Početna strana > Hronika > Zejnel Zejneli: Kušner, Klinton, Bler... u Hag
Hronika

Zejnel Zejneli: Kušner, Klinton, Bler... u Hag

PDF Štampa El. pošta
ponedeljak, 24. januar 2011.

Pomalo neverovatno zvuči da navodni humanista, Bernard Kušner, kao prvi administrator UMNIK-a na Kosovu i Metohiji ne zna ni za ubistva, ni za žutu kuću, a na pomen toga se pred Srbima smejao i izigravao iznenađenost. Uostalom, samo su takvi i mogli da donesu odluku da bombarduju Srbiju, ubijaju i ruše zemlju, da bi deceniju posle toga odigrali još jedan “ples sa đavolom”.

Odluka SB na koju je Slobodan Milošević pristao, da NATO snage uđu samo na teritoriju Kosova i Metohije ali tek kada se donese Rezolucija 1244 SB koja je garantovala suverenitet Srbije u ovoj našoj južnoj Pokrajini, akterima plana o bombardovanju SRJ i kasnijim kreatorima takozvane države Kosovo nije odgovarala. Srbiji je omogućila izvesnu prednost, a svim učesnicima zločinačkog poduhvata protiv jedne suverene države i danas stvara glavobolju. Drugo je pitanje zašto Srbija, naročito poslednjih godina, nije u dovoljnoj meri iskoristila ovu prednost, dajući prednost EU; zašto sprovođenje Rezolucije nije bilo prvo i najvažnije pitanje, ma koliko minimalne prednosti ona davala ne samo oko ostvarivanja suvereniteta, već i oko povratka 1000 policajaca i vojnika koji bi makar čuvali manastire i crkve; kao i insistiranje na povratku proteranih.

Šta se sve događalo juna 1999. godine, znaju samo oni koji su doživeli užas jednog potpuno nepotrebnog rata koji se zbio na Kosovu i Metohiji. Ogromna vojna sila ušla je, kao što je poznato, sa nekoliko strana na Kosmet. Prema priznanju tadašnjih čelnika NATO-a, bilo je 50 hiljada do zuba naoružanih vojnika, a oružje se nije moglo izbrojati. Uglavnom, ušli su na Kosmet sa zadatkom da zaštite Albance od terora Srba i srpske policije i vojske. U trenutku kada se policija i vojska povlačila sa Kosmeta, shodno pomenutoj Rezoluciji, NATO – čelnici nisu mogli da zatvore usta od zaprepašćenja i iznenađenja. Pored vojske i policije, ulicama Kosmeta prema centralnoj Srbiji kretali su se tenkovi, topovi, kamioni, rakete, razne vrste naoružanja, i nažalost narod bežeći pred terorom pripadnika OVK, a tada su shvatili da za 78 dana bombardovanja nisu uspeli da unište ni živu silu, ni tehniku i naoružanje. Jedine žrtve su bili civili, kako Srbi, tako jednako i Albanci i drugi građani. Ali, za Srbe i druge nisu ni marili, a za Albance koje su namerno gađali napalm i ostalim bombama, kao na primer one iz sela Koriša koji su se vraćali svojim kućama, govorili su da je reč o kolateralnoj šteti. Za sve koje su u tih 78 dana bombardovanja poubijali kasnije su optužili srpsku policiju i jugoslovensku vojsku, govoreći da je reč o “zločinačkom poduhvatu”.

Kušnerova Uredba

Pravi zločinački poduhvat, ustvari, dogodio se pri dolasku “NATO-spasilaca”. Srbi i nealbanci bili su lovina pripadnika OVK, ali i drugih Albanaca koji su se vratili iz izbeglištva iz Albanije i Makedonije, a NATO-sila nemi posmatrač i, naravno, saučesnik. Oni su ubijali, bili lovci na svoje nekadašnje komšije, poznanike i prijatelje, a Albanci iz Albanije, koji su takođe pristigli iz Albanije, pljačkali su stanove Srba u koje su se useljavali kosovski Albanci. U prisustvu vojnika NATO-alijanse, u Prištini je sa tri metka ubijen Volislav K., a u istom Mikro naselju kamenovana je od grupe Albanaca Srpkinja koja je sama živela u malom stanu. Kada je ubijena, Albanac je u njenom stanu otvorio, već sutradan, prodavnicu voća i povrća. Pored stražara Amerikanca, OVK se iživljavao nad dve sestre iz Gnjilana koje su otete ispred prodavnice hleba, o čemu postoji i pismena izjava koju niko nije ni uzeo u obzir. Ali, zato su “humanitarci”, poput Kušnera, masovno prikupljali izjave Albanaca sa Kosmeta koji su bili smešteni u logor Stenkovac u Makedoniji i više logora u Albaniji. Na hiljade takvih izjava trebalo je da potvrde zločinačke namere koje su se planirale u Srbiji. Niko nikada nije istražio ko je ubio i gde je sahranjeno telo direktora KBC-a u Prištini, odmah po sinhronizovanom ulasku NATO-snaga i njihovih saveznika OVK-a, kao i na hiljade drugih koji su tih dana bili lovina na čitavom prostoru.

Najgore u svemu bilo je to što je Srbija, koja je dozvolila ovu laku okupaciju, bila nemoćna da bilo koga zaštiti, a NATO i UMNIK nisu ni želeli da se bave time. Njihova briga je od početka bila: kako da “oslobode” Kosovo od “srpskih okupatora” i kako da svetu predoče zločine koji su činjeni na Kosmetu prema Albancima. Zato su i brojali samo albanske žrtve. Danas već pokojni Robin Kuk, odmah po ulasku engleskih “Gurki”, izjavio je da je ubijeno više od 100 hiljada Albanaca, zatim je smanjio na deset hiljada, kasnije na blizu tri hiljade, a zadržao se, kao i Toni Bler, na nešto više od 2.500 hiljade, uključujući tu i ubijene pripadnike OVK-a, kao i civile koje je poubijao NATO žestoko bombardujući Kosovo i Metohiju.

Odmah po “oslobođenju” Kosova i Metohije, tu su se sjatili svi “spasioci”: Klinton, Bler, Olbrajtova, predsednik Turske, Havijer Solana, nebrojeni predstavnici takozvane međunarodne zajednice, od predsednika do ministara spoljnih poslova, gotovo svi važni ljudi iz Evropske unije i UN, i svi sa velikom pričom o “slobodi koju su oni doneli napaćenom albanskom narodu”. To što se tih dana događalo Srbima, Romima, i nealbancima, upravo oko njih, kao i u blizini mesta gde su držali slavljeničke govore, njih se uopšte nije ticalo. Za sve njih krivica je bila u Srbiji i Miloševićevoj vlasti koja je htela da izvrši “etničko čišćenje”. Kada je posle mesec dana od sprovedene okupacije, Kosmet potpuno etnički očišćen, kada je za samo deset dana iz Prištine proterano 40 hiljada Srba i nealbanaca, 12 hiljada iz Prizrena, 10 hiljada iz Gnjilana i iz drugih mesta, akteri “slobode” i “oslobođenja” Kosmeta nisu ni jednu jedinu reč progovorili, ni do danas. Ali, i mi retko o tome progovaramo.

Baš u to vreme, skopski nedeljnik “Start” objavio je tekst pod naslovom “Psi važniji od ljudi” u kojem piše da je prvi kosmetski administrator, lekar i humanista Bernard Kušner, čija se organizacija “Lekari bez granica” zalagala za bombardovanje Srbije, doneo Uredbu, sa pečatom Ujedinjenih nacija, o zabrani ubijanja pasa lutalica.

Mogao je da bude ubijen svako ko nije Albanac, ali ne ni jedan pas lutalica na Kosovu i Metohiji.

Tako je Kušner i cela Međunarodna zajednica koja je bombama preuzela Kosmet, kasnije omogućila da se tu formira nova država na Balkanu (demokratska i ravnopravna, kako oni kažu) koja je postala saučesnik u velikom međunarodnom zločinu koji je organizovano vršen na njenom tlu, naročito od 1998. do 2000. godine, a i kasnije. Zbog zločina koji su činjeni od strane OVK, uz odobravanje takozvane Međunarodne zajednice, pojedinačnih država i njihovih predstavnika, koji su i smislili ovaj zločinački poduhvat, pred sud bi trebalo da se izvedu i: Klinton, Olbrajtova, Vesli Klark, Toni Bler, DŽejmi Šej, Havijer Solana, Kušner, Peterson, Ahtisari, svi planeri zločinačkog poduhvata, saučesnici koji su ga odobrili; kao i da se javno osude svi koji su se zdušno zalagali da se bombarduje Srbija na pragu 21. veka: pisci, lekari, umetnici, mnogi intelektualci, novinari, urednici, potpisnici raznih peticija, koji bi, ako ništa drugo, trebali da se javno izvinu srpskom narodu zbog toga što su svojim delovanjem, kao humanisti, podstrekivali zločinački poduhvat čiji je rezultat danas vidljiv u stvorenoj kvazi državi, u hororu koji se događao u Albaniji u “žutoj kući”, što je bilo poznato akterima zločinačkog poduhvata.

Nerealna očekivanja

Da li će neko odgovarati, pokazaće vreme. Ali, sigurno je da će se krivci za bombardovanje, naredbodavci, kao i svi saučesnici jednoga dana sami identifikovati. Ma koliko Toni Bler danas govorio i pisao da se ne kaje zbog zločina koje je njegova zemlja, dok je bio na čelu države, izvršila i na prostoru bivše Jugoslavije, moraće da kaže da oseća bar malo krivice.

I ma koliko prezirali Hašku tužiteljku Karlu del Ponte, moramo priznati da je ona ipak smogla snage da javnosti saopšti da su od otetih Srba i nealbanaca, ne samo u “Žutoj kući”, već i u klinikama širom Albanije uzimani organi i prodavani bogatim biznismenima širom sveta. Dik Marti je čitav slučaj istražio i obelodanio javno, prikupio niz dokaza, a kao vođu imenovao Hašima Tačija, glavnog komandanta OVK-a i budućeg, možda, predsednika takozvane države Kosovo.

