Војин Ракић: Oтворено писмo амбасадору САД - Подржите судије и преиспитивање криминалних пресуда

Његовој екселенцији Ентонију Годфрију

Ваша екселенцијо, поштовани амбасадоре Годфри,

Сједињене Америчке Државе су, бар од краја Другог светског рата, узор и нека врста наде демократских снага у Србији као лидер западне демократије, и као земља која својом снагом, величином, дипломатским и економским утицајем може помагати демократски развој мањих земаља, у које спадају све земље Средње и Источне Европе, укључујући Србију.

Нажалост, грађанско друштво у Србији, окренуто демократији и прозападним вредностима, суочава се са политиком власти која Србију покушава да моделује по узору њених стратешких савезника, Кине и Уједињених Арапских Емирата. Реч је о земљама које, иако економски снажне, ни по чему нису узори демократије и људских права. Доследно свом курсу спољне политике усмереном на такве земље, хибридни режим у Србији, како га је описао Фреедом Хоусе у свом последњем извештају, сада већ отворено гуши људска права својих политичких противника.

На унутрашњеполитичком плану, гушење слобода и људских права најбоље се види у сужавању медијског простора, тако да се слободни гласови више готово и не могу чути, а становништво и добар део интелигенције се систематски корумпира ситним привилегијама и доводи до тогада, недостојно и недостојанствено, подржава недемократске праксе режима које оправдавају режимски медијими. Србија тако постаје једна “ружичаста каљуга” и “срећна” медијска бара у којој они ретки који се нису упрљали блатом из та два нечиста извора, или прорежимским блатом које се прикривано просипа и у “независним” медијима, бивају таргетирани од стране режима.

Противницима режима уништава се егзистенција, они се провлаче кроз медијски муљ режимских новина и електронских средстава јавне пропаганде, хапсе се, а понекад и нестају. Још од убиства Славка Ћурувије у време Слободана Милошевића, од убиства Ивана Стамболића, преко убиства браће Битићи, америчких држављана (које остаје до данас нерешено) до убиства опозиционог политичара Оливера Ивановића на Косову, па до волшебног наводног “утапања” бившег високог функционера две странке на власти и народног посланика Владимира Цвијана, који је кремиран тајно, а потом сахрањен на делу гробља за бескућнике без пуног имена и презимена, људи у Србији нестају под сумњивим околностима.

Најновији метод обрачуна са политичким противницима режима одвија се разарањем њихових породица помоћу корумпираних режимских носилаца правосудних функција и корумпираних агената центара за социјални рад.

Као што Вам је познато, Србија није успела ни да отвори, ни да затвори ни једно поглавље у преговорима са Европском унијом током 2020. године, пре свега због проблема у корупцији и неквалитету у раду правосуђа. Ноторна је зависност и корупција највиших ешалона правосуђа, али је забрињавајућа чињеница да корупција “сипи” и у ниже слојеве судства и тужилаштва.

У јавности су се појавили текстови у којима се указује на катастрофално понашање правосуђа у односу на противнике режима, пре свега у Првом и Трећем основном суду у Београду. Првим основним судом председава судија Снежана Стевовић, иначе судија Апелационог суда у Београду, а у коме се, примера ради, како читамо у медијима, разарањем породица и чак одузимањем деце интелектуалцима који се противе режиму сада истиче тек изабрана судија Ивана Димовски, која ради, како се наводи у независним медијима, по директним налозима Министарства правде, на чијем челу се, као што знате, налази особа која је дошла директно из Безбедносно информативне агенције.

У медијима су се нашли извештаји који указују да судија Димовски не само да дискриминише и виктимизује противнике политичког режима у њиховим најприватнијим парницама, него отворено застрашује и њихову децу, коју на силу доводи у суд и спроводи по суду са униформисаном стражом, мимо закона. Реч је о катастрофалном понашању које захтева моментално разрешење са судијске функције, а оно је поготово алармантно када се има у виду да се ради о судији која чак још увек није изабрана ни на сталну судијску функцију.

Горе описану праксу судија Димовски последњи пут је применила над дететом које још није ушло ни у побертет, а отац јој један од најугледнијих етичара Србије, редовни професор који је своје бројне књиге из етике публиковао у реномираним издавачким кућама у Енглеској и другим земљама Западног света.

Јавност Србије сазнаје да у Вишем тужилаштву у Београду постоји катастрофална пракса заташкавања кривичних пријава за дела корупције запослених у јавним службама, о чему је недавно говорио председник директно надлежног, Вишег суда у Београду, судија Александар Степановић. Из овога се намеће логични закључак да је управо то тужилаштво, и тај виши тужилац, иза бројних одлука о одбацивању кривичних пријава против јавних службеника за дела злоупотребе службеног положаја и несавесног рада у служби. Управо је то тужилаштво укључено у скандал око тела Владимира Цвијана, чија смрт је скривана три године, док је није окрио један медиј. Да ли је овде реч о тужилаштву које не ради свој посао и које заслужује да буде предмет детаљне лустрације и кривичног процесуирања након промене власти?

На челу Министарства правде, које, како сазнајемо из медија, диктира пресуде против противника режима судијама попут Димовски и, по логичној аналогији, одлуке тужиоцима попут вишег тужиоца Наташе Кривокапић, налази се особа која је на то место дошла директно из Безбедносно-информативне агенције, у којој је била непосредна помоћница директору, а за кога је истраживачки портал КРИК објавио да постоје индиције да је био на платном списку криминалца из Крушевца коме се управо суди.

Криминализација безбедносних служби, још од њихове улоге у убијањима политичких противника режима, одвија се несмањеном жестином, а упоредо са њом се одвија и криминализација судства и тужилаштва, све по смерницама извршне власти.

Високи савет судства у Србији још увек није омогућио нормално функционисање Етичког одбора, упркос директној препоруци ГРЕЦО (Групе земаља за борбу против корупције) у оквиру Савета Европе. Из медија сазнајемо да се дисциплинске пријаве упућене том Савету систематски заташкавају од стране Дисциплинског тужиоца, а статутарни акти ВСС по којима се утврђује одговорност судија су тако написани да омогуће брзо застаревање дисциплинских прекршаја (свега 2 године), што, уз неажурно поступање дисциплинских органа и отворену неспремност да се агресивно делује према неправилностима и корумпираним судијама, представља избегавање, а не успостављање, етичке одговорности судија.

Господине Годфри, проверите молим Вас и сами да ли дисциплински тужилац поступа толико безочно да чак одбацује дисциплинске пријаве за најотворенија кршења интегритета у раду судија, попут непрослеђивања жалби на другостепено одлучивање, чиме се ломи сама кичма судске власти изнутра, јер се обесмишљава начело двостепености у одлучивању? Када је реч о прекорачењу овлашћења суда, примени насиља према малолетнима и корупцији тек изабраних судија, видећемо како ће се Дисциплински тужилац поставити, али њено досадашње поступање не даје основа за претерано поверење.

Из свих наведених разлога, сматрам да треба да обавестите своју Владу о томе да је Србији неопходно темељно и дубинско прочишћавање правосуђа. Оно се пре свега односи на преиспитивање мандата свих судија изабраних у време власти СНС, као и оних који су изабрани пре власти СНС, а у време власти СНС су на необично брз начин напредовали. Посебно су “занимљиве” судије које још увек нису на сталним функцијама, а чије напредовање зависи од оцена које добијају од председника судова, по правилу лојалиста СНС-а.

Упућујем Вам хитан апел да без одлагања подржите реизбор свих судија и тужилаца, и то на основу мандаторних препорука независних тела, као и да се заложите да реформисано правосуђе преиспита све криминалне пресуде које су доношене последњих година, да врати отету децу политичким противницима режима и сиромашним грађанима Србије који нису ботови владајућих странака, а виновнике недела у извршној власти и судству, као и лица повезана са њима, казне по закону, а жртве финансијски компензују.

Такво прочишћавање чини неопходним, после смене политичке власти, и доношење одговарајућих законских претпоставки за расписивање новог генералног реизбора носилаца правосудних функција, јер не постоји други начин да се стане на крај криминалу у правосуђу који је данас још већи од криминала у безбедносним службама.

Господине Годфри, желим да Вас обавестим да ћу ово отворено писмо проследити и надлежним и одговарајуће позиционираним лицима у Администрацији САД, која ћу замолити да такође реагују по питањима која сам изнео у овом отвореном писму.

С поштовањем,

Проф. др Војин Ракић, редовни професор и научни саветник

Институт друштвених наука

(slobodnamisao.rs)