четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Време: Милован Ђилас, једини Титов дисидент
Хроника

Време: Милован Ђилас, једини Титов дисидент

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 09. јун 2011.

Обележава се стота годишњица рођења Милована Ђиласа (12. јуна 1911), нашег најпознатијег страног писца, како је за њега рекао Матија Бећковић, с којим је Ђидо био у таквом пријатељству да је пред крај живота одредио да се уз његовог сина Алексу брине о његовој сахрани и у родном месту Подбишћу близу Мојковца.

Милован је умро 20. априла 1995. и, опеван са четири свештеника, сахрањен је у гробници својих родитеља, поред њега, касније је сахрањена његова супруга Штефица и жена која је више година помагала у кући Ђиласових, која је једном, чувши разговор о сахрани, рекла да она нема никога и не зна ко ће је сахранити, па су Милован и Штефица застали, погледали се, и Милован јој је понудио да буде сахрањена у гробници са њима.

Кажу да и пријатељство четничког сина, песника Матије Бећковића и комунистичког револуционара, дисидента и писца Милована Ђиласа симболизује дубоке поноре које је Ђилас својим животом прекорачавао. Матија, чувши у чаршији да се спрема ново хапшење 5. јула 1980. написао је Ђиласу писмо: "Драги мој Ђидо, бојим се да наилазе оне суботе када нећете моћи долазити код мене... Нико не верује да сте били на робији онолико колико сте били. А били сте само код својих другова – девет година, а за већи број не зна ни наша народна поезија... Ако ни Ваш син – који је као дете 126 пута посетио оца у тамници не буде више могао ни да Вас посећује – можда ћу моћи ја. А знам да већ постоји неки дечак у чијој ћете души искрснути и сада као што сте некад искрсли у мојој. Благо Вама, а тешко нама и Вашим судијама." Мора да су плакали и Милован кад је читао ("А мислио сам да раскида пријатељство"), и Матија кад је писао.

Ђилас је био предратни млади књижевник, комунистички илегалац, робијаш, члан Политбироа КПЈ, један од најближих Титових сарадника, оштар као сабља и током рата и непосредно после рата, генерал, министар, шеф Агитпропа и председник савезне скупштине.

На Седмом конгресу Савеза комуниста Југославије, одржаном од 22. до 26. априла 1958. у Љубљани, Тито Ђиласа назива луђаком, издајником, ренегатом, човеком који пљује на достигнућа револуције.

У Совјетском Савезу и земљама Источне Европе Ђилас је добијао називе "краљ антикомунизма", "потпаљивач Хладног рата", и "марионета у рукама америчких империјалиста".

Он је тачно дијагностицирао да комунизам у себи носи клицу сопствене пропасти, а до саморазарања комунизма дошло је много пре него што је предвидео – крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века, четири деценије после смрти Стаљина – кога је Ђилас, кад је био стаљиниста, описао као револуционара већег од сунца, а после, 1962, у Разговорима са Стаљином као човека чија савест није оптерећена ничим, упркос милионима који су уништени у његово име и по његовој наредби и хиљадама његових сарадника које је убио као издајнике зато што су посумњали да води земљу и људе у срећу, једнакост и слободу.

Ђилас је био најзапаженији идеолог у југословенском сукобу са Коминформом, чији је иначе суоснивач био и у коме је пре сукоба учествовао у осуди скретања италијанских и француских комуниста. Шести конгрес КП – СКЈ одржан у Загребу од 2. до 7. новембра 1952. био је рекапитулација тог антистаљинистичког курса. "Ништа није толико свето да не може бити промењено!", пише у тада усвојеном програму СКЈ. Прихваћене су Ђиласове идеје о неопходности дискусије и борбе мишљења, о томе да сви чланови партије треба да имају право да слободно расправљају јавно о ставовима других чланова партије, чак и ако имају највише функције. У дискусији Ђилас се између осталог заложио да се не сме забрањивати људима различитих схватања, чак ни "реакционарних и антиматеријалистичких", да објављују своје радове, и да се треба борити пре свега "политичким и идејним аргументима", а не полицијским и судским прогонима.

ПРОЦЕС И АНАТОМИЈА: Већ јуна 1953, на Другом пленуму ЦК, одржаном у Титовој резиденцији на Брионима, тај курс се доводи у питање, али Ђилас покушава да га одржи и развије. У "Борби" од 11. октобра 1953. до 7. јануара 1954. он објављује серију чланака у којима критикује партијску бирократију.

Чланци су изазвали велико интересовање, тираж "Борбе" скочио је на три стотине хиљада примерака, а у редакцију је стигло око тридесет хиљада писама подршке.

