Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Beogradske laži i prijateljske tajne službe
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Beogradske laži i prijateljske tajne službe

PDF Štampa El. pošta
Nikola Vrzić   
subota, 22. mart 2008.

 

Ostaće diskutabilno da li se Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala, bolje pokazala kao tužilac ili kao publicista. Kao publicista, u memoarskoj knjizi “Lov – ja i ratni zločinci” koja se u prodaji pojavljuje u četvrtak 20. marta, pomalo je izneverila očekivanja; to jest, ako smo od knjige očekivali više insajderskih pojašnjenja događaja koji su u protekloj deceniji potresali Srbiju, senzacionalnih i intrigantnih detalja s tajnih sastanaka. Pa ipak, i ovakva kakva je, knjiga Karle del Ponte donosi informacije dovoljne da izazovu ljutnju beogradskih vlasti, dodatnu skepsu u sigurnost saradnje sa službenicima međunarodnog tribunala, usput i zahteve da se spreči objavljivanje memoara aktuelne ambasadorke Švajcarske u Argentini.

Prošle nedelje, NIN je doneo prikaz poglavlja “Lova” posvećenog istrazi albanskih zločina na Kosovu. Videli smo da su, po mišljenju Karle del Ponte, zapadne demokratije sa UNMIK-om i KFOR-om minirale istrage protiv čelnika OVK, da su se i sudije Haškog tribunala plašile osvete Albanaca, da istraga prodaje organa otetih Srba na kraju nije odvela nikuda... Sada, predstavljamo kako je Karla del Ponte videla i opisala odnose njenog tužilaštva sa zvaničnim Beogradom, sa dve vlade Vojislava Koštunice, u periodu od 2004. do 2007. godine. Saradnja je bila dijalektička – klinički mrtva pa neverovatno uspešna, da bi potom opet upala u hibernaciju u kojoj je i danas.

Šta je uslovilo ovakvu, prema Del Ponteovoj, nedoslednost zvaničnog Beograda? Iako autorka u memoarima ne postavlja ovo pitanje, pa stoga i ne daje odgovor, iz svega izrečenog zaključak je da uzrok nedoslednosti Beograda leži u odsustvu iskrene želje za suočenjem s prošlošću; drugim rečima, ni Beogradu ali ni međunarodnoj zajednici kažnjavanje zločina iz bliske prošlosti nije samo po sebi cilj, osim deklarativno, već sredstvo za rešenje drugih političkih pitanja – od pregovora s Evropskom unijom, preko članstva u Partnerstvu za mir, pa sve do rešenja statusa Kosova. “Sve je povezano. Kosovo je povezano”, citira Del Ponteova razgovor s italijanskim ministrom spoljnih poslova Masimom d'Alemom.

Ovom razgovoru, vođenom 15. februara 2007, prethodio je sastanak sa španskim ministrom spoljnih poslova Migelom Anhelom Moratinosom, posvećen nastavku pregovora EU sa Srbijom. Zbog nedovoljne saradnje s Hagom pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju bili su suspendovani još prethodne, 2006. godine, uoči crnogorskog referenduma o nezavisnosti. Uzgred, podsećanja radi, iz Srbije i prosrpskih crnogorskih partija tada su sevale optužbe da su pregovori suspendovani ne bi li independistima bio poklonjen argument više. Karla del Ponte, nasuprot tome, tvrdi na osnovu svog razgovora s Olijem Renom, komesarom EU za proširenje, da je trenutak suspenzije izabran, maltene, slučajno, zato što mu se baš tad otvorila rupa u rokovniku. Dobro. Nego, vratimo se Špancu Moratinosu, koji će Karli del Ponte pokazati čemu Tribunal ima da služi, tako da će posle tog sastanka ona gorko konstatovati da joj je postalo “tako teško” da uopšte i pronađe ministra koji će je primiti.

Moratinos Del Ponteovu dočekuje besan zbog toga što je ona kritikovala Španiju jer želi nastavak pregovora sa Srbijom i pre ispunjenja haškog uslova. “Ja sam tužilac, ja sam nezavisna”, govori Del Ponteova španskom ministru spoljnih poslova, koji joj odgovara da treba misliti i na stabilnost regiona u situaciji u kojoj je Srbija već izgubila Crnu Goru, gubi Kosovo i treba da preda Ratka Mladića pride. “Mi ćemo da ohrabrimo Srbe”, govori Moratinos, najavljujući nastavak pregovora bez obzira na to što nije ispunjen uslov – Mladićevo hapšenje i izručenje. Dok to govori, piše Del Ponteova, Moratinos je “crven i bučan i gestikulira na naš latinski način”. Kasnije će razgovor postati i “izuzetno napet”.
Zašto nam je ova epizoda interesantna? Upravo zato što pokazuje kako je Haški tribunal samo političko sredstvo za pritisak odnosno popuštanje u odnosu na Srbiju, a ne cilj sam po sebi. A traženi pozitivan izveštaj Karle del Ponte za EU je u tom trenutku važan iz sasvim licemernog razloga, da ne bi bilo očevidno da se proklamovani sveti cilj zaštite ljudskih prava i pravda za žrtve krši zarad političkog oportunizma, pa bilo to i očuvanje stabilnosti regiona.

Gotovo tragikomičan položaj Karle del Ponte u visokoj politici sasvim ubedljivo je, ako i nesvesno, opisan u epizodi sa DŽordžom Bušom i Kondolizom Rajs. Oni dolaze u Holandiju 8. maja 2005. godine, na proslavu Dana pobede. Uz pomoć američkog ambasadora u toj zemlji Del Ponteova se umuvava u red
VIP-ova “izabranih da se rukuju s predsednikom Bušom. (...) Kao pravi Teksašanin, rukovao se sa mnom i pogledao me pravo u oči, kao da mi je prijatelj godinama. Rekla sam mu jednu rečenicu koju sam uvežbala. ‘Karadžić', odgovorio je, izgovarajući to ime ništa bolje od mene. ‘Dopašće nam šaka.' Onda je produžio dalje.” Del Ponteova zatim juri za automobilom Kondolize Rajs, američke državne sekretarke. Jedan radnik obezbeđenja Rajsove prepoznaje tužiteljku (čuvao je u San Dijegu) i dopušta joj da uđe u auto i obrati se Kondolizi Rajs. Del Ponteova joj govori da je upravo razgovarala (!) s Bušom o Karadžiću, te da je s CIA “nemoguće raditi”. “Tražimo Bin Ladena”, odgovara Kondoliza Rajs. “Bin Laden je vaš problem, a Karadžić moj”, na to će Del Ponteova “s osmehom”. Kondoliza Rajs na to se “prigušeno nasmejala, ili je možda zadrhtala. Bodigard je otvorio vrata. Iskočila sam iz auta dok je kolona kretala”, piše Del Ponteova.

Na stranu ovo komično iskakanje Karle del Ponte iz automobila u pokretu, ali, njena primedba o ponašanju
CIA dobija na zanimljivosti pogleda li se još jedna epizoda povezana s Radovanom Karadžićem, opisana u knjizi “Lov”. Tužilaštvo, naime, traži od policije Republike Srpske da nadgleda kretanja svih članova porodice Radovana Karadžića, te da redovno izveštava Tužilaštvo. Policija RS, međutim, ne šalje izveštaj o odlasku Sonje Karadžić, ćerke Radovana Karadžića, iz Bosne u Crnu Goru. Tužilaštvo traži objašnjenje, policija RS objašnjava da im je “neko iz NATO-a rekao da to ne rade”. NATO zatim opovrgava ovu tvrdnju, da bi se “kasnije otkrilo da je neko iz CIA rekao policiji RS da je Tužilaštvo pristalo da se opozovu mere nadzora”. Ko je taj “neko iz CIA”, Karla del Ponte ne objašnjava. Sve će, na kraju, biti pripisano lošoj komunikaciji, ali teško je na ovom mestu ne podsetiti na tvrdnje o postojanju sporazuma Karadžić – Ričard Holbruk, kojim je bivšem predsedniku RS navodno obećano da neće biti uhapšen u zamenu za potpuno povlačenje iz politike i javnog života.

