петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Златко Паковић: Шмирање једног дилера идеолошког опијума
Хроника

Златко Паковић: Шмирање једног дилера идеолошког опијума

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 26. март 2012.

Јавно раскринкан као дилер идеолошког опијума, Слободан Антонић покушава да се од одговорности за сопствене речи, ослободи пружајући доказе за неурачунљивост. У тој неурачунљивости, међутим, има недоследности која је разоткрива као лошу глуму. 

Реаговањем на мој текст, „С. Антонић, дилер идеолошког опијума“ (Данас, 16. март), написом „Логика тоталитарног ума“ (Данас, 19. март), С. Антонић, субјект свог исказа, овог пута, на цедилу оставља шмирајући. То је последњи стадијум оног наука који је усвојио као апаратчик некадашње Партије, чију је идеологију заменио руралнијом - идеологијом национализма. Додуше, исти је то дух тоталитарног заумља.

Без и једног јединог доказа, оптуживши на монструозан начин Е-новине да су „васкрсле ‘промичбене сатније’ НДХ, из деветсто-и-четрдесетих“, те да представљају „проусташки београдски лоби“, С. Антонић се још једном исказао у улози дилера идеолошког опијума. Начин на који он дилује и прикрива трагове свог уносног посла, објаснио сам у поменутом тексту, при том ни један једини пут овог дилера не назвавши фашистом и садо-мазохистом. Међутим, у свом реаговању, С. Антонић пише да сам га оптужио за следећу потајну жељу: „Ти си фашиста, а то што се понашаш као пристојан човек само је твоја маска, мене нећеш преварити, знам ја ко си ти и шта потајно желиш. А то што ти не смеш да кажеш или да урадиш, ја ћу свима да објавим, јер ја знам шта ти желиш: желиш кожне панталоне, кожну јакну и кожни бич, желиш голе жене на коленима са ланцем око врата, и желиш да ти се сви обраћају са ‘мој Господару’.“ Предочавајући публици интимне игроказе своје нереализоване жудње - који не само што немају никакве везе с овом полемиком, него су изван сваке полемике - С. Антонић се сладострасно понижава само да би створио утисак неурачунљивости. То је патетично шмирање. У ствари, он не реагује на истинске аргументе и примедбе, него измишља непостојеће и брани се од њих!?

Дакле, не само што С. Антонића нисам назвао фашистом, већ га, како себи ласка, нисам назвао ни пристојним човеком. Штавише, никад нисам тврдио да он икада носи макар и маску пристојности. Једно јавно гласило назвати „проусташким београдским лобијем“, без и једног јединог доказа, у најмању је руку непристојно, као што је непристојно забадати нос у туђи грам кокаина, за који тај неко сноси кривичну одговорност!

„Цео Паковићев чланак“ не „почива на сумњичењу“ да је С. Антонић кукавица, како он то представља, него да је дилер идеолошког опијума. Кукавичлук је ту нуспојава. Кад би С. Антонић, пак, непоколебљиво стајао иза својих речи, кад, наиме, не би изналазио начине да сваки пут бежи из субјекта сопствених исказа, и тада би био дилер идеолошког опијума, иако не би био кукавица. Дакле, кукавичлук овде није егзистенцијални атрибут бивствовања дилера идеолошког опијума. Такође, нисам говорио о некаквом Петру Петровићу као дилеру идеолошког опијума, како то себи рационализује С. Антонић, већ о самом том С. Антонићу и његовом дилерском предузећу. У чему је разлика? Петар Петровић је непозната величина у овој једначини. С. Антонић није непозната, него позната величина чија је вредност негативна. У томе је разлика.

По старом и поразном партијско-кабадахијском обичају, С. Антонић би и да уређује новине у којима се објављује одговор на његов напад, па се буни што је текст „С. Антонић, дилер идеолошког опијума“, најављен на насловној страни Данаса (као што је учињено и с његовим потоњим реаговањем), сматрајући то ни мање ни више до расписивањем потернице за њим лично!? Оставимо по страни бригу о управо евидентираном симптому маније гоњења самом том дилеру идеолошког опијума, и рецимо само ово: Није ли његово стигматизовање једног јавног гласила као „проусташког београдског лобија“ управо расписивање потернице?

У тексту С. Антонића, све је изврнуто. За оно што сам чини, оптужује друге; оно што му се аргументовано замера, игнорише, бранећи се од непостојећих замерки. Доследно примењујући у исказима једино двосмислености - у којима је важно да се чује неко звецкање, па макар то било и оптужбом, свеједно да ли виртуелном или стварном - своје реаговање, сад у неизоставној улози дилера као денунцијанта, он завршава овако: „Колико нас треба да тужи Данас па да помислите да, у последње време, нешто са вашим схватањем новинарства можда и није баш сасвим у реду?“

Мутатис мутандис, колико вас треба да тужи Данас па да схватите да с вама нешто није у реду?

(Данас) 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер