среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Зејнел Зејнели: Кушнер, Клинтон, Блер... у Хаг
Хроника

Зејнел Зејнели: Кушнер, Клинтон, Блер... у Хаг

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 24. јануар 2011.

Помало невероватно звучи да наводни хуманиста, Бернард Кушнер, као први администратор УМНИК-а на Косову и Метохији не зна ни за убиства, ни за жуту кућу, а на помен тога се пред Србима смејао и изигравао изненађеност. Уосталом, само су такви и могли да донесу одлуку да бомбардују Србију, убијају и руше земљу, да би деценију после тога одиграли још један “плес са ђаволом”.

Одлука СБ на коју је Слободан Милошевић пристао, да НАТО снаге уђу само на територију Косова и Метохије али тек када се донесе Резолуција 1244 СБ која је гарантовала суверенитет Србије у овој нашој јужној Покрајини, актерима плана о бомбардовању СРЈ и каснијим креаторима такозване државе Косово није одговарала. Србији је омогућила извесну предност, а свим учесницима злочиначког подухвата против једне суверене државе и данас ствара главобољу. Друго је питање зашто Србија, нарочито последњих година, није у довољној мери искористила ову предност, дајући предност ЕУ; зашто спровођење Резолуције није било прво и најважније питање, ма колико минималне предности она давала не само око остваривања суверенитета, већ и око повратка 1000 полицајаца и војника који би макар чували манастире и цркве; као и инсистирање на повратку протераних.

Шта се све догађало јуна 1999. године, знају само они који су доживели ужас једног потпуно непотребног рата који се збио на Косову и Метохији. Огромна војна сила ушла је, као што је познато, са неколико страна на Космет. Према признању тадашњих челника НАТО-а, било је 50 хиљада до зуба наоружаних војника, а оружје се није могло избројати. Углавном, ушли су на Космет са задатком да заштите Албанце од терора Срба и српске полиције и војске. У тренутку када се полиција и војска повлачила са Космета, сходно поменутој Резолуцији, НАТО – челници нису могли да затворе уста од запрепашћења и изненађења. Поред војске и полиције, улицама Космета према централној Србији кретали су се тенкови, топови, камиони, ракете, разне врсте наоружања, и нажалост народ бежећи пред терором припадника ОВК, а тада су схватили да за 78 дана бомбардовања нису успели да униште ни живу силу, ни технику и наоружање. Једине жртве су били цивили, како Срби, тако једнако и Албанци и други грађани. Али, за Србе и друге нису ни марили, а за Албанце које су намерно гађали напалм и осталим бомбама, као на пример оне из села Кориша који су се враћали својим кућама, говорили су да је реч о колатералној штети. За све које су у тих 78 дана бомбардовања поубијали касније су оптужили српску полицију и југословенску војску, говорећи да је реч о “злочиначком подухвату”.

Кушнерова Уредба

Прави злочиначки подухват, уствари, догодио се при доласку “НАТО-спасилаца”. Срби и неалбанци били су ловина припадника ОВК, али и других Албанаца који су се вратили из избеглиштва из Албаније и Македоније, а НАТО-сила неми посматрач и, наравно, саучесник. Они су убијали, били ловци на своје некадашње комшије, познанике и пријатеље, а Албанци из Албаније, који су такође пристигли из Албаније, пљачкали су станове Срба у које су се усељавали косовски Албанци. У присуству војника НАТО-алијансе, у Приштини је са три метка убијен Волислав К., а у истом Микро насељу каменована је од групе Албанаца Српкиња која је сама живела у малом стану. Када је убијена, Албанац је у њеном стану отворио, већ сутрадан, продавницу воћа и поврћа. Поред стражара Американца, ОВК се иживљавао над две сестре из Гњилана које су отете испред продавнице хлеба, о чему постоји и писмена изјава коју нико није ни узео у обзир. Али, зато су “хуманитарци”, попут Кушнера, масовно прикупљали изјаве Албанаца са Космета који су били смештени у логор Стенковац у Македонији и више логора у Албанији. На хиљаде таквих изјава требало је да потврде злочиначке намере које су се планирале у Србији. Нико никада није истражио ко је убио и где је сахрањено тело директора КБЦ-а у Приштини, одмах по синхронизованом уласку НАТО-снага и њихових савезника ОВК-а, као и на хиљаде других који су тих дана били ловина на читавом простору.

Најгоре у свему било је то што је Србија, која је дозволила ову лаку окупацију, била немоћна да било кога заштити, а НАТО и УМНИК нису ни желели да се баве тиме. Њихова брига је од почетка била: како да “ослободе” Косово од “српских окупатора” и како да свету предоче злочине који су чињени на Космету према Албанцима. Зато су и бројали само албанске жртве. Данас већ покојни Робин Кук, одмах по уласку енглеских “Гурки”, изјавио је да је убијено више од 100 хиљада Албанаца, затим је смањио на десет хиљада, касније на близу три хиљаде, а задржао се, као и Тони Блер, на нешто више од 2.500 хиљаде, укључујући ту и убијене припаднике ОВК-а, као и цивиле које је поубијао НАТО жестоко бомбардујући Косово и Метохију.

Одмах по “ослобођењу” Косова и Метохије, ту су се сјатили сви “спасиоци”: Клинтон, Блер, Олбрајтова, председник Турске, Хавијeр Солана, небројени представници такозване међународне заједнице, од председника до министара спољних послова, готово сви важни људи из Европске уније и УН, и сви са великом причом о “слободи коју су они донели напаћеном албанском народу”. То што се тих дана догађало Србима, Ромима, и неалбанцима, управо око њих, као и у близини места где су држали слављеничке говоре, њих се уопште није тицало. За све њих кривица је била у Србији и Милошевићевој власти која је хтела да изврши “етничко чишћење”. Када је после месец дана од спроведене окупације, Космет потпуно етнички очишћен, када је за само десет дана из Приштине протерано 40 хиљада Срба и неалбанаца, 12 хиљада из Призрена, 10 хиљада из Гњилана и из других места, актери “слободе” и “ослобођења” Космета нису ни једну једину реч проговорили, ни до данас. Али, и ми ретко о томе проговарамо.

Баш у то време, скопски недељник “Старт” објавио је текст под насловом “Пси важнији од људи” у којем пише да је први косметски администратор, лекар и хуманиста Бернард Кушнер, чија се организација “Лекари без граница” залагала за бомбардовање Србије, донео Уредбу, са печатом Уједињених нација, о забрани убијања паса луталица.

Могао је да буде убијен свако ко није Албанац, али не ни један пас луталица на Косову и Метохији.

Тако је Кушнер и цела Међународна заједница која је бомбама преузела Космет, касније омогућила да се ту формира нова држава на Балкану (демократска и равноправна, како они кажу) која је постала саучесник у великом међународном злочину који је организовано вршен на њеном тлу, нарочито од 1998. до 2000. године, а и касније. Због злочина који су чињени од стране ОВК, уз одобравање такозване Међународне заједнице, појединачних држава и њихових представника, који су и смислили овај злочиначки подухват, пред суд би требало да се изведу и: Клинтон, Олбрајтова, Весли Кларк, Тони Блер, Џејми Шеј, Хавијер Солана, Кушнер, Петерсон, Ахтисари, сви планери злочиначког подухвата, саучесници који су га одобрили; као и да се јавно осуде сви који су се здушно залагали да се бомбардује Србија на прагу 21. века: писци, лекари, уметници, многи интелектуалци, новинари, уредници, потписници разних петиција, који би, ако ништа друго, требали да се јавно извину српском народу због тога што су својим деловањем, као хуманисти, подстрекивали злочиначки подухват чији је резултат данас видљив у створеној квази држави, у хорору који се догађао у Албанији у “жутој кући”, што је било познато актерима злочиначког подухвата.

Нереална очекивања

Да ли ће неко одговарати, показаће време. Али, сигурно је да ће се кривци за бомбардовање, наредбодавци, као и сви саучесници једнога дана сами идентификовати. Ма колико Тони Блер данас говорио и писао да се не каје због злочина које је његова земља, док је био на челу државе, извршила и на простору бивше Југославије, мораће да каже да осећа бар мало кривице.

И ма колико презирали Хашку тужитељку Карлу дел Понте, морамо признати да је она ипак смогла снаге да јавности саопшти да су од отетих Срба и неалбанаца, не само у “Жутој кући”, већ и у клиникама широм Албаније узимани органи и продавани богатим бизнисменима широм света. Дик Марти је читав случај истражио и обелоданио јавно, прикупио низ доказа, а као вођу именовао Хашима Тачија, главног команданта ОВК-а и будућег, можда, председника такозване државе Косово.

Како ништа није остало сакривено, ни планери, ни актери, ни “хирурзи”, нити продавци и наредбодавци, нити они који су себи продужили живот убиством недужних људи, време које је пред нама показаће читаву мрежу хирурга, продаваца и корисника људских органа, али и оне који су упорно заташкавали злочин и који су се самим тим и идентификовали. О отимању органа од људи, мора да су знале обавештајне службе САД, Енглеске, Немачке или Израела. У то нема сумње. Али, све је морало остати скривено од јавности како се не би идентификовали актери овог једног од највећих злочиначких подухвата. Пошто “шта је правда а шта неправда” одређују они који су спремни да један злочин или саучесништво у њему бране бомбардерима, “паметним ракетама”, војском, односно силом, претњама и уценама, јасно је да ће настојати свим силама да прекину даљу причу о продаји људских органа, од људи којима су вађени док су можда још били живи.

Американцима, пре свега, тренутно не иде у прилог обелодањивање злочина над Србима и неалбанцима на Космету и у Албанији. Они су од почетка покушали да сопствену јавност увере како су доласком на Космет донели Албанцима слободу и да је Косово на путу демократије. То што су они, заједно са својим савезницима и неким земљама ЕУ, практично газили по мртвима да би оправдали своју злочиначку акцију, сврстава их близу оних који су за злочине одговарали после завршетка Другог светског рата, пред Нирбершким судом.

Наравно, сасвим сам сигуран да није реално очекивати да ће се све тако брзо и лако завршити. Сувише је крупних светских “зверки” умешано у злочине на Косову и Метохији и у овај најмонструознији – продаја органа Срба и неалбанаца. Али, треба бити стрпљив и, што је најважније, не пристајати на уцене које се сигурно врше према Србији. Са своје стране, данашње руководство, тужилаштво пре свега, мора јавно да оптужи пред Међународним судом у Хагу све актере овог злочина који се, нема сумње, догодио, а не само Петерсона. Изјаве попут оних да ће се разговарати са свима док се кривица не докаже, неће допринети расветљавању овог стравичног чина. Може ли председник Србије или било ко да се сусретне са Тачијем који је још увек на црвеној Интерполовој потерници? Уколико се то догоди, то ће значити амнестирање директних учесника трговине људским органима на које је Дик Марти указао у свом извештају, као и свих злочина који су се догађали на Космету уз присуство међународних НАТО-снага, представника УН и ЕУ.

Пре неколико дана, у Парламенту БРЈ Македоније, председник државе се обратио посланицима, што иначе чини редовно када сумира резултате године на измаку, и дотакао се преговора око имена Македоније, о чему се разговара већ скоро две деценије. Јасно је рекао да Македонија неће мењати име, нити испред свог имена додавати друге називе. Наумов је рекао да на то неће нико пристати никада, јер се онда губи национални идентитет, језик, историја, без обзира на све притиске и претње. Македонија нам је на првом месту, а затим ЕУ, рекао је македонски председник, чије је излагање пропраћено аплаузом владајуће коалиције ВМРО и албанских партија као и опозиције. У Србији данас рећи нешто слично, или да злочини и злочинци и саучесници, поводом извештаја Дика Мартија, морају бити откривени и изведени пред суд, без обзира о коме се ради, и да је то предуслов за даље разговоре у вези са ЕУ, добиле би се етикете антиевропејца, кочничара европских интеграција а можда и одговорност. Али, како је у Србији прикључење ЕУ на првом месту, чак и после признавања независности Косова и Метохије и отимачине дела територије, јасно је да се тако нешто спектакуларно неће догодити.

Извештај Дика Мартија о поменутом стравичном злочину и његова храброст да именује организаторе, тренутно се ваља као осредња грудва снега. За сада је нико није зауставио. Сваког дана се појављују нови детаљи и актери, а грудва снега постаје све већа. А да ли ће се зауставити, зависи делом и од нас.

Зејнел Зејнели (1950) - новинар, књижевник и публициста; аутор више књига, пре свега о Косову и Метохији; по националности Горанац.

(Фонд Слободан Јовановић, 20.1.2011)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер