субота, 06. март 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Зоран Радовановић: Дан најсмешнијег вируса или Дан неодговорности
Хроника

Зоран Радовановић: Дан најсмешнијег вируса или Дан неодговорности

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 22. фебруар 2021.

 Од недавно са више страна по друштвеним мрежама кружи предлог да се 26. фебруар прогласи Даном политичке и стручне неодговорности. Заборавне читаоце ваља подсетити да је тог дана одржана она урнебесна и смехотресна конференција за штампу током које су се познати ликови спрдали са новим вирусом корона. Било је поводљивих грађана спремних да искористе прилику и овајде се на обећаним миланским распродајама, али је мало после стигло наглашено неуротично интонирано упозорење како морају да се одбаце неразумни савети о лечењу ракијом и друге будаласте поруке, јер ће гробља бити мала да приме све простодушне наивчине склоне да олако поверују својим властима,

Аналитички настројеним хроничарима остаје да са ове мини историјске дистанце просуђују о мотивима народних вођа. Безбројни су примери кратковидости наших политичара, лишених способности да уоче предстојеће невоље и бар покушају да се са њима благовремено суоче. Но, на позорници су били и људи са високим академским звањима који су се буквално клиберили, измевајући “кукавице” спремне да верују у опасне вирусе. Постоји могућност да засита нису били свесни шта се дешава, било зато што су имали нека преча посла од праћења епидемиолошке ситуације, што су скептични према “западној пропаганди”, што слепо верују свом Вођи, а он некритично верује себи, што их греје вера у нашу генску супериорност или што их је опсела нека друга подједнако несувисла идеја водиља.

Вратимо се сада предложеном “празнику”. Он је симбол наших невоља, парадигматична слика домановићевског хода ка провалији. Тај 26. фебруар је оличење свих наших 30-годишњих заблуда, мирења са судбином и, уз нужне персоналне промене наметнуте временом, апатичног препуштања истим вођама које су нас гурале у ратове, терале из земље и безочно пљачкале.

Врхунац цинизма је што смо све време убеђивани у своју наводно светлу будућност, док већ скоро читаву деценију таворимо при дну листе земаља ширег региона поређаних по стопи привредног раста. Просперитет није ни могућ у средини којом бескрупулозно манипулише један ауторитарни владар по типу формално некрунисаног императора. Такви обрасци понашања дешавали су се у савремном свету – пада нам на ум централноафрички цар Бокаса – али се нису добро завршили.

Од свеприсутне материјалне беде и економског заостајања најраслојенијег европског друштва још гора је урушеност не само институција, већ целокупног система вредности. Елита је презриво проглашена псеудоелитом, а Вођу понизно саслужује група људи махом састављена од конвертита, превараната, крадљиваца диплома, осведочених криминалаца, па и осумњичених, али заштићених убица. Блиска будућност ће показати да не постоји друштво које је свој просперитет засновало на презирању сопствене хуманистичке и техничке интелигенције.

Нажалост, када то постане јасно, наша назови елита биће негде на Карибима. Направиће аранжман са светским моћницима да, ради спречавања крвопролића и грађанског рата, добије азил, уз право да своје покрадене милијарде крчми под својим или лажним именом. Рука правде сезаће само до ниже рангираних министара и других “ситних риба”.

Просечни грађанин, отрован пропагандом државних медија, позваће се на вакцинацију као доказ наше успешности. Па, јесте, али ми не знамо која је материјална и, што је важније, нематеријална цена тог подвига. Поред тога, да ли је једна успешна акција довољна као противтежа свим беспућима којима смо тумарали током три дуге деценије?

Исти, оспоравањем Вође већ разгневљени грађанин позваће се на вољу народа. Аргумент је бесмислен у земљи којом, северно од Овче и јужно од Рушња, влада не само медијски, већ информацијски густи мрак. Да су у Италији или Немачкој средином 1930-их година одржани “слободни” избори, победник би био лако предвидив.

Кад би се питао, овај аутор би имао две дилеме. Прво, да ли је то Дан неодговорности или се мора употребити неки оштрији и примеренији квалификатив, рецимо Дан злочињења? Друго, избором једног, чини ли се неправда према остала 364 дана, такође крцата одступањима од здравог разума? Ту смо већ дали одговор: 26. фебруар је само симбол, кондензат и репрезентант свих наших промашаја.

(Данас)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер