Зоран Ћирјаковић: Америчка борба против тероризма и нестанак хришћана са Блиског истока

После одласка „људи суботе”, Јевреја, и садашњег егзодуса „људи недеље”, блискоисточних хришћана, арапском свету остаће само људи који празнују петком

Верски лидери ирачких и сиријских хришћана последњих дана говоре о „хуманитарној, културалној и историјској катастрофи”. Али велика трагедија њихових заједница представља кулминацију вишедеценијског процеса. Штавише, није реч само о Ираку и Сирији где припадници „Исламске државе” настављају брутално „верско чишћење”.

За бројне посматраче право питање одавно није да ли ће хришћани нестати с Блиског истока, већ када ће се то десити. Пре једног века чинили су петину становништва – данас их је само пет одсто. Иако најокрутнија, „Исламска држава” није једини велики непријатељ њиховог опстанка.

Најмоћнија хришћанска држава на свету је, напавши Ирак 2003. године, окинула серију крвавих догађаја који су кулминирали овог августа. Опседнут крајем света и Христовим „другим доласком”, председник Џорџ Буш, „поново рођени”, јеванђелистички хришћанин, игнорисао је сасвим предвидиве последице по хришћане у Египту, Сирији, Либану, Ираку, Палестини и Израелу.

Иако нису изложени насиљу с каквим се суочавају мањине на северу Ирака, хришћани напуштају Свету земљу притиснути економским тешкоћама, сталним растом исламског екстремизма и израелском окупацијом која дискриминише све Палестинце без обзира на то које су вероисповести.

У Витлејему, који лежи на окупираној Западној обали, хришћани су пре четврт века били већина. Данас чине око 15 одсто становништва. Високи зид, који је Израел направио да би зауставио „палестинске терористе”, од 2003. године окружује Христов град и становници га описују као „затвор на отвореном”. Путовање до десетак километара удаљеног Јерусалима захтева дозволу, на коју се често чека недељама, и сате чекања на израелском контролном пункту.

У Палестини је етнички, арапски идентитет и даље снажнији од верског. Сазнање да за своје невоље хришћани не криве исламисте већ Израел, као и да траже бојкот израелских производа, изазвало је шок у САД када је Си-Би-Ес пре две године гледану емисију „60 минута” посветио разлозима зашто су припадници најстарије хришћанске заједнице постали „невидљиви људи уклештени између растуће муслиманске већине и бујајућих израелских насеља”.

У Јерусалиму, граду са око 800.000 становника, данас живи само десет хиљада палестинских хришћана. Многи планирају да оду и њихове вође све чешће упозоравају да Јерусалим ускоро може постати „хришћански Дизниленд” или „духовни забавни парк”, колекција споменика окамењене хришћанске прошлости у граду-музеју који верници радо посећују, али у коме не живе.

Арапски хришћани су 1922. године били најбројнија заједница у Јерусалиму. Данас је много вероватније да ћете на улицама Светог града набасати на неку од све бројнијих филипинских кућних помоћница и дадиља него на неког од хришћанских староседелаца. Иако имају привремене дозволе боравка или су ту илегално, филипински гастарбајтери су постали најбројнија хришћанска заједница у колевци хришћанства.

За Буша и моћне америчке „хришћанске ционисте”, који су подржали фаталну инвазију Ирака, Света земља је представљала поприште одлучујуће битке са снагама антихриста и локални хришћани их уопште нису занимали. Они постојање Израела тумаче као знак да ће коначни обрачун ускоро почети а политику углавном доживљају као средство помоћу кога могу да „убрзају Армагедон” и повратак Исуса који нестрпљиво очекују.

Једино што су успели да драматично убрзају јесте тихи егзодус хришћана. Ендру Вајт, англикански свештеник који је пре рушења Садамовог режима постао викар цркве Светог Ђорђа у Багдаду, упозоравао је још 2007. године да ситуација никада у историји није била гора и да су у граду остали само они који су „сувише стари, сувише болесни или сувише сиромашни да би бежали”.

Вајт је прошле недеље у интервјуу Би-Би-Сију затражио евакуацију 20–30.000 ирачких хришћана у Велику Британију где би се о њима бринуле локалне цркве. „Гардијан” је предлог назвао „скоро архаичним у својој племенитости”, неки колумнисти су тим поводом подсетили да Британија нема само моралну одговорност за драстично повећане патње мањина на Блиском истоку – и то је било све.

Професор Франк Саламех с Бостонског колеџа пише да су аутохтони хришћани деценијама посматрани као Индијанци Блиског истока, „примитивци који носе крст”, људи чија страдања и муке не заслужују чак ни текстић на последњим странама утицајних новина. Иако их исламисти сматрају тројанским коњима, марионетама и пионима Запада, Запад игнорише њихову патњу – превише су религиозни за егоцентричне либерале, а сувише су страни за етноцентричне конзервативце.

Али у трагичној причи о све бржем одумирању хришћанских заједница није реч само о религији и бројним личним ломовима и драмама. Њихов нестанак значио би и смрт секуларизма у арапском свету. Не треба заборавити да су у настанку странака секуларних националиста, какве су биле велике социјалистичке партије у Сирији и Ираку, кључну улогу имали арапски хришћани. Вилијам Далримпл, славни путописац који се сећа Блиског истока какав је некада био, подсећа да би без њиховог културалног и политичког утицаја речи Арапин и муслиман одавно постале синоними.

Тешко је данас бити оптимиста. Више нема добрих опција. „Форин аферс” је упозорио Обамину администрацију на нежељене последице нових ваздушних удара у Ираку и истакао да ће припадници рањивих мањина остати обележени жигом америчког фаворизовања. „Спасавање помоћу америчког оружја данас угрозиће њихов статус сутра – не само у очима милитантних бораца који им сада режу гркљане.”

И овај утицајни магазин констатује да је будућност мањинских заједница мрачна, али подсећа да то не треба посматрати искључиво у контексту најновијих авантура уморне суперсиле. „Еволуција модерне блискоисточне политике” сугерише да она не би била много светлија ни да није било новог таласа америчких бомби и ракета које су представљене као спасилачке.

Све је мање простора за различитост у све хомогенијем арапском свету. У градовима су се појавили графити „Прво људи суботе, затим људи недеље”. „Људи суботе” су Јевреји који су пре шест деценија, после настанка Израела, практично нестали из арапских земља. Процењује се да су на крају Првог светског рата Јевреји чинили трећину становништва Багдада – 2011. године их је било само седам. „Људи недеље” су хришћани – њихов егзодус би значио да остају само муслимански верници који празнују петком.

Нажалост, раширио се осећај да је готово и да се мора ићи. Чак и у Либану, где живи једина политички и економски снажна хришћанска заједница на Блиском истоку, више од половине маронита размишља о одласку. Чини се да је касно за велике промене које би могле да преокрену ток ружне историје у чијем писању нису учествовали арапски хришћани. Њихове старе заједнице се, закључује професор Саламех, „полако гегају ка изумирању у жалосној анонимности и забораву”.

(Зоран Ћирјаковић – Политика)