Зоран Живковић: Мој највећи политички успех је да сам био једини заменик председника ДС Зорана Ђинђића

Улазим у странку и постајем потпредседник општинског одбора * Мени у то време политички лидери изгледају као да су изашли из музеја * Зоран Ђинђић је био Европа * Човек који демонстрира једну модерност * Ја сам у Нишу, он у Београду * Ја га никада нисам звао Шеф, звали смо се по имену * Мораш да се посветиш потпуно политици * Нити је он био мој идол, нити сам ја био неки посебан политички таленат *

Моја највећа сатисфакција, мој највећи политички успех је чињеница да сам био једини заменик председника Демократске странке Зорана Ђинђића. Два пута ме је он предлагао, и два пута ме је председништво странке бирало – каже у интервјуу који је пред вама Зоран Живковић, председника НОВЕ странке.

Када се ви, и у каквим околностима, први пут срећете са Зораном Ђинђићем?

Било је то у Нишу, неког августа 91. Демократи су имали седницу главног одбора, а после тога вечеру са спонзорима и пријатељима странке. И ја сам био један од спонзора ДС за Ниш и тај регион, и ту се срећемо. Ту су и Мићуновић, и Коштуница, и неки други али је Зоран међу њима најмлађи и ја седам за сто са њим. Тако смо се упознали. Негде на крају вечере пита ме што нисам и члан странке, када сам већ спонзор? Ја му кажем да сам хтео да се учланим, али су они изашли са предлогом да принц Томислав Карађорђевић буде кандидат за председника Србије, што је једна од већих глупости у политичкој историји Србије. Рекао ми је да то није била његова идеја, и да разуме мој разлог.

А када ви постајете члан Демократске странке ?

Након тог сусрета чули смо се неколико пута. И он каже: Ајде, бре, заборави Томислава, уђи да унесемо мало предузетничке крви у странку. И ја то озбиљно схватим, то је април 92. Видело се да привреда пропада, ратови су већ били почели, а мени се родила ћерка Милена. Улазим у странку и постајем потпредседник општинског одбора, а већ наредне 93. сам први председник Градског одбора ДС у Нишу.

Шта је Ђинђића, у то време, разликовало од вођа опозиције, и уопште, људи на политичкој сцени Србије?

Мени у то време политички лидери изгледају као да су изашли из музеја. Ови на власти као да су изашли из Куће цвећа. Грађанска опција, типа Никола Милошевић, Коштуница, Мићуновић, као да долазе из музеја историје Србије. Вук и Шешељ, и ти остали статисти, изгледају као да су се напили после неког снимања, па се пробудили у политици. У односу на све њих Зоран Ђинђић је био Европа. Човек који по манирима, по начину размишљања, по свом енциклопедијском знању, демонстрира једну модерност а да то није манекенство које се после појавило у политици. Он тада поставља релацију: политички циљ и како до њега доћи, а да се циљ не деформише! При том, ја говорим о времену када он још увек није политички лидер, него председник извршног одбора у странци, више филозоф који је политички активан.

Откуда тај, рекао бих, и лични, пријатељски однос између вас и Ђинђића?

Ја не мислим да смо ми били неки велики пријатељи у неком основном смислу тог појма. Између нас је разлика од скоро десет година. Ја сам у Нишу, он у Београду. Он је живео у иностранству. Јесте да делимо неке постмодернистичке вредности, рок културу, рецимо. Читали смо Косинског, свако на свој начин. Али генерално, ми нисмо били пријатељи у класичном смислу. Мислим да смо породично, Ружица и он, Бисерка и ја, да смо за све то време вечерали заједно можда три, четири пута. Али смо имали дневну политичку комуникацију која, наравно, није била само то.

Колико ми је познато, већина из централе тадашње ДС имала је однос страхопоштовања према Ђинђићу. Звали су га - Шеф?

Зоран је био енергичан, пун знања, доста храбар. Прави лидер који вуче! Онај који личним примером показује како треба да се ради. Ја га никада нисам звао Шеф, звали смо се по имену. А ево, рецимо, какав је он био шеф: негде 94. он предложи своја четири кандидата за потпредседника странке. Лабус, Миле Перишић, Гавриловић и Гоца Чомић. Мене предложе, пре свега, ови с југа Србије. И људи ме питају: јеси ли ти разговарао са Ђинђићем? Кажем, нисам, шта имам да разговарам. Он ме зове пар дана пред саму скупштину и каже: Јел ти знаш шта ти та кандидатура све значи? Кажем, не знам шта он мисли да то све значи. То значи, каже, да ако будеш изабран, нема више фирме, нема пола политика, пола живот. Мораш да се посветиш потпуно политици. На скупштини он изложи ко су његови кандидати, и ова тројица прођу, а ја победим Гоцу Чомић. Он ми честита, и радимо као да сам ја био његов кандидат.

На његов предлог, ви сте два пута бирани за заменика председника Демократске странке?

Да, али ту није било никакве политичке фасцинације. Нити је он био мој идол, нити сам ја био неки посебан политички таленат. Напросто, ми смо јако дуго радили заједно, и ту се радило о мерењу резултата. Оно што смо се договорили, а било је у мојој надлежности, знао је да ће сигурно бити урађено. Наравно, ако сам против нечега, бунићу се и он ће да прихвати моје аргументе ако мисли да вреде. И не само моје. Зоран је неколико пута био прегласан. На председништву, на извршном одбору, чак и на главном одбору. Био је, рецимо, против коалиције Заједно али је био прегласан.

Због изборне крађе у новембру 1996. из Ниша крећу велики грађански протести?

По завршетку избора ухватимо социјалисте у крађи. Ухвати их моја супруга Бисерка, која је члан изборне комисије у Нишу у име Демократске странке. И ја то наравно пренесем Зорану. Вук и он дођу у Ниш, ми им покажемо доказни материјал добијен захваљујући неким савесним људима. То вече буде величанствено! Остајемо у дневној комуникацији, протести се шире. Ми смо у Нишу имали тајни договор са шефом нишке полиције. Он је својим шефовима свакодневно говорио да нас је неколико стотина на улицама без обзира колико нас је стварно било. За та три месеца протеста ми се ни једном нисмо сукобили са полицијом, нити је било икакве штете.

У тим протестима и Зоран Ђинђић и ви израстате у праве лидере, не само протеста?

У протестима, док Вук Драшковић има ту своју епску причу, Зоран Ђинђић од филозофа који је склон прагматизму, прераста у лидера у најбољем смислу. Постаје грандиозни политичар који преузима на себе не само одговорност за организацију протеста, него и пендреке по својим леђима, на Бранковом мосту, у фебруару 97. Наравно, и странка ту сазрева, и ја са њом. Просто, одрастамо!

Последица тог вашег одрастања је и чињеница да ви након протеста постајете градоначелник Ниша, а Ђинђић градоначелник Београда. Градоначелник кога коалициони партнер СПО од почетка руши?

Чули смо се увече тог дана када је изабран за градоначелника, и ни мало није био задовољан. Рекао ми је да су му Споовци поставили некаквих пет, шест услова због којих је био на ивици одлуке да одмах изађе из целе те приче. Није то учинио, само да не би Милошевић вратио Београд. Али, већ после пар месеци, њега су сменили .

Наводни разлог за ту смену било је неслагање око председничких избора?

Махнити Вук Драшковић умислио је да ће постати председник Србије на тим изборима 97. ако га ми подржимо. А ми смо одбили да изађемо јер смо знали да су ти избори очигледна намештаљка И зато су они сменили Ђинђића. Сећам се, на дан бојкота избора родио ми се син Марко. И Споовци прво дођу да ми честитају рођење сина, а онда поднесу захтев за моју смену. Али, када су схватили какав ће бити одговор грађана, сутрадан повуку захтев.

Половином априла 99, током бомбардовања, због претњи да ће бити убијен, Ђинђић одлази у Црну Гору?

На Ускрс је убијен Славко Ћурувија. Долазим у Београд на сахрану. Знамо ко је убио Ћурувију. Режим. Милошевић, Мира Марковић. Долазимо на сахрану да искажемо солидарност са породицом, али и да покажемо свој бунт. Идемо према гробу, у колони, и Зоран ми каже: Успут, и мени су претили. Добио сам поруку из Службе да сам ја следећи. Питам колико је то поуздано? Каже да је потпуно поуздано и да је препорука да бежи из Београда. Ја му кажем – Када идеш? Он каже: Не идем! Зашто !? Ако сада одем, нема ништа од Демократске странке. Ја сам већ издајица а ово би био још један доказ. Ја побегао, вас ће да разбуцају јер сте сарадници издајице. И више не можемо да се оперемо од те приче. Кажем да му није лоша анализа али да нам мртав Зоран Ђинђић још мање користи. Да има људи који ће мислити као он, али има и оних мисле потпуно супротно. Ајде, кажем, да ризикујемо па да ти останеш жив. А онда да видимо шта ћемо када прође ово лудило са бомбардовањем. Не, не, каже он, то ти је потпуно погрешно!

И, шта ви урадите ?

Скупим некако људе из најужег руководства. Одржимо неформални састанак председништва и сви кажемо да он треба да иде одмах. Он пружа отпор. Каже да је то и његова лична ствар, што је донекле тачно. Да не може тек тако да нас слуша. Да мора да одлучи. Ипак се договоримо да он још једном све то провери и из неких других извора. После два дана је отишао у Херцег Нови и остао до краја бомбардовања.

Док је Ђинђић у Херцег Новом у странци има чудних дешавања, чак и покушаја неке врсте пуча?

Дакле, траје бомбардовање. Ја сам заменик председника странке и по статуту морам бити обавештен о свим састанцима. Сазнајем да је заказан састанак Савета за локалну самоуправу и Политичког савета Демократске странке. Заједнички састанак. Кажу, нека текућа питања. Бомбардовање увелико траје а одбор за локалну самоуправу разматра текућа питања. Решим ја да одем тамо, али без најаве организаторима. А организатори су Самарџић...Које смо ми будале били !? Коштуничин Слободан Самарџић је био председник Политичког савета Демократске странке. Затим Светлана Стипчевић, жена академика Стипчевића. Гојко Ђого. Ту је и Миле Перишић и још неки ликови. Ја мало закасним па уђем и чујем такво пљување Зорана Ђинђића да би им позавидела и Мира Марковић. Шта све не! Те он је побегао из земље када је Србији најтеже. Те мора да се покаже патриотизам. Те, ако треба, нека сви изгинемо. Те ово, те оно. И то прича Гојко Ђого, чији је син, војни обвезник, побегао. Питам га где ти је син? Откуда ти право да говориш тако? Наравно, било је ту и људи који су негодовали .

Дакле, расправља се о смени председника Ђинђића?

Расправља се не само о смени председника, него да се Зоран Ђинђић искључи из странке! То је главна иницијатива тог састанка. И ја по статуту, по правилима, прекинем састанак и суспендујем даљи рад Политичког савета. Људима из обезбеђења кажем да избаце из зграде све који су били на тој страни! Изађем и одем да попијем кафу у кафани Њујорк. И ту ми долази један од учесника да ми објасни како ја грешим, да је исправно то што они раде, да ми треба да се приклонимо војсци, да војска брине о нама, да и мени у Нишу војска чува леђа. Кажем му: колега потпредседниче, у тешкој си заблуди. Тај твој патриотизам ти је помрачио ум.

Имате ли у то време било каквих контаката са међународним фактором?

И такозвани међународни фактор има неке своје идеје. Бомбардовање траје, а Џемс Добинс, помоћник америћког секретара за ваљда Балкан позива ме да дођем у Бања Луку. Одем и каже ми у четири ока: три су проблема које Србија има да би постала демократска земља. Слободан Милошевић, Вук Драшковић и Зоран Ђинђић. Питам, по ком основу Зоран Ђинђић? Он каже: и он је националиста српски. Добинс мени нуди да извршим ту светлу дужност, да сменим Ђинђића у странци. Неко други ће да среди Драшковића а онда ћемо сви заједно да сменимо Милошевића. Помиње он ту фондове, паре, помоћ за унутарстраначку кампању . Господине, кажем му, правите бар две грешке. Прва је потпуно погрешна процена Зорана Ђинђића, а друга, да тако нешто говорите и нудите мени. После тога су звали Вуксановића па је он узео те паре и покушао, тамо јануара 2000. године, обрачун са Зораном Ђинђићем. Ја сам право из Бања Луке отишао у Херцег Нови и, како смо се ми увек шалили при сусретима, кажем Зорану: Слушај, спасао сам ти фотељу! Одбио сам паре које су ми нуђене, а ти не би могао ни да се жалиш јер си ван земље. Он узвраћа: Што ниси узео па да поделимо ?

А како Ђинђић прима суштину свега тога ?

Каже: Кретени! Напишемо званично писмо Стејт департменту. Тражимо да нас убудуће ослободе помоћи Добинса, да нам га скину! Зорана су тада разни мрачни умови хтели да склоне али се он ипак враћа у Србију.

Почетком 2000. ипак се држи страначка скупштина на којој делегати одлучују да ли ће и даље председник бити Зоран Ђинђић или Слободан Вуксановић ?

Да, противкандидат Вуксановић иде по Србији и обећава све и свашта. Мени каже да се не секирам, остајем на свом месту. Нуди ми неке компјутере. По медијима иде кампања против Зорана који није морао да закаже скупштину али је хтео да провери ужива ли он поверење или не. Да видимо, говорио је, колико је странка зрела? Чак није хтео да иде у кампању, нити је нама дозвољавао било шта да организујемо . Кампање је ипак било јер смо морали да објашњавамо о чему се ради. Зоран је и тада победио али са једва неких сто тридесет и нешто гласова, што се неоправдано приписивало мени. Наводно сам ја контролисао неке сигурне гласове, што није било најбитније. Зорану је било тешко што на тај начин мора да доказује своју правоверност, али је победио и странка је постала јача након тога. Био је то добар старт пред изборе 2000.али смо се често питали: Шта би било да је Зоран Ђинђић изгубио на тим страначким изборима? Да ли би, рецимо, било 5. октобра 2000?

Раде Радовановић

(Данас)