Зоран Ћирјаковић: Србија против неолиберализма?!

Неолиберализам је индивидуалистичка идеологија, а ми живимо у једном од најколективистичкијих друштава

Огадити некоме неолиберални капитализам постало је омиљена занимација у београдској чаршији. Назвати некога неолибералом данас представља мешавину најгоре увреде и потпуне дисквалификације.

Спорови око питања колико је неолиберализма потребно да бисмо изашли из кризе довели су и до подела међу старим саборцима унутар две политичке Србије. И на донедавно идеолошки хомогеном сајту „Пешчаник” отворена је жустра дебата. Андреа Јовановић, млада марксисткиња, оптужила је Мишу Бркића, заговорника неолибералних реформи, да оправдава „спровођење сурових мера” и удара „на добробит сваког припадника нашег друштва”.

Противљење неолиберализму овде не подразумева само отпор све већем потчињавању друштвеног живота законима тржишта, већ и супротстављање сваком смањивању постојећих права. Зато је подршка нечему што мирише на неолиберализам постала табу за свакога ко не жели да буде етикетиран као нечовек, фанатик, плаћеник или слуга лешинарског капитализма.

Лако је судити о неолиберализму. Неправедан је, експлоататорски и тера нас да будемо саможиви. Али то што смо прозрели његову суштину неће учинити да та моћна сила нестане. „Данас је лакше замислити крај света него крај капитализма”, реченица је којом је Фредерик Џејмсон, велики амерички марксиста, илустровао колико чак и намаштавање слатке, покретачке утопије у овом тренутку представља немогућу мисију.

Већ деценијама у свету нема помена вредног отпора. Безидејна левица или моралише или се бави менаџментом стезања каиша. Иако га критичари изједначавају с тржишним фундаментализмом, неолиберализам је прихваћен као реалкапитализам – рационалан и органски оквир друштва у коме је темељна вредност слобода појединца да купује и поседује.

Борислав Пекић рекао је да реалсоцијализам представља „покушај превентивног бекства идеје од властитих историјских последица”. Али реалкапитализам није производ слабости и потребе да буду прикривени фатални недостаци у идеолошкој матрици, већ логике хегемоније која спаја принуду и добровољно потчињавање. Зато неолиберализам не оставља простор за алтернативу. Не треба се надати неком новом Кардељу. Самоуправни капитализам није могућ.

Посткомунистичка Србија заглављена је у једној скупом и нефункционалном поретку у коме се сместило много тога лошег из два света. Одавно смо усвојили најдеструктивнији аспект неолиберализма – прерасподелу друштвеног богатства у корист најбогатијих. Истовремено, задржали смо најгору страну самоуправљања – државу дадиљу, која не брине само о онима који немају, већ и о онима који не воле да раде.

Али реформама се не противе само грађани који имају веома мало и боје се да ће и то изгубити. Отпор променама долази и од привилегованих елита. Уз злурадост и осуде, често укључује схватање да неолиберализам мора да пропадне – крај је близу и само треба да чекамо.

Многи тврде да савремени капитализам функционише као пирамидална шема и да ће, слично Језди и Дафини, ускоро пући. Ова дефиниција није нетачна, али Дејвид Харви, аутор књиге која је постала свето писмо непријатеља неолиберализма, подсећа да кризе омогућавају капитализму да се „самопоправи” и учврсти хегемонију. Наоми Клајн каже да кризе представљају мотор ширења неолиберализма, прилику да још нека друштвена сфера буде уређена по принципима тржишта.

Нажалост, не само да нема политичких, већ ни културних и уметничких алтернатива. Данас постоје само „креативне индустрије” у којима доминирају предузетници идеја и „менаџери у култури”. Чак се и борба против неолиберализма у великој мери претворила у нову грану економије. На том висококомпетитивном и немилосрдном тржишту ратују намргођени активисти у софистицираним поткултурним униформама и самопроглашени „радници у култури” који су себе брендирали као левичаре.

Неолиберализам представља капитализам пуштен с ланца који намеће десоцијализацију свих односа. Последица је стално померање тежишта са јавног и колективног ка приватном и индивидуалном. Зато неолиберализам делује тако природно и остаје непрепознатљив у времену опсесије „мојим” правима и идентитетом. Чак и његови најватренији критичари често делују дволично и неискрено, збуњујуће неолиберално.

Бројни непријатељи реформи у Србији верују и да је револуција неминовна – само што није. Наду подгревају слике протеста у Мадриду, Тузли и Атини. Али можда би се и могло поверовати да је револуција из ћошка када бар не бисмо били окружени лењим активистима, који жељу за радикалним променама задовољавају тако што „лајкују” револуционарне „постове”.

„Фејсбук” и друге друштвене мреже данас су, у суштини, контрареволуционарне. Све што могу јесте да допринесу да лоши председници који чувају капије неолиберализма у Тунису или Египту буду замењени способнијим и да буду уздрмани непријатељи САД у Венецуели или Ирану.

Нажалост, интернет је, као и демократија, много више ослонац и алатка за поправку неолиберализма, шминка која омогућава да изгледа лепше и „са људским ликом”, него средство које може да допринесе да буде замењен нечим праведнијим и бољим. Када нема валидне идеолошке алтернативе, интернет постаје нека врста бенседина – дигитална цуцла за бунтовне адолесценте и све оне који одбијају да одрасту.

Ослоњен на индивидуализам, неолиберализам већ деценијама производи самодовољне нарцисе који верују да су све може објаснити здраворазумски. Зато једни свим средствима грабе ка врху, а други се олако одлучују да се повуку у себе и четири зида, где их чека умирујући екран.

Стотине хиљада незапослених младих људи у Србији животари „на леру” – многи бољу будућност везују за кладионице а садашњост улепшавају џоинтом. Мама или бака им скува ручак, а обично се некако нађе за пиво и цигаре. Свако смањивање пензија и плата у јавном сектору угрозило би и њихову невеселу рачуницу. Зато чак и ови огорчени људи којима је украдена будућност углавном представљају непријатеље промена.

Поврх свега, иако је неолиберализам постао свеприсутан и глобалан, он није ни универзалан ни културално неутралан. Штавише, његова логика је у супротности с културним обрасцем који обликује поглед на свет и вредносни систем грађана Србије. Неолиберализам је индивидуалистичка идеологија, а ми живимо у једном од најколективистичкијих друштава у Европи. Зато он овде делује неприродно и страно – противљење ће бити јаче него у многим другим земљама.

Много је оних који прижељкују још једно историјско не. Али Александар Вучић је изгледа решио да изневери пркосну традицију коју су поштовали генерал Боривоје Мирковић, Јосип Броз и Слободан Милошевић. Чак и ако успе да оствари овај наум, остаје питање – да ли ће му Србија опростити историјско да?

(Политика)