Glupa reakcija, kako god gledali

Bošnjaci u Švedskoj sakupili su preko 1,000 potpisa na peticiji koja je upućena švedskoj Državnoj Televiziji za zahtevom da odustane od emitovanja dokumentarca „Tragovi iz Sarajeva“ norveških reditelja Ole Fliuma i Davida Hebdiča. Emitovanje ovog filma u Švedskoj trebalo bi da usledi posle prikazivanja drugog dokumentarca od istih reditelja, „Srebrenica: izdani grad.“ Taj film takođe dovodi u pitanje stereotipne predrasude o ratu u Bosni i Hercegovini i bio je predmet oštrih napada Bošnjaka u Norveškoj.

Bošnjaci u Švedskoj zahtevali su izvinjenje od Državne televizije zato što je nedavno emitovala navedeni dokumentarac o Srebrenici. U vezi sa time, g. DŽebrail Bajramović, predsednik „Bošnjačke islamske zajednice“ u Geteborgu, izašao je sa argumentima koji su vrlo zanimljivi. On je izjavio, u slučaju kada bi švedsko javno mnjenje, koje nije dobro upoznato sa dešavanjima u BiH, bilo izloženo norveškom dokumentarcu, ono bi "moglo da stekne utisak da je u Kravici nad Srbima počinjen genocid, da je tamo ubijeno 1.300 Srba, te da je ono što se desilo u Srebrenici bilo samo osveta".

Uz jadikovku o mogućem efektu takvog subverzivnog utiska na švedsku javnost, g. Bajramović je objavio i pretnju: „Uputili smo protestna pisma svim relevantnim institucijama. Ako prikažu i drugi film [„Tragovi iz Sarajeva“] podnijet ćemo tužbu protiv SVT [švedska Državna televizija] zbog negiranja genocida.“ [1]

U samoj stvari, „Tragovi iz Sarajeva“ uopšte se ne bavi pitanjem genocida sa pravnog stanovišta, ali iznosi niz drugih pitanja za koje bi se a pravom moglo reći da jesu vrlo osetljiva sa bošnjačkog stanovišta  (na primer, veze sarajevskog rukovodstva sa raznim mudžahedinskim formacijama i njihovi zločini protiv nemuslimana, što jeste vrlo teško objasniti ili opravdati, kao i obilno snabdevanje naoružanjem muslimanske armije, uz prećutnu podršku nekih zapadnih vlada, što je u to vreme bilo nelegalno i u svakom slučaju narušava propagandnu sliku o bespomoćnim žrtvama). Ali bez obzira kako stvar posmatrali neki od aktera u bosanskom sukobu, jedina bitna činjenica jeste to da su ovo pitanja koja razmatraju odgovorni istražitelji u demokratskim zapadnim društvima, gde je sloboda ispitivanja – svetinja.  

Ono što bošnjačka zajednica u dijaspori  i njihovi predstavnici zahtevaju je suzbijanje te slobode kad god se pojavi opasnost da bi njeno upražnjavanje moglo da dovede u pitanje neku od centralnih tvrdnji njihovog ratnog diskursa.  Primetno je, i to se mora istaći, da ona druga opcija – otvaranje debate sa gospodom Fliumom i Hebdičem gde bi se dokazala nepouzdanost njihovih izvora i pogrešnost njihovih zaključaka – očigledno predstavlja nešto što Bošnjacima nije palo na pamet.

Međutim, to upravo jeste ona vrsta odgovora koju mi njima preporučujemo, i to za njihovo sopstveno dobro. Zastrašivanje sve većeg broja disidenata širom sveta uskoro će postati logistički nemoguće, a sa stanovišta odnosa bošnjačke zajednice sa javnošću ti pokušaji pretvoriće se u katastrofu. Osvetnička tužba za „negiranje genocida“ koju su podneli protiv beznačajnog švajcarskog lista “La Nation,”[2]  sa očiglednim ciljem da ga dovedu do bankrotstva i nestanka, čime bi poslali zastrašujuću poruku svakome u medijima ko razmišlja o skretanju sa srebreničke "partijske linije," primer je nekontrolisanih, siledžijskih reakcija u situacijama gde bi Bošnjacima bilo od neuporedivo veće koristi da se uključe u razuman dijalog, bez uslovljavanja njegovog konačnog ishoda. [3]

Naša nevladina organizacija, Istorijski projekat Srebrenica, uvek je zastupala civilizovani dijalog, bez ikakvih preduslova, kao jedini način da se vodi debata o tome šta se dogodilo u Srebrenici i na drugim mestima tokom rata u BiH. Naravno, onaj ko pojam debate odbacuje u principu neće videti velike koristi od našeg predloga. Ali u tom slučaju „odbacivači“ treba da budu spremni da prihvate polagano ali neumitno osipanje njihovih dogmatskih pozicija, sa konačnom mogućnošću potpunog urušavanja pred sudom javnog mnjenja.

Reakcije kao ona iz Geteborga ne predstavljaju samo kolosalno pogrešnu političku računicu od strane sarajevskog rukovodstva, koje je ostalo i dalje zaleđeno u istom načinu razmišljanja kao u vreme rata; to je takođe priznanje intelektualne inferiornosti koje je degradirajuće za muslimanski narod Bosne i Hercegovine.

To šalje dvostruku poruku. Pre svega, da se oni plaše suočavanja sa činjenicama u otvorenom susretu sa ljudima različitog stanovišta. U zapadnim društvima, gde je civilizovani razgovor norma, to može samo da utvrdi utisak da Bošnjaci nisu sigurni u svoje dokaze i da se plaše da bi ti dokazi mogli biti diskreditovani ukoliko bi se testirali pod uslovima slobodne intelektualne rasprave. Dugoročno gledano, infantilni zahtevi za suzbijanje protivnih gledišta u očima zapadnog javnog mnjenja naneće neuporedivo više štete bošnjačkoj verziji događaja nego što će to učiniti napori svih „poricatenja genocida“ koji teže istom cilju.

Drugo, njihov „tajming,“ kada trapavo zahtevaju od zapadnjaka prinudno usvajanje svoje agende, podjednako je katastrofalan. Velika duhovna i kulturna tradicija Islama, kao i sav njen doprinos ljudskoj civilizaciji, nalazi se pod nemilosrdnim napadom i korišćenjem sofisticirane propagande svodi se na karikaturu. Nabusite reakcije kao u slučaju g. Bajramovića uklapaju se savršeno u taj karikaturalni prikaz i pojačavaju predstavu o Islamu kao o jednoj iracionalnoj veri koja je nepomirljiva sa liberalnim načelima Zapada. To samo može da nanese ogromnu štetu Muslimanima u Evropi uopšte, a posebno reputaciji muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini.

Nema nikakve sumnje da je veliki broj nevinih Muslimana nastradao za vreme sukoba u Bosni i Hercegovini devedesetih godina, skupa sa nevinim susedima iz drugih zajednica. Dokazi toga stradanja jasni su i niko ih ne može umanjiti ili opovrgnuti.  Međutim, deceniju i po posle završetka rata vreme je da profesionalno i bez strasti i predrasuda sagledamo šta se dogodilo.

To je zadatak koji treba prepustiti naučnim radnicima i odgovornim predstavnicima svih zajednica koje su u tim događajima učestovale. To nije posao za propagandiste i zastrašivače.

[1] Dnevni Avaz, 1. septembar, 2011: http://www.dnevniavaz.ba/vijesti/teme/52265-nakon-norveske-sporni-film-i-u-svedskoj-tuzba-protiv-televizije-svt-zbog-negiranja-genocida.html

[2] http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/betoniranje-istine-u-svajcarskoj.html

[3] Balkan Insight, April 19, 2010, “Complaint Filed for Srebrenica Genocide Denial”.