Живојин Ракочевић: Уништавање гробаља у протеклих двадесет година је део систематског уклањања трагова српског и православног присуства на Косову и Метохији

Липљан – С вишеспратнице у изградњи чују се снажни ударци чекићем, а мајстори се гласно довикују на албанском језику. Испод њих, јуче, липљански Срби траже гробове својих покојника на гробљу, где су се, пре две ноћи, чули ударци којима је разбијено и поломљено деветнаест српских надгробних споменика. Између тих ноћних рушитеља и ових дневних градитеља стоји, над потпуно срушеним гробом својих родитеља, Дојчин Костић. Тих, смирен, замишљен, с емоцијама сведеним на меру градског човека.

,,Једино туга, нема мржње, нема очаја... Много је зла овде учињено, превише смо огугла-ли. Имали смо превише убистава, паљевина, стресова. Овај споменик је био нешто мало лепши, па им је падао у очи. Гађали су га пре седам месеци камењем. Поломили су крст, поправили смо га. Али ништа: правићемо нови, па нека руше, а ми смо ту да подижемо. Не знам докле ће то да траје”, прича Костић. На хумци његовог оца слегла се земља, па мермерне плоче штрче из потонуле земље. Дојчин Костић је равнодушан и према полици-ји, која највећи број напада и инцидената никада није решила и верује „да већини разумних Албанаца ово смета”.

На липљанско градско гробље стигао је и градоначелник Грачанице Срђан Поповић и са својим сарадницима потписао и евидентирао штету. Његов колега из Липљана, Албанац, није се појавио, полиција је обавила увиђај и истрагу.

,,Ово је нешто што не сме ни да се помисли, а камоли да се догоди у двадесет првом веку. Поготово не у Липљану, сви знамо шта је преживела општина, колико се Срба овде иселило. Данас видимо да ни мртви немају мира”, рекао је Поповић и затражио да полиција и безбедносне структуре раде свој посао ,,јер поштовање историје, културе и традиције је предуслов за било какав мир и будућност”.

Уништавање гробаља у протеклих двадесет година је део систематског уклањања трагова српског и православног присуства на Косову и Метохији. Заједно с нестанком и протеривањем Срба из градова, у највећој могућој мери, порушена су велика градска гробља у Приштини, Косовској Митровици, Пећи, а гробље у Ђаковици је потпуно затрто. Из шикаре у коју зараста назире се тек остатак градског гробља. Једна од метода уништавања је преименовање и фалсификовање имена, намене и власништва, гробаља, цркава и културних места.

Карактеристичан је пример разореног гњиланског српског гробља где је недавно на албанском језику постављена табла ,,Гробница припадника заједнице католика, протестаната и Јевреја”. Тако је српско православно гробље постало место неких других и, у најве-ћем броју, непознатих заједница и вероисповести. Дубоко у етнички очишћеној територији систематски су уништавана сеоска гробља која је данас врло тешко пронаћи. Највећи познавалац ове проблематике, проф. др Митра Рељић, с Филозофског факултета у Косовској Митровици, двадесет година проучава уништено споменичко наслеђе.

У књизи ,,Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина” тврди да је у овом периоду уништено неколико десетина хиљада споменика, различите старости, од средњег века до данас. У једној од најважнијих књига о нашем језику „Српски језик на Косову и Метохији данас” професорка Рељић каже да „споменички натписи пружају довољно података о историјском усуду, вечитим, насиљем изазваним миграцијама и тегобном животу косовскометохијских Срба, о патријархалној везаности породице, свагдашњој скромности, вери и праштајућој природи косметског човека”. Она се у свом дугогодишњем раду често осврће на уништавање споменика преминулој деци, о некима се и лично стара и одржава их.

Међу деветнаест срушених гробова на градском гробљу у Липљану је и лепа бела надгробна плоча једногодишње Николине Тонић. На пола преломљен натпис, један од мештана бојажљиво брише руком дуж проваљеног гроба и сећа како је бака неутешно плакала за унуком. Мало даље причају како се већ два пута ломи крст породице Лабус. Свако тражи своју муку и своју познату слику. Неко из породице Круљ је Цвети саставио разбијену фотографију, прецизно као да се ради о мозаику. На гробу Златка Јовановића његова супруга Милијана изговара свој монолог који личи на тужбалицу:

„Шта да радим, не могу на гробљу да спавам, али одавде не идем, овде ми је муж сахрањен – ту ћу и ја, а они нека раде шта хоће! Нека узму багер, па нека заравнају, ја ћу ту поред мога супруга. Немамо мира, само ја знам како сам прошлу ноћ провела, а напали су ми на кућу пре петнаест година, истукли ме, није један дан да се ово претрпи... Молила бих државу, добре људе да се обрате њима и да им кажу да мртве не дирају!”

(Политика)