Зоран Радовановић: Тврдња да нам је, због бомбардовања, ризик појаве рака 2-3 пута већи него у другим земљама резултат је "манипулације недостојне озбиљних људи"

 Последњи у низу недавно изгубљених ратова (да не помињемо раније поразе) посебно је уздрмао грађане Србије, јер су им бомбе падале по главама.

Отуда се углавном с одобравањем гледа на оснивање две комисије задужене за бављење последицама бомбардовања 1999.

Велика је штета што мандат комисија не обухвата пребројавање жртава. То је без сумње најдиректнија и најважнија последица нашег рата са НАТО-ом. Срамота је да и после скоро две деценије нагађамо да ли је изгубљено 750 или 3.500 људских живота. Мало који европски народ би допустио да имена свих страдалих не буду још давно са дужним уважавањем уклесана у камену.

С друге стране, добро је што ће се испитивати стање животне средине. Загађења енормних размера настала су рушењем петрохемијских и других индустријских постројења, укључујући складишта, трафостанице итд., али је истина да смо се ми и пре и после бомбардовања немилосрдно односили према сопственом природном окружењу. Осим политичких услова (дефинисане границе, чврсте институције система, независно судство, гарантована права и слободе грађана, слободни медији), од придруживања Европској унији највише нас дели достизање неопходних еколошких стандарда. Свет може да разуме наше муке са расејаним хемијским отровима и да нам помогне, а без обилате финансијске подршке у том погледу мало можемо да учинимо.

Разумно је и што се одустало од првобитних захтева да се образује комисија „независна“ од постојећих стручних установа (Института за јавно здравље „Батут“, Агенције за заштиту од јонизујућег зрачења итд.) због сумње у њихову наводну необјективност. Сва истраживања обављаће, што је једино логично, постојећи кадар који се тим послом редовно бави у својим лабораторијама.

Шта је онда проблем? Па, невоља је што су „пресуде“ већ донете. Медијска баражна паљба обилато нам је усађивала у свест да су „НАТО бомбе повећале број оболелих од рака“, да је, бар делимично, за ту ситуацију „одговоран осиромашени уранијум“, да је све то већ „доказано“ итд. У међународној научној заједници те тврдње могу само да наиђу на подсмех. А који народни посланик ће да се испрси и устврди да председник Републике и председница Народне скупштине греше (овај аутор хоће да верује да су их обманули политикантски настројени појединци)?

Суочимо се са чињеницама:

1. Тврдња да нам је, због бомбардовања, ризик појаве рака 2-3 пута већи него у другим земљама резултат је манипулације недостојне озбиљних људи. Све болести карактеристичне за позно животно доба код нас су много чешће, а болести новорођенчади много су ређе када се приказују на тако извитоперен начин. Србија има једну од најстаријих популација на свету, па код нас умире 15, а у неким арапским земљама само три од 1.000 становника годишње. Када се рачуна на поштен, једино исправан начин, тј. када се узима у обзир узраст, потпуно сплашњава демагошки балон о нашем наводном масовном страдању од рака.

2. Не постоји никаква неуобичајеност у кретању учесталости рака у Србији. Пораст стопа у највећој мери је последица старења популације, а карактерише и остале земље које се налазе у тзв. трећој фази епидемиолошке транзиције. По оболевању заузимамо неупадљиву средину, а по умирању смо на 9. (мушкарци), односно 8. (жене) месту међу 36 европских земаља. Ризик умирања од рака у централној Србији био је исти 2005. и 2015. године. Слично важи и за Војводину.

3. Агресивном пропагандом наметнута је представа о наводном наглом скоку учесталости рака крви и крвотворних органа (леукемија и лимфома) 2006. године. Истина је сасвим супротна: ових тумора је те године бележено чак мање него претходне, 2005. године. Леукемија и лимфома било је исто 2003. и 2011. године, без икакве назнаке одступања од очекивања.

4. Нема ни „епидемије“ дечјег рака у Србији. То гарантују стручњаци који се баве регистрацијом рака, узимајући у обзир елементе неопходне за оцену (обим, квалитет података итд.).

5. Такође се натура лажна представа о страдању од рака у рубном подручју централне Србије, где је једино коришћена муниција са осиромашеним уранијумом (ОУ). Подаци убедљиво показују да се, зависно од критеријума (оболевање или умирање од рака, мушкарци или жене, година посматрања), Пчињски округ не налази на првом, већ на последњем месту или близу њега међу 18 округа у Србији.

6. Као и другде у свету, у Србији има природног уранијума, јер је један од 20 најзаступљенијих елемената у Земљиној кори, али нема ОУ. Није га било ни годину-две после бомбардовања, осим на местима где су налажени меци, па су стављани у буриће и ускладиштавани у Институту „Винча“. На полуострву Луштица, једином црногорском локалитету гађаном ОУ, Израелци су подигли ексклузиван хотел.

7. Попут осталих тешких метала, уранијум је токсичан, али нешто мање од својих хемијских сродника, олова и живе. Зато је коришћен за појачање сјаја зуба, у фотографским лабораторијама и сл., а сваки Боинг садржавао је, због стабилности, између 500 и 1.500 кг ОУ. Пошто нико не спори његову токсичност, неукусне су злураде опаске како је „можда чак и лековит“.

8. Овај хемијски елеменат је слабо радиоактиван. На подручјима бомбардованим ОУ повећавао је природни ниво радиоактивности за око један одсто, а у најинтензивније гађаним регионима Ирака за мање од пет одсто. Цинична примедба како „мора да је користан“ сасвим је тачна уколико је алтернатива излагање 13 милијарди пута радиоактивнијем полонијуму 210 (у шта се, нажалост, лично уверио покојни руски шпијун Литвињенко).

9. Најугледније научне установе у свету не прихватају везу између уранијума (чак и ако је обогаћен, а не осиромашен) и рака. Међународна агенција за истраживање рака, као врховни научни арбитар, наводи преко 500 сигурних, вероватних и могућих канцерогена, али међу њима нема уранијума.

10. У научном свету се одбацују спекулације о опасним облацима ОУ расејаним по великим пространствима (Чернобиљ је сасвим различита прича), па се ризик од ОУ везује за две ситуације: а) удисање честица ОУ у тренутку експлозије, и б) гелере ОУ заостале у телу. Американци већ више од четврт века, још од првог Заливског рата, прате своје ветеране изложене „пријатељској ватри“ и налазе само минималне лабораторијске, али не и клинички јасно испољене промене.

11. Позивање на судске пресуде као „аргуменат“ о вези ОУ и рака звучи смешно међу озбиљним светом, јер узрочно-последичне везе не утврђују судови, већ научници.

12. Још мању тежину носи закључак неке италијанске парламентарне комисије. Чак и да га не оспоравају стручњаци, посебно из њиховог Министарства одбране, и да се својих изјава није јавно одрекао главни „сведок оптужбе“, професор Ђорђо Трента, тај документ би остао оруђе политичког препуцавања, а не релевантан нити иоле вредан научни доказ.

13. Једино научно прихватљиво искуство Италијана ангажованих на Балкану је следеће: 71.144 италијанска ветерана ангажована на КиМ и у Босни имала су нижу смртност – и од свих узрока и од рака – у поређењу са својим парњацима стационираним по гарнизонима ван Балкана. У научној литератури објављени су подаци о војницима и из других земаља – Немачке, Холандије, Данске, Шведске, Норвешке и Канаде – а резултати су били слични. Сумњичавима остаје да изуче тзв. феномен здравог рад/тника.

14. Научна критичност захтева отворен ум, па се теоретски не може искључити могућност побијања резултата великих епидемиолошких студија којима је на основу 65-годишњег праћења закључено да нема доказа о канцерогеном деловању уранијума. То би био највећи допринос српских стручњака светској науци још од открића Милутина Миланковића, пре више од 80 година. Мала је, међутим, вероватноћа да баш по овом питању достигнемо те истраживачке висине.

15. Анегдотски звучи да о узрочно-последичним механизмима у области здравља и болести неприкосновено суде физикохемичари, инжењери и по неки клиничар, а не епидемиолози, којима је то превасходни посао. Посебно је занимљиво што податке Регистра за рак не износе у јавност стручњаци који се тиме баве, већ потпуно изобличене цифре, као посредници, намећу појединци без икаквог осећаја одговорности.

16. Забрињавајуће је што се за НАТО плаћенике проглашавају стручњаци који се позивају на елементарне научне истине, а ксенофобима, манипулантима и, у најбољем случају, добронамерним незналицама се исказује уважавање због „вишка патриотизма“.

17. Председништво и Скупштина Српског лекарског друштва препознали су појаву да се одсуство аргумената о раку и ОУ замени дисквалификацијама, па су упозорили: „Сваки стручњак који покуша да укаже на истину бива без мере, укуса и основе вређан и понижаван.“

Вреди цитирати још неке ставове ових највиших органа Друштва:

– „Наша јавност се упорно застрашује наводном епидемијом рака и претећим катастрофичним сценаријом о све масовнијем помору од ове болести, а родитељима се усађује непостојећи страх од вакцина.“

– „Неодговорни појединци се у име струке позивају на податке Института за јавно здравље ‘Др Милан Јовановић Батут’, истовремено их грубо кривотворећи.“

– „Дошли смо у ситуацију да преовлађујући део грађанства прихвата ове накарадне поруке, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље.“

– „Лажна представа о епидемији рака и свеприсутној загађености животне средине канцерогенима на које се не може утицати намеће фатализам и одустајање од делотворних превентивних мера (престанак пушења, физичка активност, правилна исхрана, избегавање полно преносивих и других инфекција значајних за појаву рака, итд.).“

Треба ли додати нешто овим запажањима?

Али, вратимо се почетку: Колико ће комисије имати снаге да трагају ван наметнутих оквира, када су им одговори већ унапред дати? Ово утолико пре што ће у тим телима преовлађивати чланови којима је од почетка већ „све јасно“.

Аутор је професор универзитета, епидемиолог

(Данас)