Ђилас је јануара 1953. био покретач и антидогматског месечника "Нова мисао", у чијем су редакцијском колегијуму били Добрица Ћосић, Мирослав Крлежа, Скендер Куленовић, Оскар Давичо, Михајло Лалић... У последњем броју "Нове мисли", који носи број I за 1954, уз одломак из Андрићеве Проклете авлије и текстове Анице Савић–Ребац, Борислава Михајловића Михиза, Милана Богдановића, Бога Графенауера, објављена је Ђиласова Анатомија једног морала, у којој је стао у одбрану глумице Милене Дапчевић, жене Пека Дапчевића, изложене изругивању жена осталих партијских функционера (види одломке Анатомије једног морала).

Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954. године, "Борба" је објавила саопштење Извршног комитета ЦК СКЈ да су Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима СКЈ, а већ за 16. и 17. јануар 1954. сазван је Трећи (ванредни) пленум ЦК СКЈ (случај Милована Ђиласа). Ђилас је о пленуму обавештен на дан заседања – дошао је пешице са супругом Штефицом с једне и Дедијером с друге стране, а у конференцијској сали нико му није показао место. Пре тога пленуми су држани код Тита у Белом двору, сада у згради Централног комитета уз радио-пренос.

Против Ђиласа говори 39 од 106 чланова ЦК. Тито га је оптужио за "ревизионизам", па онда они тешки тоне власти Кардељ, па Стамболић, Пуцар, Маринко, Блажо Јовановић, Масларић, па онда, каже Ђилас, партијски слабићи као Чолаковић, па патетично самокритични Вукмановић, Дапчевић, Влаховић, Црвенковски, "чак и Пијаде – да, такође, Пијаде, који је до самог пленума слатко облизивао усне над мојим чланцима".

Брани га само Владимир Дедијер од чијег говора је остала упамћена реченица: "Који од ових четири прста да одсечем? Ђидо, Лека, Моша, Бевц..." По анегдотама, Моша добацује: "Сва четири, будало!" Ђилас се првог дана бранио, а другог дана се понашао покајнички. Касније је писао да се узалуд потајно надао да га ЦК неће искључити из партије, можда ни из пленума. Каже да је то био стаљинистички процес чист и прост, бескрван можда, али зато не мање стаљинистички у свакој другој димензији – интелектуалној, моралној и политичкој.

По слободној вољи иступио је из партије 19. априла.

Ђилас у Успону и паду описује последњи разговор с Титом, Кардељем и Ранковићем у Белом двору. Кад је сео, затражио је кафу, жалећи се да није спавао, Тито је устао да наручи кафу, па, простреливши га погледом, добацио: "Нисмо спавали ни ми."

Ђилас је почео нешто да филозофира о томе да је Тито много тога створио што брани, а да он, Ђилас, почиње нешто што мора да брани. Друг Ђидо каже да је његова једина намера да унапреди социјализам.

Тито, међутим, опомиње да је реакција још јака и да критичари свих врста једва чекају да нападну.

Помиње Сократа из сатире Бранка Ћопића, у којој су гласачи изабрали пса кога зову Сократ, наивно уверени да је он добио мандат "одозго". На Ђиласово објашњење да је ипак реч о невиној шали Кардељ каже да је неколико дана раније на сахрани неког политичара старог режима присуствовало неколико стотина грађана!

Једини коментар Ранковића, који је седео у суморној тишини, био је да Ђилас мора сам да среди то са оставком на место председника Народне скупштине да не изгледа да је то изнуђено притиском, а Тито каже само: "Што мора бити, мора бити!"

Ђиласа опомиње да његов случај има највеће иностране реперкусије још од конфронтације са СССР. Овај вели да није читао извештаје Танјуга, пошто му их више не шаљу. Тито му препоручује да иде у Танјуг да се сам увери, што ће овај касније истог дана и учинити – биће истовремено импресиониран и охрабрен, али и забринут због тога што западна капиталистичка пропаганда толико навија за њега.

На растанку из Титовог погледа избија мржња и осветољубивост.

Кад се вратио кући, Ђилас потписује оставку, с горчином. Возачу Томи каже да одвезе кола у Бели двор, а имао је двоја – "мерцедес" и "џип", за удаљенија места. Два дана касније, Ђиласов телохранитељ Лука Лескошек долази по кофер, који се дужи уз "мерцедес", а на коме су били изгравирани Ђиласови иницијали...

ТРАГ РУКОПИСА: Није заћутао, што је у то време очекивано од "грешника". Због интервјуа "Њујорк тајмсу" у коме је критиковао политичко стање у Југославији и истакао потребу постојања опозиционе партије као чиниоца демократизације, Ђилас је 24. јануара 1955. осуђен на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године.

Поново је ухапшен 19. новембра 1956. и већ 12. децембра, по члану 118, став 1, Кривичног закона о "непријатељској пропаганди" осуђен на три године строгог затвора – због критике југословенског става неутралности као фактичке подршке совјетској војној интервенцији којом је угушена револуција у Мађарској.

Док је био у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици као кажњеник број 6880 (који ће 28. априла 1958. бити промењен у број 1732), објављена је у САД његова Нова класа. Управа казнионице се узрујала, јер је у страној штампи било објављено да је књигу протурио из затвора и већ сутрадан га је обишао неки удбовац Марковић, кога је умирио рекавши да ће потврдити и на суду да је рукопис упућен у иностранство, док је он био на слободи.

На суђење су га одвезли рано ујутро 4. октобра 1957. споредним путевима, кроз кукурузиште у Окружни суд у Сремској Митровици где је 5. октобра осуђен на седам година затвора – у збиру с ранијом казном, на девет година.

За Нову класу добио је француску награду "Prix de la Liberte" за 1958. годину.

Лета 1958. године укинут му је ћелијски режим и у његово приземље доведено је око тридесет затвореника са којима су функционери Удбе разговарали појединачно упозоривши их да се према њему односе пристојно, али и да саопштавају шта каже или шта чини...

МОЛБА С ДОПУНОМ: Крајем зиме 1960. године добио је напад слепог црева и одвезли су га у болницу. Са њим у соби је спавао, као "пацијент", неки Рака, помоћник шефа казнионске Удбе.

Заменик командира страже га је наговарао да пише "друговима горе" да га пусте из затвора. Написао је писмо Кардељу, али су му после неколико дана рекли да није требало писати Кардељу, пошто он није за то надлежан, па је написао писмо Ранковићу. У децембру је дошао Војин Лукић из СУП-а Србије, наводио га на разговор, али је отишао јер је Ђилас био уздржан.

После тога, дошао је Слободан Пенезић Крцун, председник владе Србије. Када му је Ђилас пребацио да је потписао и давање и укидање његове пензије, он је одвратио: "Него шта! Ти би хтео и пензију и слободан непријатељски рад!"

Поднео му је да потпише већ откуцану молбу, састављену вешто из делова писама Кардељу и Ранковићу. Садржала је и обећање да Ђилас неће убудуће штампати Нову класу. Потписао је молбу, али када су ми касније у ћелији дали копију молбе, на почетку је била реченица које се није сећао, а на коју не би пристао: "Имајући у виду да су сама пракса и наш целокупни послератни развитак, како у унутрашњој тако и спољној политици, оповргли све оно чиме сам изазвао отварање кривичног поступка и изрицање судске пресуде нада мном, очекујем да ће Савезно извршно веће позитивно решити мој излазак из затвора."

Неколико дана после Крцуновог доласка, 20. јануара 1961. године, ослобођен је условно. По повратку у Београд, у септембру или октобру 1961. године, позвао га је Војин Лукић да би га опоменуо да од његових сусретања са страним новинарима "може лако да се оформи кривично дело", пошто су ти страни новинари агенти обавештајних служби. Прети: "Ми ћемо уз друге мере објавити и вашу молбу за помиловање. Ви се у њој одричете и кајете...!"

СТАРА ТАЈНА: Крајем фебруара у "Њујорк тајмсу" колумниста Сулзбергер најављивао је нову Ђиласову књигу Разговори са Стаљином. Лукић је опет позвао Ђиласа, па га молио да му да текст књиге. Овај се предомишљао и домишљао: они, шефови Удбе, у незгодној су ситуацији пред Титом, како то да су преспавали и нису дошли до текста на време, а он и није у сукобу са Удбом, она врши посао који јој налажу Тито и Ранковић, он је у сукобу са Титом... Лукић је узео са стола откуцани текст и потврду да су рукопис примили од Ђиласа.

Неколико дана после разговора са Лукићем позвао га је Слободан Пенезић: "Опет си почео, мало ти је било што си одлежао? Овог пута нећеш се извући! Повезао си се са београдском реакцијом и страним шпијунима. Ко су ти пријатељи? Вељко Ковачевић и Боја Грол, чисти реакционари! Нисам те звао да се с тобом натежем! Него да ти повучеш ту књигу, иначе ти овог пута не гине десетак, двадесетак година робије. Није ти доста што си ревизиониста, но сад издајеш и државне тајне. Оно о Албанији је незгодно, веома незгодно... Сад можеш ићи, чуо си шта треба да знаш!"

Два-три дана после разговора с Пенезићем, 7. априла 1962. године, у Ђиласов стан су дошли агенти и судија. Ђилас је 14. маја осуђен на пет година затвора због одавања државне тајне из периода када је био на функцији, изнете у књизи Разговори са Стаљином. Тајна се односила на расправу с Русима о уједињењу Југославије с Албанијом. Члан 320. Кривичног законика по коме је Ђиласу суђено за одавање службених тајни уведен је иначе 17. марта, две недеље пре Ђиласовог хапшења и у светској јавности подругљиво је називан "Lex Djilas". Ова казна му је сабрана с претходним казнама, тако да је коначна осуда била: казна затвора од тринаест година.

Ослобођен је 31. децембра 1966. без услова, осим петогодишње забране да даје било какве изјаве или било шта објављује, чега се Ђилас није придржавао. Године 1967. пише Титу писмо у коме га, обраћајући му се за Ти, позива да размисли о својој улози у историји с обзиром на кризу која се распламсава.

Ђилас је затим давао јавну подршку демократским реформама названим "социјализам с људским ликом" и "прашко пролеће" у Чехословачкој под вођством Александера Дубчека које су прекинуле државе чланице Варшавског уговора, које су војно окупирале Чехословачку у августу 1968.

FREEDOM HOUSE: Тог августа Ђиласу дају пасош и он од 4. до 13. октобра 1968. борави у Великој Британији – објављује два чланка у "Тајмсу" и даје ТВ интервју о совјетском империјализму као опасности за Југославију, држи предавања, укључујући и једно на Универзитету Оксфорд. Затим путује у САД, где је од 16. октобра до 20. новембра гостујући професор на "Вудроу Вилсон" школи јавних и међународних послова на универзитету Принстон.

Амерички "Freedom house" ("Кућа слободе" коју је основала Еленора Рузвелт) 10. новембра 1969. додељује му Награду слободе, коју су раније добили Волтер Липман, Винстон Черчил, Вили Брант, Жан Моне и Пабло Касалс.

Заједно с Андрејом Сахаровим, Александром Солжењицином, Еженом Јонеском, Јосифом Бродским и другима Ђилас је 1974. био један од покретача часописа "Континент", посвећеног књижевним, социјалним, политичким и религијским темама земаља Источне Европе и Совјетског Савеза, који је излазио у Западној Европи на енглеском, немачком, француском, руском, и још неким европским језицима.

После чехословачке кризе, Тито је поново почео зближавање са СССР, Ђиласу је одузет пасош 3. марта 1970, а захтеви да му се поново изда биће неколико пута одбијени – добио га је тек 19. јануара 1987.

У међувремену, још једном су га хапсили – 20. априла 1984, заједно са двадесет седам слушалаца "Слободног универзитета", који су се годинама без тајности састајали у приватним становима. Ђилас је требало да одржи предавање о предратном ставу КПЈ о националном питању у Југославији. Стан му је детаљно претресен и привремено му је одузето око педесет разних књига и комплета чланака, као и неки његови рукописи. Ујутро је пуштен кући, али му је запрећено да му може бити суђено. Суђено је шесторици, а техничар Радомир Радовић, иницијатор формирања независног радничког синдиката, нађен је мртав у викендици.

Од 1954. до 1988. Ђилас није могао да објави у Југославији ниједан свој политички или литерарни текст, па чак ни превод енглеског спева из седамнаестог века Изгубљени рај Џона Милтона. Решењем савезног секретара за унутрашње послове од 3. октобра 1969. забрањено је уношење и растурање у земљи Ђиласовог Несавршеног друштва, штампаног у САД маја 1969, а 29. јуна 1981. било је забрањено уношење и растурање у Југославији немачког, енглеског, француског, шведског и италијанског издања Ђиласове мемоарске књиге о Титу.

Часопис "Савременик" је прихватио у лето 1972. да објави његову приповетку "Губавац", али је због политичких притисака морао да одустане. Слично се догодило и са студијом "Његош", коју је почетком седамдесетих година нудио издавачким кућама Просвета, Обод и Нолит.

Његове књиге почели су да штампају тек у време распада Југославије: Несавршено друштво: и даље од Нове класе у Београду издаје Народна књига 1990, Дружење с Титом Заслон 1990, Власт и побуну Књижевне новине 1991, Разговоре са Стаљином Књижевне новине 1990, Револуционарни рат Књижевне новине 1990, Нову класу Народна књига, 1990...

Десимир Тошић, један од вођа омладине Демократске странке пре Другог светског рата, по повратку у земљу биће међу реткима који ће указивати на заборављеног Ђиласа.

На реторичко питање треба ли да се миримо с Ђиласом, Тошић у једном тексту негативно одговара. "Не, не треба да се миримо с Милованом Ђиласом јер је он сам у својој свеобухватности помирење с прошлошћу. Он је у себи и у својим страдањима сажео револуционаре и конвертите, мучитеље и мучене, прошлост и садашњост." И поред тих речи, у какофонији распада није се видео утицај тих дела ни на тадашњу власт ни на тадашњу антикомунистичку опозицију. Онога кога је нова класа увређено и осветнички одбацила није радо прихватила ни ова најновија класа.

А како ли сада стоји ствар с Дедињем и балеринама? Да ли ће о том питању поново одржати пленум? Нама су га одржали...

(Милан Милошевић, Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер