njih preživelo. Oni su prvo prebačeni u Kraljevački zatvor da bi ih kasnije oslobodio vojvoda Boža Javorski.(15)

I posle poduhvata „Mihailović“ nastavljalo se zarobljavanje četnika. Jedno od najvećih zarobljavanja se desilo 15.12 kod Loznice ali se u nemačkim dokumentima ne spominje koliko je tačno zarobljeno.

Prema kasnijem Visthauptovom izveštaju vidimo da je mnogo četnika tada zarobljeno.(16). Takođe, zarobljavanje četnika je zabeleženo i posle borbe u selu Mrčajevci 1.1.1942 ali se u dokumentu ne pominje tačan broj zarobljenih. (17)

Prema nemačkim statistikama od 6.12.194. do 5.1.1942. zarobljeno je tačno 751 četničkih boraca i simpatizera. Međutim, ukupno je od novembra 1941 pa do 5.januara 1942. zarobljeno 1.104 četnika bez pristalica i simpatizera.

Oni zarobljenici koji nisu ulazili u nemačke izveštaje, a koji su brojani u statistikama bili su sledeći.

Rasturenu grupu četničkog vojvode Vukašinovića uhvatili su Nemci krajem 1941. oko Ibra i najpre je sproveli Kraljevački zatvor, a potom i u logor na Crvenom krstu. Istu sudbinu su doživeli i uhvaćeni četnici iz Rasinskog odreda koji su takođe prebačeni iz Kruševačkog Kaznenog zavoda u Niški logor. U to vreme, Nemci su doveli i 27 uvaćenih četnika iz okoline Studenice koje su zarobili posle neuspelog napada na Novi Pazar.

Ovoj grupi se pridružio i veći broj pohapšenih oficira koji su po nemačkim dokumentima bili lišeni slobode jer su bili „promihailovićevski orijentisani“ i nisu podržavali vladu Milana Nedića. Akcija hapšenja oficira započeta je u decembru 1941. Izvedena je munjevito, pod šifrom „1143“ u čitavoj Srbiji. Prema spisku koji je napravljen trebalo je uhapsiti 926 oficira koji stoje usko sa Mihailovićevim pokretom. Međutim, pronađeno je njih ukupno 486. Najveći broj zarobljenih oficira je na Božić, 7.1. ukrcan u vozove i otpremljen u Norvešku, Austriju i Nemačku. Neke oficire su Nemci odbili da transportuju i poslali ih u logore da služe kao taoci. Tako je prema raspoloživim dokumentima, rezervni potpukovnik i učesnik u proboju Solunskog fronta, Sotir Živković januarskih dana zatočen u logoru na Crvenom krstu i podelio sudbinu svih lica predviđenih za odmazdu u februaru 1942. godine.

Početkom januara 1942 u logor je pristigla tzv. „Kruševačka grupa“ među kojima je bilo 5 partizana Rasinskog odreda, 25 prestupnika i 45 četnika i četničkih pristalica iz Rasine. U isto vreme, stigla je i grupa od 30 četnika Vuleta Vukašinovića kako su svedočili preživeli partizanski zatvorenici, ali se ova svedočenja moraju staviti pod znakom pitanja jer se svakako radi o većem broju, pogotovu ako se zna da je Ibarski odred brojao blizu 700 četnika za vreme ustanka. U to vreme su pristigli zarobljeni partizani iz Kopaoničkog odreda i sa područja Ćuprije.

Kraljevačka četnička grupa je prispela u logor i odmah smeštena u sobu smrti, odnosno „banditskoj sobi“ kako su je logoraši prozvali. To je bila soba u prizemlju logorske zgrade. U ovoj grupi pored vojvode Vukašinovića, nalazili su se njegov sin Radomir, kapetan Ivan Vujisić, braća Milašin i Miodrag Miladinović, žandarmerijski narednik Čedomir Šundović, Božidar Baltić i mnogi drugi. Šabačka i Studenička grupa je bila smeštena na spratu, a Moravska grupa kapetana Mihaila Mihailovića je prvo bila u zatvoru Gestapoa, pa je poslata u Logor. Bila je smeštena u petici.

O Kruševačkoj četničkoj grupi ima vrlo malo svedočanstva. Poznato je samo da su neki od njih bili u dvanaestici i da su delili sudbinu ostalih, kao i da je četnički lekar iz Kruševca bio jedno vreme zadužen za pregled zatvorenika.

Odnos četnika i Nemaca u logoru dovoljno pokazuje i jedno od retkih svedočanstava koja idu u prilog četnicima. Prema iskazu Dušana Tomovića, partizana, tu odbojnost Nemaca prema četničkim logorašima vidimo u njegovom sledećem svedočanstvu:

„Skoro igrajući, korbačem je izdvojio novu trojicu: „Ti komunista?“, čavrljao je. „Ne, ja četnik“. „A četnik, četnik...dobro četnik“. Smejao se Švaba i nogama izgurao jadnika. Taj je dobio dvostruko (batina-prim.AD).“

Sama reč „četnik“ bila je nezamisliva za Nemce. Sve što je ličilo na bradu, šajkaču, kokardu i što je podsećalo na četničku tradiciju, bilo je u logoru surovo gušeno. O tome Tomović nastavlja svoje svedočanstvo:

„Izređali su čitavu grupu.One, koji su makar čim podsećali na četnike, šubarom na primer ili četničkim znakom-mrtvačkom glavom, tukli su naročitim besom.“

Zahvaljujući izjavama zatočenih partizana, u mogućnosti smo da tačno navedemo cifre partizanskih i četničkih ustanika u sobi broj 12. Tako je u ovoj sobi bilo zatočeno: 17 partizana iz Kraljevačkog odreda, 22 partizana iz Pomoravskog odreda, 11 partizana iz Zviškog, Majdanpečkog i Požarevačkog odreda, 7 saradnika NOP-a iz Bele Palanke, 3 saradnika iz leskovačkog okruga, 6 partizana iz Topličkog odreda, 5 partizana iz Rasinskog odreda,7 saradnika NOP-a iz Svrljiga i 39 partizana Kopaoničkog odreda.

Dakle, u sobi smrti se nalazilo tačno 117 partizana i partizanskih pristalica i 30 četnika, odnosno 147 zatočenika kako je navela komisija za utvrđivanje ratne štete posle rata.

Na osnovu popisa učesnika proboja i svedočanstva znamo da je i jedan broj Keserovićevih četnika boravio u sobu smrti, ali nemamo ključnih dokumenata za ostale sobe čiji zatočenici nisu učestvovali u predstojećem bekstvu, a tu su bili smešteni četnici iz Studenice, četnici kapetana Mihaila Mihailovića, pa i oni iz Šapca. Tačnije, nemamo njihovu brojnost koja je bila svakako više od 30 četnika.(18)

U januaru, za vreme operacije „Bader“ zarobljeno je još 643 četnika i to većinom onih koji su služili kod majora Jezdimira Dangića.(19)

Kako je nemačka operacija u samom početku uhvatila četničku slobodnu teritoriju oko Vlasenice i Drinjače, to su i prvi četnici bivali zarobljavani, dok su neki već bili streljani, među njima mnogo onih koji su dopali logora još u novembru i decembru Međutim, nisu svi zarobljenici iz Bosne dopali srbijanskih logora. Prema dnevniku Gliše Babovića, ukupno je dovedeno 469 ljudi. To se vidi i po tome što je Šabački Crveni Krst trebovao za potrebe ovih zatvorenika 500 ćebadi, što znači da ih je toliko koliko je Babović napomenuo i bilo.(20)

Već 5.januara 1942 Babović piše za šta se koristi ova grupa:

„Dangićevih četnika ima sada oko 470. Goli su i bosi. Koriste se za kopanje grobnih raka gde se sahranjuju Jevreji.“(21)

Sa ovom Dangićevom grupom u Šapcu, četničkih ustanika u čitavoj Srbiji je bilo prema svim raspoloživim dokumentima tačno 1.574 bez pristalica i simpatizera.

U međuvremenu, počeo je četnički masakr.

Počinju streljanja zarobljenih četnika u Srbiji

Prva masovna streljanja zarobljenih četnika na terenu su krenula onog dana kada je planuo ustanak. Međutim, prema raspoloživim podacima, eliminacija četnika po logorima započela je najverovatnije u vreme Kraljevačkog i Kragujevačkog masovnog ubijanja, ali to su samo pretpostavke jer sem par imeni streljanih nemamo mnogo ključnih dokumenta.

Prema nemačkim dokumentima, u januaru 1942. u čitavoj Srbiji je streljano ukupno 449 ustaničkih krivaca.(22).

Svakako, najveća odmazda je izvršena u Šapcu.

Prema nemačkim dokumentima, za ranjavanje 2 nemačka vojnika u vreme poduhvata „Mihailović“ traženo je 100 četničkih glava.(23)

U decembru nije zabeleženo takvo streljanje, ali u januaru jeste. U Šapcu su 22.januara streljana 100 Dangićevih četnika koji su dovedeni iz Istočne Bosne.

U dnevniku Gliše Babovića stoji:

„Nemci su kod Kasarne streljali 120 ljudi i tamo ih sahranili. Među njima po drugi put je streljan Petar Tumbasović iz Majura.“(24)

U ovom mesecu četnici su pokušali prvo bekstvo iz Šabačkog lopgora što samo može da znači da su im suborce Nemci masovno streljali i da je daleko više streljano od 100. Iz Logora je pobegao Miloš Čelonja sa nekoliko četnika, otišao ponovo u Bosnu i ponovo se priključio četnicima. (25)

Prema komunistički zapisima u Šapcu je u januaru streljano tačno 400 ustanika, ali se teško preko njihovih pisanja može saznati koliko otpada na četnike a koliko na partizane jer oni namerno ne žale da pišu koliko otpada na jedne, a koliko na druge.

Kao datumi streljanja stoje: 6.januar, kada je streljano 109 ostalih logoraša (četnika-najverovatnije-prim.AD). 10.januar, kada je streljano 100 komunista i 90 ostalih zatvorenika (najverovatnije četnika-prim.AD) i 22 januar, kada je streljano 100 Bosanaca (tj.četnika majora Dangića-prim.AD).

A da je zaista najviše u januaru streljano četnika pokazuje nam i još jedan podatak. Naime, Gliša Babović piše 11.aprila 1942:

„Iz Logora pušteno oko stotinu Dangićevih četnika.“ (26)

Međutim, u dokumentima nigde nema napomena šta je sa ostalim četnicima, niti ima pomena o njihovom eventualnom oslobađanju. Ni u Babovićevom dnevniku o tome nema pomena.

Prema tome, od 470 četnika, ostalo je u životu njih 100, a 370 je streljano u januaru, februaru i martu. To je deo četnika Jezdimira Dangića i onih koji su pre dovođenje bosanskih četnika boravili u logoru. To masovno streljanje vidimo i preko još jednog podatka. Nemački komandant pita svog pretpostavljenog oficira 23.marta 1942. šta da radi sa 300 četnika koji nisu streljani kada i ostali. (27)

To pokazuje da je streljanje četnika završeno do tog datuma, tačnije da su pogubljenja vršena u januaru, februaru i martu. Ovde se prvenstveno misli na 100 Dangićevih četnika koji će biti pušteni, a takođe i na one koji su u Šabačkom logoru dovedeni u novembru i decembru posle zarobljavanja i nisu streljani.

U dokumentima nema nemačkog odgovora na pitanje ovog oficira, ali su najverovatnije ovih 300 četnika izbegla smrt.

Iz Šabačkog logora ova grupa je otpuštena u aprilu, tako što je jedan deo odveden u Nemačku i Solun, a drugi na prinudni rad u rudnik Zajača.Tako se Šabački logor ispraznio.(28)

Dakle, u Šapcu je streljano oko 370 četnika majora Jezdimira Dangića i onih koji su još ranije dovedeni. Interesantno da se ova brojka u mnogome slaže sa cifrom streljanih nepartizana u Šapcu od januara do 14.marta. Prema tim ciframa, na četnike otpada 360 ljudi, što je najpribližnije cifri od 370 pogubljenih. Tako su streljanja četnika zabeležena sledećih dana:

6.januar 109 četnika

10.januar 90 četnika

22.januar 120 četnika

14.mart 41 četnika

Ukupno: 360, približno 370. (29)

U Januaru je zabeleženo i streljanje 30 četnika u Jajincima. Ovo streljanje je izvršeno 13.januara. Prema sačuvanim banjičkim knjigama, iz ovoga logora je između ostalih streljan i već pominjani Slobodan Milutinović, rodom iz Loznice koji je do kraja bio četnički komandant u Loznici, a takođe i ustanik. U knjizi su zabeležena i imena studenata Trajka i Koste Ninezića iz Pecke, a takođe i ime Jovana Dabića, rođenog brata komandanta Tamnavskog četničkog odreda, potpukovnika Miroslava Dabića. Jovan Dabić je rođen 1922. u selu Majuri kod Šabca. Dakle, za vreme ustanka imao je svega 19 godina.

Dok su Jovana streljali, Miroslav je tada bio na Banjici i u njoj ostao sve do prve veće internacije logoraša u Nemačku.

Interesantan je i podatak streljanog Gavrila Obradovića, rodom iz sela Badovinci koji je streljan istog dana, dok je njegov rođeni otac Milutin Obradović, po činu kapetan, streljan u Nišu kasnije.

Dakle, ova grupa od 30 četnika koja je vozom dopremljena iz Loznice u Beograd streljana je do poslednjeg četnika 13.januara.

Pored ovih imena, zabeleženo je ime jednog Kragujevčanina, Milentija Jovanovića, narednika koji je takođe bio na Banjici. Za njega stoji da je obešen u logoru dan kasnije sa još 2 partizana.(30)

U februaru je u Jajincima izvedena i streljana još jedna grupa od 100 četnika, među kojima je bilo i pristalica iz Obrenovca, Uba, Lajkovca, Valjeva, Užica itd. To vidimo po zanimanju streljanih: konfident, žandarm, delovođa, likvidator, finansijer itd. Od oficira je streljan Nikola Urošević, po činu artiljerijski poručnik, rodom iz sela Milatovac kod Kragujevca. Ovo samo pokazuje da je Lepenička četnička grupa posle zarobljavanja dovedena u logor i februara streljana.

Ovo masovno streljanje četnika izvršeno je 20.februara 1942.(31)

Pored ovih streljanja u Šapcu i Beogradu, najveća golgota zarobljenih četnika dogodila se u vremenu od 16-19.februara 1942 na ozloglašenom brdu Bubanj kod Niša.

Pre ovog streljanja veći broj partizana i nešto četnika je pokušalo bekstvo koje je izvršeno 12.februara 1942. Prema raspoloživim podacima u ovom pukušaju je ranjen jedan nemački stražar, dok su partizani imali 40 poginulih, a četnici 4. U ovom pokušaju je poginuo i Simeun Krapić, četnik majora Dragutina Keserovića koji je uhvaćen posle povlačenja iz Kruševca septembra 1941.

Najveća odmazda je propisana svega tri dana po dolasku generala Majsnera. General Bader u svom desetodnevnom izveštaju naređuje da se za odmazdu strelja 3.484 lica ne navodeći razloge zašto. Iz masovnog februarskog streljanja na Bubnju jasno ćemo videti da je grad Niš određen da plati cenu ove naredbe.

Prema raspoloživim podacima, u februarskom streljanju koje je izvršeno u Nišu streljano je ukupno: 321 četnika, 127 partizana i 986 Jevreja, talaca i simpatizera jednog ili drugog pokreta.

Streljanje je vršeno tri dana uzastopno od jutra do podneva. Prema iskazima preživelih grobara koji su pokopavali leševe, Nemci su pred streljanje oduzimali sve dragocenosti osuđenicima. Kako je to jedan svedok izjavio oduzeto je preko 12 pari oficirskih odela, 32 ordenja vojske bivše Kraljevine Jugoslavije, 24 oficirskih tabakera itd. Sve ovo jasno pokazuje da je mnogo oficira i podoficira streljano tih dana na Bubnju. Streljanje jednog od mnogobrojnih četničkih kapetana na Bubnju,jedan preživeli grobar beleži na sledeći način:

„Jedan od Gestapovaca je svukao jednom kraljevskom kapetanu uniformu, skinuo mu epoletuške i naredio mu da klekne pored iskopane rake. Zatim je pucao u njegov potiljak i ovaj je pao u raku. Posle je streljana jedna grupa od 40 ljudi. Sve smo ih sahranili u istu raku koja je bila odmah do grudobrana.“

Na Bubnju je streljano tri oficira sa činom kapetana: Mihailo Mihailović, Milutin Obradović i Radomir P.Đorđević.

Prema iskazu ovog grobara ovo streljanje je izvršeno tri dana pošto su streljani Jevreji, dakle najverovatnije 19.februara.

Drugih svedočanstava o streljanju četnika nema.

Tada je bila likvidirana grupa četnika iz Rasine, Studenice, Šapca, grupa kapetana Mihailovića, kao i četnici iz Ibarskog odreda koji su ostali posle izvršenog bekstva. Teško je reći kojih je najviše bilo, ali po svemu sudeći najbrojniji su bili četnici iz Ibarskog odreda.(32)

U martu je nastavljeno streljanje zarobljenih četnika, ali u mnogo manjem broju nego do tada.

Iz Banjičkih knjiga logoraša vidimo da je kao četnički borac u Jajincima 5.marta streljan Milenko Majdanac iz Gornjeg Milanovca, po zanimanju trgovac. Još je zanimljivo to što je streljan sa povećom grupom kriminalaca, Jevreja i komunista.(33) Njemu svakako tu mesto nije bilo, ali nemački bes nije znao za granice. To je još jedan dokaz da su Nemci streljali četnike kad i komuniste, a da su na plakatima pisali samo o komunističkim streljanjima. Ustvari, od brojki koje su pisali na plakatima verovatno se krije i mnogo četnika pod firmom „komunista“. I takvu su lukavu igru Nemci igrali.

Najzad, krajem aprila stiže naređenje da se prestane za streljanjem četnika i partizana koji se nalaze u logorima i zahteva se njihovo interniranje za potrebe Rajha. Ovaj predlog je podnet još 24.marta, ali je stalno odlagan.(34)

Međutim, na put su u najvećem broju slačajeva pošli zarobljeni partizani dok četnika skoro i da nije bilo jer su oni već bili uništeni ili ih je bilo vrlo malo, gotovo minorno.

Tada je otišla Banjička grupa partizana, zatim ona koja je bila u Niškim zatvorima i ona iz Šapca.Nepoznat je broj interniranih četnika.

Jedino se zna da je grupa od 128 oficira na čelu sa majorom Dangićem krenula na taj put. Ova grupa je bila uhvaćena u Beogradu u aprilu, dakle nije bila među onoj koja je boravila zbog ustaničkih krivica (35).

Dangić je odveden u zarobljeništvo sa svojim ađutantom. Njegovo hapšenje kao i hapšenje ostalih oficira koji su bili u službu organizacije DM, čitamo iz sledećeg nemačkog izveštaja:

„Na dan 23.4. 1942. uhapšeno je 128 bivših jugoslovenskih aktivnih oficira i transportovano u jedan nemački logor za ratne zarobljenike. Major Dangić je s ađutantom upućen u oficirski logor XIII B (Nirnberg-prim AD).(36)

Iz svega navedenog, od 1574 četničkih zarobljenika, smrti se spasilo njih 380 za koje imamo podataka, dok je u smrt otišlo čak 821, dok za sudbinu 373 ne znamo ništa. Da li je ova grupa otpuštena ili takođe likvidirana na nekom stratištu? To će po svemu sudeći ostati večita zagonetka. Ne postoji dokumenta da je ovoliko internirano, a takođe i da je pobijeno.

Poznato je da su uhvaćeni četnici u Mrčajevcima završili na gubilištu, ali se ne zna kada i ne zna se koliko. Najverovatnije se to desilo u vremenu do izlaska naredbe o prvim interniranjima ustanika.

U Nemačkim rukama je od početka ustanka pa do prvih internacija bilo tačno 1574 četničkih ustanika i čak 614 oficira koji su pohapšeni zbog veza sa organizacijom DM. Međutim, i ovaj broj zarobljenih oficira treba staviti pod sumnju jer je možda taj broj i veći. Prema svedočanstvu jednog od tih oficira koji je interniran, pukovnika Jovana Trišića, na Božić je uhapšeno i transportovano čak 1.200 oficira, dok nemačka dokumenta govore o 486 njih, dakle mnogo manje.(37)

Politika Nemačkog Rajha prema četnicima bila je jasna. Pokušaji da se u jednoj fazi naglasi činjenica da Nemci samo razoružavaju, a ne ubijaju četnike bila je šarena laža koja je trebala praktično da natera četnike da polažu oružja i odlaze u logore gde ih je čekala sigurna smrt. Politika Nemačkog Rajha je bila dosta podmukla i prepredena. U to vreme na plakatima su samo lepljene cifre o streljanjima komunista i Jevreja, dok su četnici streljani bez plakata i objava-u tajnosti.

Ma koliko da se u nekim pisanjima pojedini literatori pozivaju na spasilačku ulogu generala Milana Nedića ova konstatacija ne stoji jer je veliki broj streljanih četnika. Jednostvano, ko je bio lukav taj se izvukao, ko je bio naivan samo je prokockao svoj život. Nemci nisu imali nikakvih namera da masovno otpuštaju četnike već da ih nemilosrdno uništavaju.

Čak i puštanje onih 100 Dangićevih četnika je izvedeno pomoću lukavstva. Naime, četnički ljudi koji su tada služili u Šapcu su proturali vesti da su logoraši bolesni i da će umreti ako ne budu poslati na lečenje. Tada je usledilo otpuštanje logoraša koji su prvo bili na lečenju, a kasnije su poslati u rudnike za potreba Trećeg Rajha. Čak i obilazak Jezdimira Dangića logora u Šapcu ništa nije promenio. Nemci nisu želeli ni da čuju da se četnici oslobode, iako su tada igrali svoju igru sa majorom Dangićem.(3

Period od kraja aprila pa sve do kraja maja 1942. može se uzeti kao kratko zatišje pred novu buru. Tada su streljani samo veliki krivci, a posle poduhvata Forstrat nastavljena su masovna streljanja četnika po logorima i stratištima. Četnička golgota se nastavljala, a četnici su svojom krvlju ispisivali najsvetlije stranice srpske istorije u dvadesetom veku.

Aleksandar Dinčić, Gubici Jugoslovenske Vojske i Ravnogorskog pokreta od Nemaca i Bugara u okupiranoj Srbiji 1941-1944, neobjavljeni rukopis (rukopis u izradi).

Izvori:

1) AVII, Nemačka arhiva, u daljem:NA, 43/34-1

2) AVII, NA, 43/34-5.

3) AVII, NA, 43/50-1.

4) Isto.

5) AVII, NA, 43/52-3.

6) AVII. MF Bon, 1/608 (Ovaj dokument se nalazi u nemačkoj dokumentaciji jel je Mihailovićev obaveštajac najverovatnije radio u jednoj od nemačkih ustanova)

7) IAN,MF.1, sn.231

ZB.NOR, 1/1—606.

9) ZB.NOR, 1/1—604.

10) Zb.NOR 12/1—739.

11) AVII, NAV—T—312, R—425, S—8002940-1.

12) AVII, NAV—T—312, R—425, S—8002945-7.

13) Aleksandar Dinčić, Ravnogorski pokret u Logoru na Crvenom krstu i na Bubnju 1941-1944, neobjavljeni rukopis.

14) AVII, NAV—T—312, R—425, S—8002945—7.

15) Miloljub Racić, Knjiga sećanja, Ostra, 2006, str. 38

16) ZB.NOR, 12/2—1030

17) IaN, MF.5, sn.622.

1 Isto kao pod 13.

19)AVII, NAV, T—501, R—247, S—723).

20) Stanoje Filipović, Logori u Šapcu, Novi Sad, 1969, str.145.

21) Isto, 151.

22) AVII, NAV, T—501, R—24, S—882—3.

23) AVII, NAV—T—312, R—425, S—8002945—7.

24)S.Filipović, n.d, str.114.

25) Isto, 151.

26) Isto, 151.

27) Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, London, 1969, str.92.

 S.Fuilipović, n.d, str.151.

29) Isto, str.114-120.

30) IAB, Banjičke knjige logoraša (BKL)

31) Isto.

32) Isto kao pod 13.

33) IAB, Banjičke knjige logoraša (BKL)

34) AVII,NAV, T—501, R—247, S—915.

35) AVII, NAV, T—501, R—249, S—032.

36) Isto.

37) Miloslav Samardžić, Draža i opšta istorija četničkog pokreta, Knjiga 1, Beograd, 2005, str.42. (Takođe Trišić piše da su oni uhapšeni na zahtev Vlade Milana Nedića kao „nepouzdani“, dok u nemačkim dokumentima o tome nema reči)

Major Dangić je posetio četnike u Šabačkom logoru prema pisanjima Gliše Babovića 4.februara 1942. Obišao je svoje ljude i savetovao im da budu mirni i disciplinovani ;S.Filipović, n.d., str.150.

Meseci najtežih progona u Srbiji

U novembru 1942. hapšenja i represalije se nastavljaju. Uhapšeno je 980 lica koja su okarakterisana kao četnici ili njihovi ljudi, dok je razoružano i takođe uhapšeno zbog saradnje sa legitimnom vojskom 670 četnika Koste Pećanca. Ovog meseca je uhapšeno 1650 lica optuženih da su imali veze sa četnicima Ravne Gore.(1)

Pored toga, zbog otpora Jugoslovenske vojske, streljanja su vršena skoro svakog dana, a zabeležena su i pojedina na terenu. Četvrtog su u Mionici streljana četvorica, među njima i predsednik Mioničke opštine, Čedomir Petrović, dva dana kasnije, u Lubu dvojica, istoga dana kod Arilja 24, sutradan na Javoru 10, itd.(2)

Ovog meseca streljano je mnogo pripadnika i pristalica nacionalnog pokreta.

Ako su u novembru progoni i streljanja nacionalnih snaga uzimali još veći zamah za razliku od prethodnih meseci, onda se decembar može slobodno nasloviti kao mesec najtežih progona i najvećeg terora od početka rata. Antičetnička nota se nije krila kod Nemaca. Tako je general Jodl, načelnik Operativnog odeljenja nemačke Vrhovne komande saopštio Hitleru na vojnoj konferenciji 12. decembra da se u Beogradu stalno vrše hapšenja i da se može reći da se svakog dana prosečno strelja između 15 i 30 Mihailovićevih pristalica.(3)

Istog meseca je upućena kaznena ekspedicija na majora Piletića, koji je, kako su akcije tekle iz meseca u mesec, stalno jačao. Ofanzivom je zahvaćen delimično i Mlavski korpus JV pod komandom majora Siniše Ocokoljića. Do sredine meseca u pretragama mnogih sela negotinskog, krajinskog, ključkog i zviškog sreza, zarobljeno je ili uhapšeno 303 četnika i njihovih saradnika i odvedeno na Banjicu.(4)

Najpre su uhapšenici odvedeni u zaječarski zatvor, a odatle su vozovima upućeni za Beograd. U toj grupi nalazili su se: Alimpije Sterlić iz Vajuge kod Negotina, Milutin Radivojević, četnički komandant sela Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, Stojadin Stevović, trgovac, Milan Blagojević, učitelj iz sela Vajuge, Petar Trajilović, iz Glogovice kod Zaječara, Ljubomir Predić iz Glogovice i drugi.(5)

Istog meseca Nemci su po drugi put zarobili vojvodu Vojislava Jevremovića Tribrođanina, sada narednika i komandanta Zviške brigade. Nakon što je potopio jedan nemački brod na Dunavu (Kajmakčalan - prim. AD), pokušao je da pobegne, ali su ga Nemci zarobili. Međutim, stari četnik je uspeo da im pobegne u Zagrebu prilikom transporta.(6)

Vratio se kasnije u svoj matični kraj i nastavio četničku vojnu....

Komunističko-gestapovsko-bugarska saradnja i posledice po četnički-ravnogorski pokret

Pored ustaljenog ritma represalija događale su se na prvi pogled interesantne pojave, a bilo ih je još ranije. U partizanskoj arhivi pronađenoj u Gornjem Milanovcu krajem 1942. Okružni komitet je savetovao članovima partije da se ubacuju u obaveštajnu službu okupatora i na taj način potkazivanjem produže borbu protiv četnika.(7)

Uskoro se tako nešto i desilo. Partizanski aktivista Ljubomir Žarković se javio Nemcima u Čačku na dan 27. januara 1943. godine. Odveo je Nemce i Bugare u selu Krstac (Dragačevo), gde su se nalazili četnici. Nemci su u selu streljali 6 ljudi, među kojima i Vojimira Stojića, Milisava Stojića i Milivoja Stojića. Poslednjeg su spalili živog u kući. Sa sobom su odveli Radeta Đorđevića i Radivoja Đorđevića i zapalili četiri kuće. Odvedeni Rade Đorđević je kasnije streljan u Kraljevu u cilju odmazde.

Istog dana, komunisti u službi Gestapoa doveli su Nemce i Bugare u selo Ježevica kod Čačka. Četnici su se povukli pod zaštitom borbe, a Nemci i Bugari su ubili Andriju Račevića, Milana Račevića i Branka Jašića, dok su upalili kuće Račevića i Milana Sretenovića.(8)

Mesec dana kasnije, ravnogorski poručnik Lukić je u selu Mrčajevci organizovao zabavu u korist siromašne dece. Saznavši za zabavu, komunisti obaveštavaju nemački garnizon u Gornjem Milanovcu da su u kafani četnici. Nemci noću neopaženo opkole kafane gde su se zabave dešavale, ubiju 13 muškarca i dve devojke, spale pet kafana i dve kuće i odvedu 60 talaca, među njima i Miliju i Mihajla Bukumirovića, Bogosava i Branka Lazovića, Branka, Velisava i Mirka Jokića, Mihaila Rankovića, Radosava Savića, Nenada Lazovića, koje kasnije streljaju u Kraljevu u cilju odmazde.(9)

Najviše muka je četnicima zadavao Savle Milosavljević. Radi se o partizanu koji je radio u službi Nemaca, kretao se u nemačkoj uniformi, a da posle rata nikome nije odgovarao za počinjeno. Tako je početkom juna 1943. odveo Nemce u svoj rodni Dljin. Tamo su na spavanju uhvatili četvoricu četnika: Branislava Pantelića, Dragišu Markovića, Vojimira Markovića i Milenka Čolića. Prva trojica su streljana, a četvrti je uspeo da pobegne. Istog dana ubijen je Velimir Radosavljević, simpatizer četnika, prokazan od Savleta. Za Nemce je radio i pristalica partizana Milojko Milosavljević. On je po izlasku iz Banjičkog logora dobijao pretnje od četnika. Prijavio se Nemcima u Čačku i 3. jula 1943. odveo ih u Dljin, gde su zarobili i na licu mesta streljali pratioce četničkog komandanta Milutina Jankovića.(10)

Borba u čačanskom kraju protiv komunističko-gestapovske saradnje bila je vrlo teška. Zato je bilo i velikih likvidacija. Razume se, posle rata svi su bili nevine žrtve.

O gestapovsko-komunističkoj saradnji ima podataka koji kazuju da se ta kolaboracija izvodila i na području požarevačkog sreza. Tamo je na snazi bila denuncijacija u punom stilu, ali i skrivanje od četničkih egzekutorskih trojki pod skute okupatora. Rad na uništavanju ovih komunističko-gestapovskih agenata bio je onemogućen iz više razloga. Jedan je naveo i major Piletić, pominjući da grupu Aleksandra Kostića četnici gone u stopu, ali ona se većinom krije u blizini Nemaca, gde se teško može prići, pa je zato likvidacija otežana.(11)

Nemački komandant u Požarevcu je revnosno sarađivao sa komunistima. Ministar vojni je u depeši br.1285 od 22. januara 1943. javljao S. Jovanoviću:

„Poručnik Bauman u Požarevcu ima preko 200 ageneta komunista koji su pušteni iz zatvora. Ovi služe za prokazivanje naših saradnika u varošima i selima. Izveštaj od našeg komandanta sa Homolja."(12)

Komandant Južne Srbije, major Radoslav Đurić, javljao je da komunisti i dalje održavaju vezu sa Gestapoom, i jedan od načina njihovog rada je provaljivanje četničkih organizacija.(13)

Američki pukovnik Robert Mek Daul je podnoseći iscrpan izveštaj svojoj vojnoj komandi o boravku u Vrhovnoj komandi JV i kod generala Mihailovića, napomenuo da mu je Rudolf Šterker, nemački pregovarač, rekao za vreme razgovora da su oficiri Gestapoa i SS-a nastavili da održavaju veze sa komunistima u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi, i pored toga što se smatralo da Nemci nameravaju da iskorene komunizam. Pukovnik Mek Dauel na kraju ovog dela izveštaja napominje da su mu četnici rekli da su komunisti dvostruki izdajnici, kada su jugoslovenske rodoljube, predavali u ruke Nemcima i tako ih slali u smrt.(14)

Saradnja sa Bugarima ostvarivana je takođe u raznim vidovima, a na štetu četnika. Najčešće je bilo denuncijacija, potkazivanja, anonimih dostava, dok su nekada partizanski ljudi bili putovođe Bugarima prilikom njihovog napada na četnike. Jedan u nizu slučaja masovnog hapšenja četnika i njihovih ljudi, a na dostavu partizana, dogodio se u moravskom i aleksinačkom srezu u maju 1943 godine. Mnogi od uhapšenih prošli su bugarski zatvor u Nišu, nemački koncentracioni logor, Banjicu, Mautahuzen, neki su i streljani, a da posle rata niko nije mogao saznati kako su Bugari došli do ovih ljudi i ko ih je izdao.

Bugarska vojska je od 9. do 14. maja 1943 uhapsila 44 lica u srezu Moravskom (Žitkovac). Išli su po spisku, ulazili u svaku kuću gde je bilo pušaka, municije i materijala. Uhapšeno je 14 lica iz Žitkovca: poreznik Dragiša Bojović, đak Svetislav Petrović, domaćica Vera Milovanović, kafedžija Radivoje Janković, rodom iz Moravca, kafedžija Božidar Đorđević, učenik Jovan Pešić, kasapin Radovan Špica, poručnik SDS Nenad Radičević, školski nadzornik Petar Jovanović, trgovac Boško Savić, berberin Boško Savić, opštinski pisar Ranko Anđelković i student Miodrag Živković; 9 iz Tešice: Ratomir Vrbić, Jevrem Vrbić, Svetozar Vrbić, Adam Vrbić, Dragoljub Vrbić, trgovac Živojin Stanković (da licemerje bude veće upisan na spomeniku palih boraca u Tešici- prim. AD), Milun Bošković, Hranislav Kuzmanović i Dobrivoje Stojanović; 4 iz Prćilovice- starešina sela Milivoje Živadinović Live, Dragoslav Živadinović, đak i njegov sin, predsednik opštine Borivoje Urošević i stražar SDS Radomir Milojević; 2 iz Nozrine- Dragomir Stamenković i Sreten Stamenković; jedan iz Peščanice - starešina sela Sreten Rakić, 2 iz Lužana - Mladen Stanković i narednik Živojin Jovanović, jedan iz Trnjana - učitelj Predrag Švabić, jedan iz Jakovlja-Milun Milosavljević, iz Kormana - trgovac Dimitrije Grašić, 2 iz Gredetina - predsednik opštine Dobrosav Rakić i đak Ranko Živković, i još neki.(15)

Šezdeset i više godina po završetku rata, partizanski prvoborac Ljubomir Trifunović objavio je svoje memoare iz rata. Ne preopterećen ideologijom, on je otkrio kako su Bugari uspeli ovoliko ljudi da pohapse:

„Prema pričanju Slavka Stoiljkovića-Paje iz Moravske Kamenice, Srba i Ratko Jović-Duško (narodni heroj - prim. AD) ubede Paju da ide u Niš i da traži da ga prime u komandu bugarske vojske, jer ima nešto da im saopšti. On pristane i oni mu daju spisak najogorčenijih neprijatelja NOP iz moravskih sela. Na spisku su se našli Rade Janković-Šumar iz Moravca i Voja Milojević - Lunin. Ovi Moravčani su noću pravili zasedu pokraj naše kuće, čekajući da Srba naiđe i da ga ubiju. Tu su bili i drugi protivnici NOP iz okolnih sela, kao i narednik Todorović koji me je sprovodio iz rasadnika do zatvora za taoce u Nišu. Paja ode, preda Bugarima taj spisak i Bugari pohapse sve po spisku. Interesantno je da su pre rata Srba i Voja Lunin bili dobri drugari, vršnjaci, ali politika je politika. Narednik Todorović je odsedeo malo u bugarskom zatvoru, pa su ga pustili, jer je njegova komanda garantovala da nije protivnik Bugara, već saradnik Nemaca. Rade Janković je umro u nekom nemačkom logoru (Mauthauzenu- prim. AD), a Voja Lunin je bio u logoru zajedno sa mojim bratom Brankom."(16)

Ovakvi „obaveštajni radovi", ili nešto drugo, naneli su neprocenjivu štetu četničkom-ravnogorskom pokretu, pa takođe i tu treba tražiti razloge za masovna hapšenja četničkog elementa od strane okupatora. Mnogi borci za slobodu, nacionalni radnici, pa i obični građani, koji su imali nekih simpatija za nacionalni pokret otpora plaćali su partizanske denuncijacije okupatorima logorima, zatvorima, strelištima i internacijama. Istorija će nekada morati da kaže reč i o tome, a takođe i da utvrdi da li su krivice mnogobrojnih ubijenih partizana i njihovih saradnika od strane četnika postojale, ako jesu, u kom vidu i koji je tačan razlog uzimanja njihovih života. Mnoge od tih žrtava su se posle rata sakrile iza oreola narodnih heroja i žrtava fašističkog terora.

Izdaja četnika okupatorima neosporno je dokaz partizanske kolaboracije sa Nemcima u Srbiji u cilju uništenja nacionalnog pokreta otpora. Ovaj vid saradnje protezao se za vreme čitave okupacije, a isto je to rađeno i sa Bugarima. Tačan broj prijavljenih okupatoru nije poznat, jer se mnogi dosijei potkazivača iz redova partizana i danas nalaze pod embargom, a veliki broj njih je živ. Komunizam kao ideologija ne bira sredstva kojima će se služiti samo da postigne svoj cilj. Mogu da sredstva da budi i mnogo prljava, ali sve se čini u ime naroda, a protiv istog naroda. Paradoks....    

Logor u Leskovcu

Jedan u nizu prihvatnih i privremenih logora, formiranih za potrebe smeštaja zarobljenih ustanika i njihovih pomagača nalazio se u Leskovcu. Logor je počeo da radi još u oktobru 1942 godine, obzirom na visoki procenat sabotažnih aktivnosti Jugoslovenske vojske i sabotažnih štabova na liniji Beograd-Solun. Logor je formirao Krajskomandant Leskovca, SS kapetan Kupferšlager, koji je oterao u smrt mnoge nacionaliste, da bi ga četnici po oslobođenju Leskovca zarobili, odveli u Vlasotince i tamo likvidirali.17

Vera Pešić je izdala izuzetno veliki broj nacionalista da su na vezi sa četnicima. Ona je takođe mnoge četnike oterala na gubilišta, zbog čega su je ovi kasnije streljali. Streljana je i njena majka, takođe nemačka i šiptarska špijunka, koja je sa ćerkom potkazivala četnike i nacionaliste okupatorima i uništila mnoge porodice u lebanskom i medveđanskom kraju.

Pored nemačkog logora postojao je i bugarski zatvor iz koga se takođe vodilo na gubilište, retko u unutrašnjosti Srbije. Nalazio se u zgradi Leskovačke gimnazije. Okupatori (Bugari i Nemci) su preduzimali niz operativnih akcija protiv jedinica Jugoslovenske vojske u leskovačkom okrugu, iz kojih su dovodili taoce, četnike ili njihove pomagače. Bilo je dosta hapšenja i u samom gradu.

Prema nepotpunim i do danas nađenim izveštajima o odmazdama i represalijama, okupatori su u Leskovcu i na području okruga, streljali ili ubili oko 700 lica-četnika ili njihovih saradnika.(18)

Broj uhapšenih, a takođe i uhvaćenih za vreme akcija izuzetno je visok. Tako je samo u avgustu 1943. godine u Leskovcu i po okolnim selima, uhapšeno 355 lica, pripadnika četničke organizacije, a na području lebanskog sreza 103 lica, osumnjičenih da su bili u četnicima ili da su im davali utočišta. Još jedno veliko hapšenje pripadnika četničke organizacije u Leskovcu izvršeno je u septembru i oktobru iste godine, kada je privedeno i procesuirano još 102 lica.(19)

Preko 1.500 lica je prošlo po nacionalnoj liniji po leskovačkim zatvorima, niškom koncentracionom logoru, Banjici, nemačkim internirskim logorima, a veliki broj je i streljan...

Logor u Kruševcu

Najveće streljanje u Kruševcu izvršeno je 29. juna 1943 godine. Šta je bila pozadina ovog masovnog streljanja? Ranije su partizani napali jednu intendantsku nemačku četu kod sela Ćelije i naneli joj gubitke. Nemci su znali da su delo izvršili partizani, a ne četnici vojvode Keserovića, ali je odmazda na kraju pogodila i druge. Ima više razloga zašto je streljanje pogodilo obe strane. Jedan je taj što u Kruševačkom kaznenom zavodu nije dovoljno bilo partizana i njihovih ljudi za odmazdu, a drugi, da se ne bi taoci mogli pokupiti ni posle racija, jer sva sela u okolini Kruševca bila su nacionalna. Partizanski pokret u Rasini je bio vrlo slab. Sada se postavilo pitanje kako prikupiti 530 talaca za predviđenu odmazdu. U Kruševac zato dolazi avionom SS general Avgust Majsner i drži konferenciju. Sve se svodilo na to kako prikupiti 530 partizanskih krivaca i streljati ih u Kruševcu u cilju odmazde, a znajući da ih toliko nema. Majsner je predložio da se jedan broj može namiriti i u Beogradu, jer ima talaca, ali je insistirao da se u Kruševcu strelja 320 lica kao opomena narodu da se više učinjeno delo ne ponovi. U tom razgovoru je Majsner pitao kakav je Keserović na terenu, na šta je dobio odgovor da je jak i da ima dosta ljudi koji ga obaveštavaju i pomažu. Onda je jedan nedićev činovnik predao Majsneru izveštaj u kome je stajala žalba Komande SDS iz Beograda zbog jednog događaja koji se desio pre izvesnog vremena u Brusu. Iako su stražari primetili da četnici vojvode Keserovića drže liturgiju sa sveštenstvom, nisu ništa preduzeli već su se i oni priključili da bi na kraju izašli zajedno iz crkve. Tada je Majsner, koji je pažljivo slušao, skočio sa stolice i rekao „E, onda ćemo i četnike da streljamo!" Tako je i bilo i on je taj plakat i potpisao. U Kruševcu je krajem juna streljano 320 muškaraca i 2 žene. Streljanje je počelo kod Kaznenog zavoda u 6. časova izjutra. Obnarodovano je streljanje 575 lica.(20)

Gde god je mogao Majsner je udarao na ravnogorski pokret i on je u ovoj odmazdi koja je izvršena pogođen daleko više nego partizanski, kako u Kruševcu, tako i u Beogradu...

Epilog

Nacisti su u svojim dokumentima priznali da su po srbijanskim logorima i na stratištima uništili blizu 15.000 pripadnika i pristalica Jugoslovenske vojske pod komandom Ministra vojnog vlade Kraljevine Jugoslavije i armijskog generala Draže Mihailovića, i uhapsili ili zarobili skoro 40.000. Dakle, ovo su podaci iz nemačkih izveštaja i direktno priznanje okupatora da je uništio po logorima, zarobljavao i lišio slobode 55.000 pripadnika i pristalica legitimne vojske Kraljevine Jugoslavije. Kada je reč o četničkim dokumentima, iako ih nema za sve periode, oni daju daleko veću brojku, ali istinu će otkriti samo novi i temeljni popis žrtava rata, bez ideoloških prepreka, i onda će se znati da li istinu ne govore četnici ili njihovi prirodni neprijatelji- Nemci. Ovo je bio rad na osnovu sačuvane arhivske građe i napisanih knjiga koje u nekim svojim delovima obuhvataju i segment ratnog stradalaštva po logorima.

Prvenstveni cilj ove knjige, osim prikazivanja hronologije stradanja, jeste i da postavi dva važna pitanja: „Ako je progonjeno i ubijeno 55.000 pripadnika i pristalica legitimne vojske Kraljevine Jugoslavije, zašto niko kod nas, pa ni u svetu, nije podigao posleratnu optužnicu protiv nacista za to delo?" Čak i da je progonjeno i ubijeno njih stotinu, reč je o klasičnom i lako dokazivom zločinu.

Po svim pravima Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima od 27. jula 1929, zarobljeni vojnici i oni koji ih pomažu nisu se smeli ubijati, ponajmanje slati u koncentracione logore, izrabljivati, internirati, itd. Iako je za nemačku stranu ovaj istorijski dokument potpisao Edmund Romberg, mnogo godina kasnije, isti će ga precrtati tako što će smatrati da su potpisivanjem uslova primirja od strane vojnog vrha vojske Kraljevine Jugoslavije zvanično završili rat sa Kraljevinom Jugoslavijom, ne gledajući na to što se pored parafa vojnog izaslanika nije našao i paraf pretsednika vlade i da je takva kapitulacija n e p o t p u n a, jer je kapitularao samo jedan segment države-vojska.

Da su odlično znali da je vojska Kraljevine Jugoslavije nastavila borbu pokazuju dovoljno i njihove nedoumice po pitanju kako da se ponašaju prema zarobljenim borcima Vojno-četničkih odreda. Pokazuje jasno da su interniranjem većeg broja aktivnih i rezervnih oficira zbog saradnje sa vojnim odredima pukovnika Mihailovića i kasnijeg Ministra vojnog sami priznali da se radi o legitimnim vojnim formacijama čim se oficiri odvode u zarobljeničke, a ne internirske-kažnjeničke logore. I pored toga-načinili su niz već opisanih zločina zbog genocidnosti same politike Trećeg rajha, koja je, na žalost, došla do izražaja.

Govoreći o logorima kao rezervatima za smeštaj zarobljenih i uhapšenih protivnika moramo da napravimo jednu paralelu i da se setimo Prvog svetskog rata i kako je izgledao zarobljenički logor za Austrougare u prestonici Srbije, a kako za srpske vojnike u Mauthauzenu. Setimo se samo da su Austrougari imali pravo na svog kuvara, na biranje jela, na izlaske po gradu, dok su naši zarobljenici umirali u nemogućim uslovima po austougarskim logorima. Kavaljerstvo našeg vojnika, oličenog Svetosavljem i bogoljubljem u odnosu na protivnika nikada nije dolazilo u obzir, počevši od najranijih ratova pa do poslednjeg građanskog, iako neki danas pokušavaju da proglase Srbe za genocidan narod, a uzdižu prave zločince.

Drugo pitanje glasi: „Zašto se šezdeset i više godina prelazilo preko staradlaštva Jugoslovenske otadžbinske vojske i četničkog-ravnogorskog pokreta od strane nacista?" Da li je posleratnim vlastima stradalaštvo ideoloških protivnika od strane nacista bilo i previsoko, a ujedno i neprihvatljivo za zvaničnu verziju rata, pa su se i zato opredelili da daju krnji i nepotpuni popis žrtava ratnih staradanja 1964, ili su svesno išli na prikrivanje nacističkih zločina, čime su u neku ruku i sami pali u tu kategoriju?"

Ako neke stvari u doglednoj budućnosti shvatimo i razumemo, bićemo korak više ka sagledavanju realne, a ne šablonske slike rata. Ako se budemo pravili da ne razumemo ili da ne želimo da razumemo, onda nećemo nikada ni shvatiti prvi deo velikog zločina koji se desio u ratu prema jednoj legitimnoj vojsci, na taj način prikriti zločince i postati sami zločinci. Da li to zaista želimo?

Izvori:

1 VA, f. Minhen, 9-I-1036-50.

2 VA, f.Minhen, 9-I-1044; NDa, k. 51, reg. br. 29/5.

3 I. Avakumović, n. d, 60.

4 Težak je bio progon nad civilima prilikom izvođenja akcija. Ubijeno je 80 lica, među njima i 10 žena, okarakterisanih kao „jataci bande D.M". (VA, NDa, k. 51, reg. br. 50/1-5; NOKW-1550).

5 VA, NDa, 51, reg. br. 53/1.

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

7 M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 502.

8 AVII, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-12; Goran Davidović, Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost -istorija ravnogoraca čačanskog kraja, knj. 3, Čačak-Kraljevo, 2004, 368. ( u daljem tekstu: G. Davidović, M. Timotijević, Zatamnjena prošlost...,knj. 3).

9. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504; G.Davidović, M.Timotijević, Zatamnjena prošlost..., knj. 3, 364, 366, 377, 379.

10. G.Davidović, M. Timotijević, članak: Drugi svetski rat u Čačanskom kraju-suprotstavljena tumačenja, Zbornik Narodnog  Muzeja Čačak, br. 35, 2006, 226, 227.

11. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504

12. VA, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-10.

13. M. Samardžić, General Draža...,knj. 2, 502.

14. Miodrag D. Pešić, n.d, 117.

15. VA, FRZ, k. 27A, reg. br. 80/1-5.

 16. Ljubomir Trifunović, Portret bez rama, Niš, 2007, 65. Srba je Borisav Trifunović. Prema Trifunovićevoj knjizi, partizani su kasnije streljali „Paju", jer je širio sifilis u odredu. Prema posleratnoj pubilikaciji, Paja je poginuo u nekoj bobri. Međutim, njega su partizani streljali kao opasnog svedoka koji je bio njihova veza sa Bugarima u Nišu i Aleksincu. 

17. IA. Niš, arhivalije četničkog pokreta Draže Mihailovića, dokument S-V-16956/1. Reč je o delovima iz dnevnika četničkog komandanta Jovana Stevanovića.

18. VA, NAV, T-501, R-248, S-1232; NA, k.32, reg.br. 41/4; NOKW-1550; f. Minhen, 3-I-150-153; 1-I-1122, itd.

19. VA, NOKW-1550; f. Minhen, 1-I-1089, 1092-6, 1110-25.

20. VA, Nda, k. 26, reg. br. 11/8-1, 9-1.