Газиместански говор из другог угла

Обележавање шестсто година боја на Косову и милионски скуп на Газиместану био је догађај који је био и узрок и последица бројних фактора. Један вид уског грла или тачка пресека разних вектора сила који су у то време настајали у српском и југословенском друштву.

И тада, а и касније, све оно што је изречено на том скупу, било је предмет расправа, митоманије, страначке пропаганде, али и образложење оптужница.

Неки још и данас сматрају да је говор који је тада одржао Слободан Милошевић био позив на рат за Велику Србију, да су речи које је тада изговорио пред стотинама хиљада окупљених уплашиле суседне републике и да је тада дефинитивно отпочела српска агресија која је главни разлог крвавог распада Југославије.

Међутим, таква искривљена пројекција ствари, манипулација или једноставно лаж, не сме бити пуштена у етар без одговарајућег антидота, нечег што би је неутралисало и што не би дозволило да се умножава и контаминира средину незаштићених и неотпорних, оних којима је неопходна вакцинација да би се спасли ове подле обмане.

Серум је - истина!

Говору је претходила церемонија полагања цвећа у спомен палих косовских јунака, а ту част су добили Јанез Дрновшек као председник Председништва Југославије, Вељко Кадијевић, савезни секретар одбране, и Слободан Милошевић, као домаћин и председник Председништва Србије.

Да је било шта планирано да буде порука другим републикама или објава неког политичког програма за преуређење заједничке државе у којем би се наметнула супериорност Србије, зар би томе аплаудирали представници свих федералних јединица који су били почасни гости на овој манифестацији?

Зар би догађај који је требало до отпочне заузимање „туђих“ територија у име нове српске државе, отпочео дуплим извођењем „Хеј Словени“ уз десетине високо подигнутих застава са петокраком и бојама Србије и Југославије?

За микрофон је без најаве стао Слободан Милошевић, претходно спуштен са висина хеликоптером у масу која је још увек надолазила.

Говор је трајао око 17 минута, и иако је окупљени народ покушавао да га аплаузом и узвицима прекине, искусни и добро припремљени говорник није подлегао томе већ је самоуверено, са уздигнутом брадом, што му је био заштитни знак, сваки пут настављао са истом интонацијом, не мењајући ни гласноћу нити темпо обраћања.

Већ на почетку схватајући да је ово још једна прилика где се може потврдити као функционер који има готово акламитивну подршку народа, Милошевић се осврнуо на раније донешене амандмане на Устав СР Србије који су, како је рекао, „означили повратак српског духовног интегритета“ и којима је Србија повратила државу и достојанство.

Ово је за то време дешавања народа и хроничног митинговања уобичајена форма обраћања политичара и један вид накнадне легитимизације претходних потеза, с обзиром на чињеницу да још није успостављен плурализам и вишестраначки систем, али неуобичајен за тврдокорно, делегирано и однарођено комунистичко руководство.

Пример ефикасног, али не и безопасног популизма у свом најсировијем облику.

„Слога у Србији ће омогућити просперитет српском народу и Србији и сваком грађанину без обзира на националну и верску припадност...

...У Србији никад нису живели само Срби... то није хендикеп за Србију. Искрено сам уверен да је то њена предност.

Социјализам као прогресивно и праведно демократско друштво поготово не би смели да допусте да се људи деле национално и верски...“

Да ли се у овим речима које су биле изговорене одмах после ретроспективног увода може пронаћи мобилизациони тон српског национал-шовинизма или да се њима најави политика етничког чишћења и стварање „геноцидних творевина“?

Када се овоме дода да је само девет месеци касније донет нови Устав који је по први пут Србију дефинисао као државу свих грађана, док су остали новоизгласани републички Устави почињали са истицањем народа у чије име су доношени, онда се кривица за претходно поменуте оптужбе можда може потражити на другој страни.

Критични и најцитиранији део говора је онај у средини.

Он почиње подсећањем на разлог изгубљене Косовске битке и о потреби за српским јединством јер је народ неслогу доживео као своју највећу несрећу.

„И данас, шест векова касније, опет смо пред биткама. Оне НИСУ оружане, мада ни такве нису искључене, али без обзира какве да су оне се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости.“

Да ли намерно, злонамерно, из лењости, незнања или из неспособности схватања суштине, ова реченица се непотребно и неспретно извлачи из контекста, али за комплетно разумевање истих неопходно је послушати и наставак који додатно разјашњава смисао изреченог.

„Наша ГЛАВНА битка односи се на остваривање економског, политичког, културног и друштвеног просперитета.“

Оно што је Милошевић желео да поручи јесте да је донешеним амандманима Србија постала функционална и равноправна чланица федерације, што је омогућило политичко уставно преуређење, али да је неопходно редефинисање међусобних односа унутар заједничке државе, где је Србија била у економски подређеном положају и да је у постојећим условима спречен уједначен развој федералних јединица, поготово највеће, што је својеврсни парадокс.

Милошевић себе представаља као крик српског незадовољства и човека које ће прекинути полувековну праксу неодговорних политичара навикнутих на дефанзиву и продају интереса сопственог народа зарад других, а који су Србији тиме неправедно наметали комплекс кривице.

Зато се чини да није проблем у самом говору председника Србије, већ у последицама које су његове намере могле да произведу ако се остваре и на нивоу федерације.

Потези који су се могли очекивати следећи зацртани пројекат су директно угрожавали оне који су из постојећег стања највише и профитирали.

Они су накнадно и дали погрешан карактер овом говору и на тој нетачној тези градили пропаганду која би оправдала њихове одлуке, макар оне водиле и до насилног прекида зацртаних промена, а све у циљу наставка свог повлашћеног положаја.

Да нонсенс буде већи, онај кога су оптуживали за вођење великосрпске политике, разбијање Југославије и агресије на суседне републике говор је завршио следећим речима:

„Нека живи Србија! Нека живи Југославија! Нека живи мир и братство међу народима!“