Жарко Кораћ: У победи нам се види пораз

Од мита о најстаријем, небеском народу који се будио крајем осамдесетих година прошлог века, Срби данас све чешће падају до осећања потпуне безвредности, подаништва и комплекса ниже вредности.

На такво кретање од једне до друге крајности утицала је политика, али и колективна психологија нашег народа, па о узроцима и последицама тих стресних преокрета разговарамо са Жарком Кораћем, психологом и вишегодишњим политичарем:

- Када народ прецењује или потцењује свој положај у свету, показује да није сигуран у сопствене вредности. Нисмо ми ни најбољи ни најгори, и то морамо да схватимо. И једно и друго осећање је деструктивно. Ми смо сада у колективној апатији и депресији, јер после година великих ломова и падова постајемо свесни реалности да је Србија мала, сиромашна земља са много дубоких проблема. Осећамо, као народ, инфериорност и пораженост. Зато понекад улазимо у стање колективног делиријума, што смо видели када је Новак Ђоковић освојио Вимблдон.

* Шта је то вама показало понашање јавних личности и срећног народа после Ђоковићеве победе? Зар се и таквом једном неоспорном успеху нешто може замерити?

- Треба разликовати очигледан спортски успех 24-годишњег младића од огромне друштвене и политичке манипулације. Таква манипулација може се видети и у другим земљама, али код нас је све добило гротескни карактер. Дају се изјаве које Ђоковићев спортски успех претварају у политичку победу. То је забрињавајуће. Имали смо и раније прваке света, али овакво претеривање још нисам видео. Све ми говори да смо одмакли у сопственом безнађу. Мора да смо поражени у властитом животу кад оволико емоција можемо да улажемо у туђи успех.

* Хоћете да нам кажете да не можемо ни да се радујемо огромном спортском успеху и да бар тако покажемо свету да смо у ствари талентован народ, о коме постоје предрасуде?

- Грађани Србије очигледно живе у вакууму и немају са чим да се подиче. Због тога успех спортисте доживљавају као неку врсту компензације за неуспехе које је Србија преживела у својој транзицији. Кад се све то споји са нашим карактером, који је неумерен и у поразу и у победи, роде се предлози да мост преко Аде добије име по Новаку. Утркују се многи ко ће коју улицу или школу да му да. Морамо да знамо да озбиљни народи чак ни у енциклопедије не стављају одреднице живих људи јер нису сигурни у то шта они још током свог живота могу да ураде. Сигурно је да бисмо здравије и умереније реаговали на велики успех нашег спортисте да имамо више успеха у сопственим животима. Нарочито кад узмемо у обзир да држава нема никаквих заслуга за Ђоковићев успех.

* Зар није природно да осетимо потребу да гласно кажемо да смо ми земља и шампиона, земља и Новака Ђоковића? Нарочито када нам се стално лепи етикета да смо земља ратних злочинаца и земља Ратка Младића?

- Морамо да схватимо да смо ми земља и Ђоковића и Младића, и вас и мене, злочинаца и хероја. Све је то Србија. Нешто је код нас позитивно, нешто негативно, нешто је катастрофа, нешто је лепо и успешно. Негде смо мали, негде велики. За нешто смо талентовани, за нешто не. Ми смо баш као и сви остали народи. Потпуно обични. То је реалност и историјски се то не може променити.

* Али зашто смо онда створили осећање да смо лошији од других? Како су нас то историјски процеси увек стављали у подређен положај стварајући нам комплекс и осећање неправде?

- Ужасно је што нам се све више враћа матрица из Милошевићевог времена да нас свет мрзи да је скројена завера против нас. Овај свет је потпуно индиферентан према нама. Он је хладан и гледа своја посла. Уопште се не бави Србијом. Нити нас неко воли нити нас неко мрзи. Сами морамо да се изборимо за своје место на светској позорници према правилима која важе. И сами бирамо у ком правцу ћемо да идемо. Вероватно 95 одсто грађана осталих европских земаља нема ама баш никакво лично осећање према Србији.

* Која је ваша терапија за такву колективну фрустрацију да смо неоправдано омражена земља и да нам се све ово због тога дешава?

- Србија је имала погрешну политику коју је водила читаву деценију. Сада плаћамо цену тих великих и кобних грешака и заблуда. Уместо да одбацујемо ту политику и храбро да кренемо напред да градимо модерну земљу, ми се стално враћамо. Шлајфујемо у превазиђеним тезама да нас неко мрзи, да је нешто, негде, уроћено против нас. Не воле се ни остали народи превише. На пример, легендарна је антипатија између Холанђана и Немаца, два успешна цивилизована народа. А познато је и да Немци према Французима осећају неузвраћену љубави. Све се то мења кроз историју.

* Колико дуго траје наша казна због „кобних грешака“? Колико ћемо плаћати цену политике која је од света оцењена као погрешна?

- Шпанија је прошла кроз грађански рат који је уништио шпанско друштво. Шпански интеклектуалци су ми причали да им је било потребно 40 година да изађу из тог рата. Република Ирска има данас мање становника него 1850. године, због чувене „велике глади“ и масовног исељавања у САД. Недовољно знамо да су и други народи у Европи имали своје трагедије и своје проблеме. Па Мађарска је раскомадана после Тријанонског споразума и данас поседује трећину територије коју је имала. То су велике трауме, али мора се ићи напред.

* Како да Србија иде напред кад је опет заробљена историјском, али и наметнутом дилемом - за или против Европе?

- За мене је прикључење европској породици природан национални циљ. Да се развијамо, да будемо бољи и да станемо уз раме развијенијим европским државама. Морамо да пратимо шта ради наше окружење, а то је Европа. Нисмо у Азији, Африци нити у Јужној Америци. Европски народи су нама најближи и са њима делимо историју, некад лепу некад ружну. Али морамо да следимо европски пројекат. Циљ је да достигнемо онај степен развоја које имају земље које су успешније од нас. Напросто су, ето, успешније.

* Зашто онда апатија и незадовољство у Србији расте што се више приближавамо том зацртаном европском циљу на коме нас чекају успешнији од нас?

- Дубока економска криза је генератор свега - велика незапосленост, немаштина, страх од губитка посла. А власт позива на оптимизам, као да добро расположење може партијским директивама да се нареди. То није успевало ни код Стаљина, а само сам у Северној Кореји на парадама видео људе који се смеју по директиви. Што политичари буду више поправљали стандард, биће више и осмеха.

* У чему уопште, по вама, греши српска политичка елита кад покушава да достигне модерне узоре, а резултати у животу су спори?

- Мора да се говори истина грађанима, а наши политичари су у глобалу велике кукавице. Не причају истину народу у очи и тако доказују да га баш и не цене превише. Да ли неко мисли уопште да наш човек и сељак не зна да је сиромашан, а да смо као држава урушени и сломљени. У САД је после страшне економске кризе земља устала Рузвелтовим новим договором за Америку. А шта ми радимо? Сабирамо статистичке податке да нам је као боље. Треба нам неко ко ће, као Черчил на почетку Другог светског рата, народу да понуди крв, зној и сузе. Уместо тога, наша политичка елита стално рециклира идеје које су историјски поражене. Као да жонглирају непрестано исте три лоптице, које испадају, па их опет узимају...

* А где нам је онда интелектуална елита да поведе отворен дијалог о путу Србије? Зашто се наша памет не ухвати у коштац са тешким изазовима новог доба?

- Овде још доминирају такозвани национални интелектуалци и академици који воле да читају самозаљубљено своје интервјуе у новинама. То је жилава антиевропска интелигенција. Међу њима има талентованих и успешних људи са искреним уверењима, али они заправо - греше. Не помажу свом народу већ му одмажу. Треба најзад јасно да кажу - шта је алтернатива Европи? Пренебрегавају да је Вук Караџић седео у Аустрији, а Доситеј Обрадовић у Лондону да би стекли знање и од развијенијих. И нису били мањи Срби због тога. Постоји код нас и та модерна проевропска интелектуална елита, али никако да дође до изражаја јер је мања. И зато што говори истину, а не оно што је популарно.

* Како као професор на Филозофском факултету оцењујете генерације академских грађана које данас стасавају? Хоће ли се из њих регрутовати нови политички лидери са свежим идејама?

- Многи наши успешни студенти одлазе у Европу, тамо граде одличне каријере, запошљавају се и дошколовавају. Неће овде да улазе у политику. Не интересује их то. Овде се улазак у политику доживљава као улазак у проституцију.

* Већина њих ипак остаје у нашој земљи. Могу ли факултети поново постати бастиони здравог бунта и слободарских покрета који мењају друштво?

- На универзитету видим децу која недужна носе тај жиг ратова, разарања и распада. Ако млада генерација поседује нешто изражено, то је цинизам према животу. Страшно ми је жао због тога јер то није особина својствена младости. Они сматрају да је најважније да се брину за себе, евентуално за своју породицу и пријатеље, али не и за друштво у целини. Долазе нам генерације које немају никакву спознају о заједничком интересу. Друштвени интерес је сада у другом плану. Они то неће да признају, али ја то видим у њиховим очима.

* Може ли у неком парадоксалном обрту баш такав однос према свети да изроди квалитет за друштво? Наиме, пуно смо се бавили општим државним питањима, што нам се није добром вратило...

- Не. Мислим да то може да одведе само у нову трагедију. Створићемо друштво себичних, егоистичних појединаца. Ако неког сутра отпусте у фирми, колегама неће бити мило, али ће у себи рећи, „што да се буним, и мене ће ако не будем ћутао“. Чак и ако неко нешто уради у општем интересу, то буде голи пи-ар, чиста реклама, и опет за своје интересе. Све мање је искрене борбе за друштво, било да се то чини из уверења или из религиозних разлога. Најтрагичнија последица ратова и сломова је да су људи закључили да треба да се баве само собом.

* Памтимо вас и из некадашњег школског програма и емисије за децу „Путоказ“? Кога ће запамтити данашња деца - Екрема, Маријану и Немеша, галерију фрикова...

- Да... Седам година смо правили емисију за децу. Данас на јавном сервису немамо такве образовне емисије, него се такмиче са приватним телевизијама ко ће да има више ријалити програма. Сада је на програму општа комерцијализација и потпуно се губе сви квалитетни садржаји. Осакаћују се генерације деце које живе у овој земљи. Гледају ријалитије и трачаре ко је са ким спавао. А некада им се Душко Радовић обраћао са ТВ екрана речима: „Поштована децо“.

* Колико су оправдана упозорења да Србија што се више приближава ЕУ све више одустаје од сопственог идентитета?

- То су невиђене бесмислице. Како се то губи идентитет, нека ми неко објасни. Да ли су Финци мање Финци од када су у ЕУ, или су у међувремену постали Италијани? Је ли се у Грчкој нешто променило, па Грци више не пију узо и не седе на обали мора? Баук Европе над Србијом ствара се и перфидном флоскулом да ми, ако уђемо у ЕУ, нећемо више бити Срби. Глупост.

(Вечерње новости)