Del Ponteova obigrava oko Amerikanaca i kada opisuje sastanak u Hagu sa Koštuničinim izaslanikom Nebojšom Vujovićem, kada joj on prenosi spremnost vlade u Beogradu da sarađuje s Tribunalom, nedugo posle nestanka Gorana Hadžića. Izaslanik Vujović obrazlaže i detalje plana srpskih vlasti; Karla del Ponte, iz nekog razloga, nalazi za shodno da napomene kako je (neimenovani) predstavnik Sjedinjenih Država beležio sve što je Vujović rekao, da bi njih dvojica na kraju “krišom izašli na zadnja vrata Tribunala, po svoj prilici neopaženi”. Daljih objašnjenja – zajedničkog odlaska Vujovića i Amerikanca, njihove tajnovitosti kao i autorkinog razloga da navede i ovaj detalj – nažalost, nema.

Na sličan je način bivša tužiteljka diskretna i kada opisuje nestanak Gorana Hadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine. Ponavljajući poznatu priču o telefonskom upozorenju koje je Hadžiću stiglo iz Ministarstva spoljnih poslova ubrzo pošto je iz Haga stigao nalog za njegovo hapšenje, Del Ponteova beleži i jedan manje poznat detalj: “izvesni prijatelj Tribunala”, koga će u kasnijem tekstu razotkriti kao agenta “prijateljske obaveštajne službe”, nadgledao je Hadžićevu kuću u Novom Sadu kada mu je stigla telefonska dojava. Iz bašte Hadžić je ušao u kuću, iz šortsa se presvukao u pantalone, s koferom ušao u auto i otišao u nepoznatom pravcu. Onaj izvesni prijatelj Tribunala sve je to snimio, a Tribunal je potom te fotografije objavio kako bi “obrukao beogradske vlasti”.

Osnovna teza Karle del Ponte, koja se konstantno provlači kroz razgovore koje opisuje, jeste da Beograd , tj. Koštuničine dve vlade, sve vreme mogu ali neće da sarađuju s Tribunalom, odnosno: “Srbija će sarađivati s Tribunalom samo ako EU i SAD dovoljno snažno insistiraju na tome da je saradnja preduslov za bliže odnose s njima. Nasuprot tome (...) kad to uslovljavanje nije dovoljno čvrsto, Srbija neće učiniti ništa.” Isto se odnosi i na poteru za Ratkom Mladićem – Del Ponteova sve vreme ponavlja, kako u knjizi tako i u razgovorima s inostranim zvaničnicima koje je u knjizi opisala, da je Mladić sve vreme pod zaštitom Vojislava Koštunice koji ne želi da ga uhapsi i izruči Tribunalu, računajući da će Tribunal uskoro biti zatvoren. Objektivne prepreke za saradnju, o kojima je govorio i španski šef diplomatije Moratinos, konsekventno, Del Ponteova doživljava samo kao izgovore. Doduše, da je “sve povezano”, kako reče D'Alema, u jednom od razgovora tužiteljki je potvrdio i premijer Koštunica, rekavši da će u slučaju prekida pregovora Srbije i EU “biti još teže da se locira i uhapsi Ratko Mladić”. I Akcioni plan se, u tom smislu, opisuje kao “još jedan pokušaj da se kupi vreme” i “dimna zavesa”.

Bivša tužiteljka dosta pažnje posvećuje Koštuničinoj strategiji manje ili više dobrovoljnih predaja umesto hapšenja, istina priznajući da je to strategija koja je dala rezultate. Karakterističan je, ovde, bosanski Srbin Ljubiša Beara, jedan od prvih “dobrovoljaca”. Bearu je Tribunal locirao i o tome simultano obavestio Beograd i Vašington. Srpska policija je brzo reagovala i opkolila Bearu i on “nije imao izbora sem da se preda, ali je beogradska vlada insistirala na prividu da se on predao dobrovoljno”. Isto, i još drastičnije, bilo je i u slučaju generala Zdravka Tolimira, koji je, prema Karli del Ponte (a i NIN je tada došao do gotovo identičnih informacija), zaista uhvaćen u Beogradu a onda prebačen preko Drine da bi ga uhapsila policija Republike Srpske. Del Ponteova piše: “Vlasti bosanskih Srba kasnije su mi rekle da nikad više ne bi učestvovale u takvoj šaradi samo da bi Koštunica mogao da kaže kako nijedan od optuženika Tribunala nije bio uhapšen na srpskom tlu (jedan zvaničnik policije Republike Srpske našalio se da srpske vlasti Republiku Srpsku smatraju mestom za odlaganje ‘nuklearnog otpada').”

Jedno od objašnjenje za talas dobrovoljnih predaja bivša tužiteljka pronalazi i u novcu koji je “možda neki strani donator” dobacio kako bi “zasladio podsticaje” za predaju: “Ministar u Beogradu nam je rekao da vlada nije povlačila novac iz budžeta u ovu svrhu, iako je takva stavka u budžetu postojala. Zato sam se zapitala: odakle je stigao novac za potplaćivanje?”

Sve u svemu, za Karlu del Ponte “Koštuničina reč je bezvredna” (jer nije uhapsio Mladića u rokovima u kojima je obećavao), dok direktor BIA Rade Bulatović prolazi i još eksplicitnije: “činilo se da kad god se sretnemo s njim, treba sa sobom da ponesemo poligraf”, “to je značilo da sam mu u lice rekla da je lažov”, “ne mogu da verujem Bulatoviću, jer on stalno laže”...

Slično će, ako je verovati sećanju Karle del Ponte, i srpski specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević: “Sedimo svi zajedno na sastancima, i Bulatović nas laže” (toliko o ozbiljnosti države, no koga to zanima).

Opet, ako je već sve ovo tačno, kako objasniti događaje koji su prethodili hapšenju policijskog generala Vlastimira – Rođe Đorđevića u Budvi? Redosled postupaka koji ređa Karla del Ponte, naime, uvaljuje je u opasnu kontradikciju. Informaciju o njegovom boravištu u Crnoj Gori haško tužilaštvo pribavlja iz Rusije, ali je ne prosleđuje crnogorskim vlastima, već Beogradu i Bezbednosno-informativnoj agenciji lažljivog Radeta Bulatovića. Tek na Bulatovićev poziv, piše Karla del Ponte, crnogorska policija stupa u akciju, odlazi na naznačene adrese i hapsi generala Đorđevića.

Iako mu posvećuje mnogo manje pažnje nego Koštunici i Bulatoviću, mnogo veću blagonaklonost Karla del Ponte pokazuje prema predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Njih dvoje saglasni su u nepoverenju u odnosu na Radeta Bulatovića. (“Iz mnogo dobrih razloga koje shvatam, nije verovao Bulatoviću i, u prekomponovanju vlade, pokušavao je da ga zameni.”) Čak se i šale oko toga da li se Karla del Ponte učlanila u Koštuničinu partiju pošto je pohvalila Bulatovića za hvatanje generala Zdravka Tolimira. Uzgred: možemo li da zamislimo da je Kondoliza Rajs, u onom razgovoru s Del Ponteovom, uzela da ogovara direktora CIA Majka Hejdena? Možda je, u ovom trenutku vrijućih predizbornih strasti, nemoguće dobiti trezven odgovor na ovakvo pitanje. Del Ponteova an pasan spominje i tajni sastanak sa predsednikom Tadićem u Berlinu, ne objašnjavajući međutim zbog čega je sastanak morao da bude tajan i od koga se njihov susret, zapravo, krio.

Opisujući svoje susrete sa srpskim (i u manjoj meri crnogorskim) zvaničnicima, Karla del Ponte otkriva i detalje obaveštajne potere za haškim beguncima, posebno Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem. Od toga čiji se sve telefoni i kuće prisluškuju, da je u “jedan pravoslavni manastir” ubačen “poverljivi agent” da traži Radovana Karadžića, da je uspostavljen kontakt s Mladićevim sinom Darkom (“Gde ste bili sve ove godine?”, pitao je navodno), pa sve do najsvežijih podataka iz kasnog leta 2007. godine, kada im je Rade Bulatović rekao da je pod prismotrom jedanaest doktora, “uključujući i izvesnog Dodera”. Koliko će objavljivanje ovih informacija ugroziti dalju potragu za haškim beguncima suvišno je i objašnjavati. Koliko će uticati na uzajamno poverenje haških i srpskih istražitelja, takođe može da se nasluti. S druge strane, verovatnim se čini i da za Mladićem i ostalima malo ko sada uopšte i traga. Makar do završetka izbora i novog, principijelnog naravno, insistiranja da moramo da izručimo optužene pred lice pravde.

(NIN)