Зоран Радовановић: Бројеви новооткривених особа са позитивним ПЦР тестом не одражавају тренутни ризик заражавања

Ковид 19 се јавља циклично, па човек тој околности мора да прилагоди понашање, допуштајући себи опуштање у временима када је смањена активност вируса.

Релативно лагодно смо могли да се препуштамо вечерњим изласцима и дружењу са широким кругом пријатеља током већег дела маја, после првог таласа и током септембра, када је протутњао други талас. Сада смо суочени са трећим таласом и понашање мора да се мења.

Бројеви новооткривених особа са позитивним ПЦР тестом не одражавају тренутни ризик заражавања из више разлога.

Прво, грађани који су данас проглашени болеснима заразили су се пре 5-7 дана, вероватно су оклевали бар још дан-два док се нису запутили у ковид амбуланту и онда су још толико чекали да им стигне резултат.

Дакле, они указују на ризик заражавања какав је постојао пре десетак дана, а он је у међувремену постао значајно већи.

Друго, у неким амбулантама проценат позитивних ПЦР налаза већ прелази 30-50 одсто, што указује на озбиљност ситуације. Треће, још увек је, нажалост, врло рестриктиван приступ тестирању, па многи болесници са знацима и симптомима који личе на ковид 19 бивају враћани кућама само уз савет и рецепт за апотеку.

Четврто, горко искуство нам говори да истинољубивост није одлика Кризног штаба када је у питању саопштавање резултата.

И у оваквој ситуацији живот мора да се одвија што је могуће нормалније. Ђаци треба да иду у школу, а одрасли на посао и у набавке.

За највећи број људи потпуно избегавање ризика није могуће, али је суштина у томе да се не срља у непотребне опасности. На сваком од нас је одлука у којој мери смо спремни да због страха од болести жртвујемо квалитет сопственог живљења, наравно у мери док не почнемо да угрожавамо ближње.

Као појединци, много ћемо помоћи и себи и другима уколико држимо физичко растојање, носимо маске и перемо руке.

На те једноставне, а ефективне мере указује, поред Кризног штаба, око 3000 лекара окупљених у удружење грађана Уједињени против ковида.

Многи од њих раде у ковид амбулантама и ковид болницама, свесни су опасности, те у њихове искрене побуде, лишене политиканства и удвориштва, морају да поверују грађани разочарани у одлуке и понашање власти.

Међутим, поред наших напора да се сами сачувамо, поставља се питање шта држава може да учини за нас.

Ту нема места маштовитости ни импровизацијама, јер се треба ослонити на већ релативно богата страна сазнања, као и на наша сопствена искуства.

И средњошколци су већ научили упорно понављану поруку Светске здравствене организације: тестирати, тестирати, тестирати. Дакле, добитну комбинацију (омладина би рекла закон) представља масовна примена теста познатог по енглеском акрониму ПЦР, а ускоро и антигенских, али не и серолошких тестова.

Циљ је откривање и изоловање позитивних испитаника, па затим упорно трагање за њиховим „контактима“, тј. особама које су од њих могле да се заразе.

Подсетимо да држава, оличена у Кризном штабу, то није радила у довољној мери у првом таласу због слабе припремљености за очекивану епидемију, а да је у другом таласу здравствено стање нације скривано због предизборних активности.

Када је истина смела да се обелодани, 22. јуна, већ је дошло до највишег степена преноса заразе у заједници (енгл. цоммунитy трансмиссион), па је прилика за правовремену акцију била испуштена.

Нејасно је зашто нисмо извукли поуке из претходна два стратешка промашаја, већ се понашамо попут прасета које је весело махало репом хрлећи „капији жутој“ све док му истину није открила „црвена завеса“ (она је метафора за крв, ако је потребно тумачење помало херметичних стихова Васка Попе).

Зашто већ недељама постављамо врло високе критеријуме за тестирање, па већина болесника бива враћена кући без провере основане сумње на ковид 19? Скуп је тест од 10 евра? Па, зар нам нису били скупи великим делом непотребно набављани респиратори?

Немамо довољно кадра за трагање за контактима? Шта је са незапосленим здравственим радницима, апсолвентима, добровољцима? Зашто све морамо да радимо мимо света?

Да закључимо. Порука Кризном штабу вредна посебног уважавања је апел да се поштују научна сазнања о потреби тестирања и то, подразумева се, уз поштен приказ резултата.

Додајмо томе и савет Штабу да се држи сопствених одлука. Давно је дефинисана политика поступка на државним границама, а овај аутор самом себи личи на чиновника Бироа за жалбе кога повратници с летовања обавештавају да погранични органи игноришу постојање ковида 19. Ти наши грађани као да поручују Кризном штабу: само вас посматрамо.

 Аутор је епидемиолог, редовни професор Медицинског факултета у пензији

(Данас)