Gazimestanski govor iz drugog ugla

Obeležavanje šeststo godina boja na Kosovu i milionski skup na Gazimestanu bio je događaj koji je bio i uzrok i posledica brojnih faktora. Jedan vid uskog grla ili tačka preseka raznih vektora sila koji su u to vreme nastajali u srpskom i jugoslovenskom društvu.

I tada, a i kasnije, sve ono što je izrečeno na tom skupu, bilo je predmet rasprava, mitomanije, stranačke propagande, ali i obrazloženje optužnica.

Neki još i danas smatraju da je govor koji je tada održao Slobodan Milošević bio poziv na rat za Veliku Srbiju, da su reči koje je tada izgovorio pred stotinama hiljada okupljenih uplašile susedne republike i da je tada definitivno otpočela srpska agresija koja je glavni razlog krvavog raspada Jugoslavije.

Međutim, takva iskrivljena projekcija stvari, manipulacija ili jednostavno laž, ne sme biti puštena u etar bez odgovarajućeg antidota, nečeg što bi je neutralisalo i što ne bi dozvolilo da se umnožava i kontaminira sredinu nezaštićenih i neotpornih, onih kojima je neophodna vakcinacija da bi se spasli ove podle obmane.

Serum je - istina!

Govoru je prethodila ceremonija polaganja cveća u spomen palih kosovskih junaka, a tu čast su dobili Janez Drnovšek kao predsednik Predsedništva Jugoslavije, Veljko Kadijević, savezni sekretar odbrane, i Slobodan Milošević, kao domaćin i predsednik Predsedništva Srbije.

Da je bilo šta planirano da bude poruka drugim republikama ili objava nekog političkog programa za preuređenje zajedničke države u kojem bi se nametnula superiornost Srbije, zar bi tome aplaudirali predstavnici svih federalnih jedinica koji su bili počasni gosti na ovoj manifestaciji?

Zar bi događaj koji je trebalo do otpočne zauzimanje „tuđih“ teritorija u ime nove srpske države, otpočeo duplim izvođenjem „Hej Sloveni“ uz desetine visoko podignutih zastava sa petokrakom i bojama Srbije i Jugoslavije?

Za mikrofon je bez najave stao Slobodan Milošević, prethodno spušten sa visina helikopterom u masu koja je još uvek nadolazila.

Govor je trajao oko 17 minuta, i iako je okupljeni narod pokušavao da ga aplauzom i uzvicima prekine, iskusni i dobro pripremljeni govornik nije podlegao tome već je samouvereno, sa uzdignutom bradom, što mu je bio zaštitni znak, svaki put nastavljao sa istom intonacijom, ne menjajući ni glasnoću niti tempo obraćanja.

Već na početku shvatajući da je ovo još jedna prilika gde se može potvrditi kao funkcioner koji ima gotovo aklamitivnu podršku naroda, Milošević se osvrnuo na ranije donešene amandmane na Ustav SR Srbije koji su, kako je rekao, „označili povratak srpskog duhovnog integriteta“ i kojima je Srbija povratila državu i dostojanstvo.

Ovo je za to vreme dešavanja naroda i hroničnog mitingovanja uobičajena forma obraćanja političara i jedan vid naknadne legitimizacije prethodnih poteza, s obzirom na činjenicu da još nije uspostavljen pluralizam i višestranački sistem, ali neuobičajen za tvrdokorno, delegirano i odnarođeno komunističko rukovodstvo.

Primer efikasnog, ali ne i bezopasnog populizma u svom najsirovijem obliku.

„Sloga u Srbiji će omogućiti prosperitet srpskom narodu i Srbiji i svakom građaninu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost...

...U Srbiji nikad nisu živeli samo Srbi... to nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost.

Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko društvo pogotovo ne bi smeli da dopuste da se ljudi dele nacionalno i verski...“

Da li se u ovim rečima koje su bile izgovorene odmah posle retrospektivnog uvoda može pronaći mobilizacioni ton srpskog nacional-šovinizma ili da se njima najavi politika etničkog čišćenja i stvaranje „genocidnih tvorevina“?

Kada se ovome doda da je samo devet meseci kasnije donet novi Ustav koji je po prvi put Srbiju definisao kao državu svih građana, dok su ostali novoizglasani republički Ustavi počinjali sa isticanjem naroda u čije ime su donošeni, onda se krivica za prethodno pomenute optužbe možda može potražiti na drugoj strani.

Kritični i najcitiraniji deo govora je onaj u sredini.

On počinje podsećanjem na razlog izgubljene Kosovske bitke i o potrebi za srpskim jedinstvom jer je narod neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću.

„I danas, šest vekova kasnije, opet smo pred bitkama. One NISU oružane, mada ni takve nisu isključene, ali bez obzira kakve da su one se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti.“

Da li namerno, zlonamerno, iz lenjosti, neznanja ili iz nesposobnosti shvatanja suštine, ova rečenica se nepotrebno i nespretno izvlači iz konteksta, ali za kompletno razumevanje istih neophodno je poslušati i nastavak koji dodatno razjašnjava smisao izrečenog.

„Naša GLAVNA bitka odnosi se na ostvarivanje ekonomskog, političkog, kulturnog i društvenog prosperiteta.“

Ono što je Milošević želeo da poruči jeste da je donešenim amandmanima Srbija postala funkcionalna i ravnopravna članica federacije, što je omogućilo političko ustavno preuređenje, ali da je neophodno redefinisanje međusobnih odnosa unutar zajedničke države, gde je Srbija bila u ekonomski podređenom položaju i da je u postojećim uslovima sprečen ujednačen razvoj federalnih jedinica, pogotovo najveće, što je svojevrsni paradoks.

Milošević sebe predstavalja kao krik srpskog nezadovoljstva i čoveka koje će prekinuti poluvekovnu praksu neodgovornih političara naviknutih na defanzivu i prodaju interesa sopstvenog naroda zarad drugih, a koji su Srbiji time nepravedno nametali kompleks krivice.

Zato se čini da nije problem u samom govoru predsednika Srbije, već u posledicama koje su njegove namere mogle da proizvedu ako se ostvare i na nivou federacije.

Potezi koji su se mogli očekivati sledeći zacrtani projekat su direktno ugrožavali one koji su iz postojećeg stanja najviše i profitirali.

Oni su naknadno i dali pogrešan karakter ovom govoru i na toj netačnoj tezi gradili propagandu koja bi opravdala njihove odluke, makar one vodile i do nasilnog prekida zacrtanih promena, a sve u cilju nastavka svog povlašćenog položaja.

Da nonsens bude veći, onaj koga su optuživali za vođenje velikosrpske politike, razbijanje Jugoslavije i agresije na susedne republike govor je završio sledećim rečima:

„Neka živi Srbija! Neka živi Jugoslavija! Neka živi mir i bratstvo među narodima!“