Због економске кризе и хиперинфлације градови Венецуеле остали без јавног превоза, грађани се превозе у камионима са решеткама „штенарама“

Јавни аутобуси полако су нестали у већини Венецуеле због недовољних ресурса и прескупих резервних делова међу којима су и гуме, акомулатори, гориво, уље... Грађани се за превоз сналазе на разне начине.

Камиони који служе као аутобуси у сиромашним предграђима у Каракасу - један је начин како се град бори са транспортним хаосом који је постао део економске кризе у Венецуели. Путници путују  у камионима који имају контејнер са решеткама и изгледају као мобилни кавез познатији под називом „штенаре“,ризикујући притом своје животе у опасном решењу владе Венецуеле за кризу јавног превоза.

У општини Либертадор, родном граду председника Николе Мадура - бившег возача аутобуса, речи "Loving Caracas" могу се прочитати на камионима за превоз.

Али то је био проблем за 55 људи који су умрли од априла користећи "штенаре".

У мају је 16 особа погинуло у Мериди у једној несрећи.

"Они су ружни као превоз у кавезу стоке", рекао је за АФП Хозе Мигуел, 20-годишњи зидар из предграђа Каракаса - Лос Валеса. "То је шала!" додао је. "Дођавола, ако ћете пружити услугу аутобуског превоза, како можете користити штенару!"

Са дозволом Владе Венецуеле, јавни превоз нуде приватна предузећа, док је 90 одсто јавног превоза парализовано растућом хиперинфлацијом.

Понуђачи једноставно не могу зарадити довољно за плаћање резервних делова, тако да су престали  да возе своје аутобусе.

Аутробус капацитета 30 људи може да заради само пет милиона боливара (1,5 долара) дневно, док  на пример, резервна гума на црном тржишту кошта милијарду боливара (300 долара).

"Хиперинфлација нас је све уништила, од 12.000 аутобуса, остало је само 10 одсто", рекао је за АФП Оскара Гутиерез, возач аутобуса и лидер синдиката у Миранди.

Исти проблем покренуо је колапс система метроа Каракаса, који је постао „ефективно слободан“, јер апсурдне цене карата нису могле да покрију основне трошкове.

„Аутобуси Венецуеле су најстарији у региону, али не зато што немају нове“, рекао је Гутиерез и додао „влада је увозила нове аутобусе у 2015. години, али већ постоји гробље за те аутобусе, јер их није могла одржавати.

Криза се проширила широм земље.

У провинцији Зулиа највише насељеној и богатој нафтом, Хенри Моралес мора чекати сате како би отишао било где, колико је то могуће. "Возио сам се камионима за смеће, киперима и камионима без кровова", рекао је 51-годишњи болнички радник.

Поред недостатка аутобуса постоји и недостатак банковних новчаница. Једна вожња може коштати око 30.000 боливара, али банке дистрибуирају само 100.000 боливара дневно, остављајући људе да свакодневно деликатно балансирају како да потроше своје скромне ресурсе. С обзиром на недостатак аутобуса и банковних новчаница, многи путници се одлучују за „штенаре“.

"Више волим да се возим у камиону него да ходам сатима", рекла је Рут Мата, 52-годишња продавница са проблемом кичме.

Нису само камиони „штенаре“ који су почели да транспортују грађане, већ и многа друга возила, као што су хладњаче, камиони који развозе храну током дана и веома различит терет у вечерњим часовима.

"Живимо у агонији", рекао је Хумберто Наваро док је платио карту на једном таквом возилу. Након 35 година рада као возач аутобуса, Гутиерез је морао да „баци пешкир“: више не може да приушти да задржи своје возило на путу. И не очекује да се ствари побољшају. "Ми смо као терминално болесни пацијент", рекао је.

Међународни монетарни фонд предвидео је да ће инфлација у Венецуели ове године достићи 13.800 процената, док земља већ осећа последице због недостатака хране и лекова.

(Н1, АФП, НСПМ)