Зоран Пановић: Том Хенкс, пријатељ Срба

За улогу пропалог боксера у „Разјареном бику“ Роберт де Ниро се угојио 30 килограма. Том Хенкс, добитник Оскара („Филаделфија“, „Форест Гамп“), угојио се 18 килограма како би што убедљивије одиграо затворског чувара у „Миљи“, филмској адаптацији приче Стивена Кинга. Исти тај Хенкс је после тога по „наређењу“ режисера Роберта Земекиса због улоге модерног Робинзона у „Изгнанику“ (Cast Away) смршао 22 килограма.

Урадити то, а не бити самоубица на дуге стазе као Марлон Брандо, који је себе континуирано убијао енормним количинама хране, може само велики глумац. Још већи, када се зна његова условна безличност ван филмског платна.

Ако све глумце грубо и условно поделимо на оне који глуме самог себе и чије су све улоге мање-више исте, те у тој „истоћи“ бриљантне (Џек Николсон и Бора Тодоровић), и оне који због своје „безличности“ ван платна могу да одглуме готово све, Том Хенкс би ушао у ову другу категорију. Талентована и прагматична „безличност“, од Хенкса је створила пластелинску масу која по потреби може да се трансформише у готово било кога; јапи геја, аутистичног момка који креира ништа мање ретардирану историју, официра који се искрцава у Нормандији, затворског чувара који испраћа робијаше на електричну столицу и при том спознаје моћ божјег откровења, Робинзона или Одисеја. Као да нема довољно Оскара који би могли да награде Хенксове пластелинске портрете.

По једној старијој анкети (британског магазина Rejdio tajms) други најбољи глумац свих времена, после Пола Њумена, а пре Џејмса Стјуарта - Том Хенкс дакле - одушевио је васколико српство наводном и непотврђеном изјавом (интервјуом) за Е телевизију да је „Косово одувек било српско и да ће то једнога дана поново бити“. Глумац је наводно голготу Јевреја из Другог светског рата упоредио са патњом Срба на Косову и тиме је, што се тиче „пријатеља Срба“, стао у ранг Боба Дилана који је ваљда прошле године и отприлике аутентично изјавио да сваки Србин кад сретне Хрвата може да се осећа као црнац кад сретне  кјуклукс клановца.

Од тога да ли је и Хенксов интервју аутентичан, битније су реакције на њега. Да искрен будем, мене је цела прича подсетила на једну од инспиративнијих теорија завере. Све се дешава јула 2007. У Београду, на Ушћу, свирају The Rolling Stones. Дуго очекиван концерт после ког, наводно, ништа више није смело да буде исто. Џегер се потрудио да научи довољно српског, да потврди да је господин („Добро вече Србија! Здраво Београд! Фала вам лепо! Пресрећни смо што смо овде! Коначно смо стигли!“), али и да буде црту изнад куртоазије, кад је пратећем вокалу - Лизи Фишер добацио како јој је сукња лепа, а сандале ружне. По теорији завере, Џегеру је суфлирано шта да каже. И све је било спремно да му се дотуре речи: „Косово је срце Србије!“ А онда се све изјаловило због лошег контраобавештајног рада. 

Хенкс, иначе православац, у фамозно непотврђеном интервју, подсећа на изреку (видимо се) „следеће године у Јерусалиму“. Слично је и са Косовом сада, сматра. И током деведесетих година у Србији се често потезало за „заједничком српско-јеврејском судбином“. Остао је и један мучан утисак да је та „заједничка судбина“ инструментализована и често коришћена као део милошевићевске пропаганде. Сећате се кад је пре коју годину утицајни драмски писац Синиша Ковачевић изразио наду да ће се Срби поздрављати са „Догодине у Приштини“, па смо сведоци да се то и није нешто масовно примило у народу. Пре би се рекло да би многи квазипатриоти волели Косово, али „повраћено“ без Албанаца, па чак онда и на такво Косово (без Албанаца) не би дошли да живе.

И добро, какве сад везе с тим има Бјорк Гундмунсдотир, ретро панк звезда са Исланда и натуршцик редитеља Ларса фон Трира у његовом „Плесу у тами“, добитнику Златне палме у Кану? Па ето, зар вам се не чини да би она била најбоље решење за улогу Мире Марковић, али под условом да Том Хенкс буде Слободан Милошевић. Јер, стварно, које друго двоје могу боље да дочарају сву трагичну бизарност српске саге деведесетих преломљену кроз успон и пад брачног пара са Дедиња? Замислите детаље из књиге Славољуба Ђукица „Он, она и ми“, уметнички рециклиране на филмском платну. Са естетиком на пола пута између Оливера Фрљића и Здравка Шотре. 

Ево и једног недавног и сигурно аутентичног интервјуа који је припадник елитне америчке јединице „Фоке“ (извели егзекуцију Осаме бин Ладена) дао је часопису Есквајер, где тврди да је музика Металлице коришћена за „омекшавања“ заробљеника у Ираку ради испитивања. Металлица се одавно (2008) побунила против ове праксе, а интервјуисани војник са надимком Пуцач (The Shooter) кад је то чуо, помислио је: „Ортак (ваљда мисли на Џејмса Хетфилда), па ви имате албум који се зове Kill 'Em All!“ (Побиј их све).

Али Металлица има и спот за песму The Day That Never Comes. Фасцинантних осам минута. Амерички војници у Ираку срећу мушкарца и жену у поквареним колима. Та покварена кола су црвени „југо”. Мушкарац с кабловима у рукама моли за помоћ. Жена је у традиционалној муслиманској одори. Иако забрађена, њене очи су еротичне и пуне тензије. Очекујеш бомбаше самоубице, кад оно на крају све испадне прилично мултикултурално, по принципу „друг на друму”. Макар само због овог спота, и тог женског погледа „Југо-Америка” пројекат није био бизарна привредна утопија. 

У време Џорџа Буша млађег несрећне заробљенике највише су мучили музиком Раге Агаинст тхе Мацхинеа. Чланови бенда, бивши и садашњи, с гнушањем су се тада обратили јавности и америчкој влади трудећи се „најбоље што можемо, да то зауставимо”. Међутим, има и оних који су се поносе тиме што њихова музика служи за мучење. Басиста бенда Drowning Pool (који су наступали пред америчким војницима у Ираку), изјавио је да је поносан што се њихова песма Бодиес нашла у топ 40 песама за саслушања. Звучи поражавајуће да рокенрол (посебно слободарски хеви метал) доживи да од симбола еманципације (укључујући и албум Kill 'Em All) постане средство тортуре. У ствари, форма (бука) очишћена од идеје (слободе) убија. Онда чак и метал почиње да звучи као снимак Хунгаро ринга. 

Британска организација за заштиту људских права Реприеве саставила је „Best of Guantanamo“, по учесталости пуштања: 1. Enter Sandman, Metallica, 2. Bodies, Drowning Pool, 3. Shoot to Thrill, AC/DC, 4. Hell’s Bells, AC/DC, 5. I Love You, из дечје серије Барнеy и пријатељи, 6. Born in the USA, Bruce Springsteen, 7. Babylon, David Gray, 8. White America, Eminem... Руку на срце, „музички уредник” Гвантанама има укуса. Ето како зло уме да буде цинично. Бар једнако као што је доказало како уме да буде банално.

(Данас)