Жарко Марковић: Сарајевски "антифашизам" за спољашњу употребу

 Прије три дана преминуо је Жозе Кутиљеро, португалски дипломата, који је заједно са Питером Карингтоном почетком 1992. године био креатор плана који је могао да спријечи рат у БиХ и смрт 100.000 људи. План су 18. марта 1992. године прихватиле све три стране у БиХ кроз потписе Алије Изетбеговића, Мате Бобана и Радована Караџића. Десет дана касније Изетбеговић је потпис повукао што је за резултат имало избијање троипогодишњег грађанског рата који је завршио управо онако како је Кутиљеров план и предвиђао - подјелом БиХ.

Историјски контекст ове приче изузетно је важан јер све се догађа у периоду између референдума о независности БиХ и убиства Николе Гардовића на Башчаршији те догађаја у Добровољачкој улици и “тузланске колоне”. Дакле, у времену када је још, бар наизглед, постојала шанса да међунационални сукоб у БиХ заврши без великих жртава.

Сарајевски медији и дио јавности када желе да оцрне Кутиљера, наводе да је он био “креатор плана који је дијелио БиХ” истовремено игноришући чињеницу да је земља данас драматично више подијељена него што би била да је план остао на снази. У постратним годинама Португалац је у више наврата, чак и пред Хашким трибуналом, отворено одговорност за одбијање плана и почетак рата фактурисао искључиво Изетбеговићу.

Сарајевска штампа јуче није објавила ни слово о томе да је Кутиљеро преминуо. И то све говори.

Наратив који је формиран у бошњачкој јавности не дозвољава да они који на било који начин руше устаљену матрицу о почетку, току и завршетку ратних сукоба у овој земљи, добију простор у тамошњим медијима. Такви људи нису валидни, нису битни, обично бивају проглашавани за шарлатане и потребно их је константно оцрњивати или потпуно игнорисати.

 Изгубљен медијски рат

Да је Република Српска једина политичка и ратна побједа српског народа у другој половини 20. вијека прије осам година рекао је Добрица Ћосић, а та теза прихваћена је с обје стране Дрине. Истовремено, а о томе је мало ко спреман да званично говори, Срби су деведесетих година, што захваљујући властитим грешкама, што због дјеловања западне пропагандне машинерије, изгубили медијски рат. И посљедице тог пораза трпе и данас.

Актуелан је примјер Бошка и Адмире, сарајевских Ромеа и Јулије. Годишњица њихове смрти обиљежена је јуче кроз текстове, углавном у сарајевским медијима и на друштвеним мрежама, претежно међу разним другосрбијанцима и другим површним типовима који су редом, наводно жалећи за судбином заљубљеног пара, наводили да су их убили Срби. Они мало опрезнији су жалили за Бошком и Адмиром уз наводе да се не зна ко их је убио. И крај.

Од њих нигдје ништа о “Шевама”, Неџаду Херенди, Едину Гараплији, документима, свједочењима и другим доказима који су детаљно раскринкали лаж да Ромеа и Јулију нису убили Срби.

Једноставно, не уклапа се.

Фалсификовање историје и замјена теза толико су узели маха да 25 година након завршетка рата никога не треба да чуди када Бакир Изетбеговић у куртоазну честитку поводом Дана побједе над фашизмом некако угура и “дан златних љиљана” па наведе сљедеће:

“Да побједа над фашизмом није завршена 9. маја 1945. године, показао је управо случај Босне и Херцеговине гдје је 47 година послије изреченог „никад више” поново почињен злочин геноцида. Једина војна снага која се, од почетка до краја супротстављала агресији и геноциду у БиХ, била је Армија Републике БиХ, у којој посебно мјесто заузимају “златни љиљани”. Борба савезничких армија и Армије Републике Босне и Херцеговине подсјећа да је за праведну борбу потребна реална војна снага, истиче, те да једино таква врста снаге може зауставити фашистичке пројекте, а ово је једна од најважнијих лекција тих хисторијских периода.”

Није ово никакав лапсус, нити Изетбеговићево незнање, већ управо само један сегмент приче коју гура већи дио политичара и новинара у Сарајеву доводећи у исту раван антифашистичке снаге из Другог свјетског рата чија је историјска улога јасна и недвосмислена, са оружаном формацијом међу неколико њих у грађанском рату, која са традицијом антифашизма има додирних тачака колико и Нусрет Шишић Дедо са Војиславом Кецмановићем Ђедом.

Дакле, никакве. Иако предратна улица овог потоњег сада носи име оснивача “Зелених беретки”.

 Ђедо

Партије које владају у ФБиХ у постратним годинама прогласили су себе јединим аутентичним насљедницима антифашистичке борбе, НОБ-а, ЗАВНОБиХ-а и осталих тековина бивше државе иако су се почетком деведесетих упињали свим силама да развале ону земљу која је на истим тим тековинама почивала. Руку на срце, није им било тешко да ту упражњену позицију заузму јер Срби и Хрвати и нису показали неки нарочито велик интерес.

Протест поводом мисе за жртве у Блајбургу коју је непотребно организовала католичка црква поново је оживио те духове и на улице главног града извео народ који је раздрагано зазивао Тита, Валтера, црвене мараме и друге симболе државе за чији је нестанак на референдуму 28. фебруара и 1. марта 1992. године гласало 64 одсто становника БиХ. Само у извитопереној реалности могуће је истовремено жалити за бившом државом, а славити датум и догађаје којима си тој држави задао смртоносни ударац, а све то упаковати у некакав традиционални сарајевски антифашизам.

На таласу таквих трендова долази до ситуација попут покушаја да у Парламенту БиХ буде прогурана “Резолуција о поштивању жртава усташког режима”, документ склепан преко ноћи, са ефектним насловом и шупљом садржином у којем се нити шта осуђује, нити исказује превелико поштовање према жртвама. Резолуција која је требало да задовољи само форму, а остане далеко од суштине, на крају је постала класичан предмет политичких препуцавања у земљи, не само између Срба и Бошњака, него и унутар српског корпуса, а да очигледно нико од учесника тих расправа није честито ни прочитао шта је у том папиру написано.

Као што није прочитао или је већ и заборавио Декларацију Народне скупштине о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима коју су прије пет година у Вијећу народа РС оспориле и на оцјену уставности послале управо бошњачке партије. А била је много прецизнија, конкретнија и више осуђујућа од документа који се указао у великој сали Парламента БиХ, истој оној у којој су доношене кључне одлуке за отцјепљење БиХ од Југославије.

Показује се да се сарајевски антифашизам “прима” само на подручју града, а да већ са првим километрима ка Зеници и Добоју или Мостару губи на снази и претвара се празну и неутемљену причу коју је лако разбити основним историјским аргументима.

Тај назор антифашизам не служи ничему другом него тежњама да Сарајево поново “заврши на насловницама портала највећих свјетских медија” чиме се похвалише протеклих дана у тамошњој штампи.

Антифашизам за спољашњу употребу.

И то звучи грандиозно у Паризу, Њујорку, па чак и у Загребу или Београду гдје и даље неће знати ништа ни о судбини Бошка и Адмире, ни о Мустафи Бусулаџићу, ни о томе да предсједавајући ЗАВНОБиХ-а нема улицу у Сарајеву, а има у Бањалуци, ни о десетинама уништених и никад обновљених споменика НОБ-у на подручју ФБиХ.

(ГласСрпске)