Зоран Радовановић: Стварни број умрлих од коронавируса вероватно је око 2.000

Епидемиолог др Зоран Радовановић објавио је на свом Фејсбук профилу ауторски текст за дневни лист "Данас", у коме је анализирао самокритичне тонове, односно самооптужбе које су на конференцији за медије изнели чланови Кризног штаба.

“Крајем протекле седмице, без видљивог повода, на прес конференцији су се из Кризног штаба (КШ) чули оштри самокритични тонови. Цитирајмо све три том приликом изречене самооптужбе, уз аргументе због којих их сматрамо неоснованима”, написао је др Радовановић у ауторском тексту за “Данас” који преносимо у целини.

1) “Историјска грешка остаје на нама то што смо мислили да се са гашењем ванредног стања гаси и епидемија”.

Ванредно стање је престало 6. маја, када је новооткривених грађана позитивних на ковид 19 званично било 114 (стварни број је био много већи). Сваком иоле образованом лаику, а не само лекару, јасно је да стотинак резервоара заразе представља темпирану бомбу која ће довести до великих невоља ако се превише олабаве мере спречавања и сузбијања. Посебно је такав исход био предвидив када је КШ, бар за јавност, практично престао да постоји на шест недеља, све до спроведених избора.

2) “Ми смо били убеђени да ће вирус лети имати мањи потенцијал”.

Чак и епидемиолози који не прате литературу били су почетком пролећа упозоравани преко заједничке кореспондентске мреже да је узрочник САРС-а, рођени брат изазивача садашње епидемије, беснео све до јула 2003, а наставио би да се расејава и преко лета да није сузбијен енергичном акцијом, по одлучности и обиму без преседана током претходних четврт века.

3) “Тада нисмо знали ни за аерогену трансмисију вируса”, уз умирујућу поруку: “То је нешто ново што знамо”.

Тешко да би неки студент положио испит из епидемиологије уколико не би знао да у ваздуху има “капљица из којих је испарила вода” и да су оне могући пут преношења ковида 19. Још пре него што су се отопили снегови, Кинези су изоловали честице новог вируса корона с клима уређаја у болесничкој соби (тамо су могле да доспеју једино преко аеросола). Чак и да је некима или свима из КШ промакла та вест, намучили би се да наведу болести органа за дисање за које би категорично искључили аеросол (капљична језгра, нуклеусе) као могући пут преноса.

Који су разлози оваквог посипања пепелом? Мада смо грешили, чинили смо то из незнања, а не из лоше намере? Ето признасмо, то су наши наводни греси, али нам сада не товарите оне праве и теже? Опрост тражимо за КШ, као колективно тело, јер у њему, како видите, има појединаца способних за самоувид?

Прође већ пола године наше борбе са пандемијом, па је ово прилика да подвучемо црту. Истина је да је гро и стручне и лаичке јавности бар два месеца здушно подржавао КШ и то не због његове безгрешности, већ због разумевања за деликатност ситуације. Постојала је свест да би се свако од нас бар некад оклизнуо, само да се нашао на том незахвалном терену у наметнутим условима пуне неизвесности.

Зато су претеривања и крутости у погледу ограничавања кретања људи и кучића дуго примана са разумевањем или, бар, са уздржаним незадовољством. Уз то, неоствариве одлуке КШ приписиване су, углавном с правом, слабости здравственог система, мада је та крхкост морала да се има у виду при прописивању мера.

Тако је теоријско оправдање имала одлука да се грађани са сумњом на ковид 19 јављају епидемиолозима, али је до њих практично било немогуће доћи, па су се болесници шетали од једне до друге здравствене установе, сејући клице.

И одлука о отварању карантина у начелу је звучала логично, али су они конципирани као легла заразе. Зјап између намера и остварења посебно је био болан за повратнике из иностранства, слате на вишегодишњу робију зато што им нико на граници није делио (иначе обавезно) упутство како да се понашају.

Но, још увек смо у области ненамерних (и опростивих) грешака. Насупрот њима су два голема одступања од етичких норми: скривање броја оболелих, односно умрлих и жртвовање здравља грађана због избора.

Мада се кривотворење података минимализује, реч је о четвороцифреном броју “несталих” жртава ковида 19. Стварни број наших земљака сахрањених у лименим сандуцима због настале епидемије много вероватније је око 2000, него једва преко 700. Челници КШ (Вучић, Кон) тврдили су да ће свака особа са позитивним тестом на ковид 19 бити евидентирана као жртва те болести, без обзира на стварни узрок смрти.

Тај став је касније релативизован, а до апсурда га је довела шефица Стручног дела КШ А. Брнабић изјавом да оболели гину под точковима аутобуса. То значи да је, рецимо, у Нишу за само 38 дана четири петине (283 од 360) умрлих од ковида 19 страдало у саобраћајним несрећама (!?).

Још поразнији по углед чланова КШ је став према изборима. Због њих су активно стварали фиктивну, улепшану реалност. Вреди поновити да су чак измислили омамљујући “новоговор” по којем су жаришта постала “џепови”, стагнантна па усходно усмерена крива оболевања – “реп”, подједнако убојит вирус као и раније наводно је у Србији изнанадно “ослабио”, а све сложенија ситуација означавана је скоро стабилном, уз обећање да ће КШ реаговати уколико се она погорша.

Да закључимо: лако је изожити се самокритици због наводне несналажљивости и незнања, а много је теже прихватити критику због свесних огрешења о норме и тиме изазваних штета.

(Нова.рс)