Kako ništa nije ostalo sakriveno, ni planeri, ni akteri, ni “hirurzi”, niti prodavci i naredbodavci, niti oni koji su sebi produžili život ubistvom nedužnih ljudi, vreme koje je pred nama pokazaće čitavu mrežu hirurga, prodavaca i korisnika ljudskih organa, ali i one koji su uporno zataškavali zločin i koji su se samim tim i identifikovali. O otimanju organa od ljudi, mora da su znale obaveštajne službe SAD, Engleske, Nemačke ili Izraela. U to nema sumnje. Ali, sve je moralo ostati skriveno od javnosti kako se ne bi identifikovali akteri ovog jednog od najvećih zločinačkih poduhvata. Pošto “šta je pravda a šta nepravda” određuju oni koji su spremni da jedan zločin ili saučesništvo u njemu brane bombarderima, “pametnim raketama”, vojskom, odnosno silom, pretnjama i ucenama, jasno je da će nastojati svim silama da prekinu dalju priču o prodaji ljudskih organa, od ljudi kojima su vađeni dok su možda još bili živi.

Amerikancima, pre svega, trenutno ne ide u prilog obelodanjivanje zločina nad Srbima i nealbancima na Kosmetu i u Albaniji. Oni su od početka pokušali da sopstvenu javnost uvere kako su dolaskom na Kosmet doneli Albancima slobodu i da je Kosovo na putu demokratije. To što su oni, zajedno sa svojim saveznicima i nekim zemljama EU, praktično gazili po mrtvima da bi opravdali svoju zločinačku akciju, svrstava ih blizu onih koji su za zločine odgovarali posle završetka Drugog svetskog rata, pred Nirberškim sudom.

Naravno, sasvim sam siguran da nije realno očekivati da će se sve tako brzo i lako završiti. Suviše je krupnih svetskih “zverki” umešano u zločine na Kosovu i Metohiji i u ovaj najmonstruozniji – prodaja organa Srba i nealbanaca. Ali, treba biti strpljiv i, što je najvažnije, ne pristajati na ucene koje se sigurno vrše prema Srbiji. Sa svoje strane, današnje rukovodstvo, tužilaštvo pre svega, mora javno da optuži pred Međunarodnim sudom u Hagu sve aktere ovog zločina koji se, nema sumnje, dogodio, a ne samo Petersona. Izjave poput onih da će se razgovarati sa svima dok se krivica ne dokaže, neće doprineti rasvetljavanju ovog stravičnog čina. Može li predsednik Srbije ili bilo ko da se susretne sa Tačijem koji je još uvek na crvenoj Interpolovoj poternici? Ukoliko se to dogodi, to će značiti amnestiranje direktnih učesnika trgovine ljudskim organima na koje je Dik Marti ukazao u svom izveštaju, kao i svih zločina koji su se događali na Kosmetu uz prisustvo međunarodnih NATO-snaga, predstavnika UN i EU.

Pre nekoliko dana, u Parlamentu BRJ Makedonije, predsednik države se obratio poslanicima, što inače čini redovno kada sumira rezultate godine na izmaku, i dotakao se pregovora oko imena Makedonije, o čemu se razgovara već skoro dve decenije. Jasno je rekao da Makedonija neće menjati ime, niti ispred svog imena dodavati druge nazive. Naumov je rekao da na to neće niko pristati nikada, jer se onda gubi nacionalni identitet, jezik, istorija, bez obzira na sve pritiske i pretnje. Makedonija nam je na prvom mestu, a zatim EU, rekao je makedonski predsednik, čije je izlaganje propraćeno aplauzom vladajuće koalicije VMRO i albanskih partija kao i opozicije. U Srbiji danas reći nešto slično, ili da zločini i zločinci i saučesnici, povodom izveštaja Dika Martija, moraju biti otkriveni i izvedeni pred sud, bez obzira o kome se radi, i da je to preduslov za dalje razgovore u vezi sa EU, dobile bi se etikete antievropejca, kočničara evropskih integracija a možda i odgovornost. Ali, kako je u Srbiji priključenje EU na prvom mestu, čak i posle priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije i otimačine dela teritorije, jasno je da se tako nešto spektakularno neće dogoditi.

Izveštaj Dika Martija o pomenutom stravičnom zločinu i njegova hrabrost da imenuje organizatore, trenutno se valja kao osrednja grudva snega. Za sada je niko nije zaustavio. Svakog dana se pojavljuju novi detalji i akteri, a grudva snega postaje sve veća. A da li će se zaustaviti, zavisi delom i od nas.

Zejnel Zejneli (1950) - novinar, književnik i publicista; autor više knjiga, pre svega o Kosovu i Metohiji; po nacionalnosti Goranac.

(Fond Slobodan Jovanović, 20.1.2011)