Војин Грубач: Секула Дрљевић и његови поштоваоци

 У Колашину је прије пар дана одржана трибина “Др Секула Дрљевић и Црна Гора” на којој су учествовали: историчар Шербо Растодер, Новак Аџић, Маријан Миљић, Борислав Цимеша, Сретен Зековић, Зоран Ракочевић и предсједница општине Колашин Жељка Вуксановић. Послије свега, рекло би се да је у колашинском Центру за културу био скуп обожавалаца пропалог чиновника Независне државе Хрватске, а не неки научни скуп како су га актери назвали. Сви учесници ове феште су се прописно испроваљивали, обрукали и себе унизили у славу Секуле, а највише историчар Шербо Растодер који је рекао да је Секула Дрљевић кроз ову трибину “дошао у свој завичај на прави начин”! Укратко, Секула им је доша’, а параду примио господин Растодер уз једногласни подсмијех цијеле Црне Горе.

Одбрамбеном националисти пукла одбрана

Учесник трибине Новак Аџић је, својевремено, у једном свом тексту о Секули Дрљевићу констатовао: “Није спорно да је потоњи савезник др Секуле Дрљевића током Другог свјетског рата био поглавник усташке НДХ- др Анте Павелић. Избор посљедњег савезника је његова трагична грешка и заблуда и то се не може аболирати. Секула Дрљевић је озбиљно и опасно погријешио што је већину Другог свјетског рата провео у Загребу и Земуну под патронатом Павелића и НДХ. То је чињеница коју није могуће оспорити. Неспорно је и да је своју политичку судбину стратешки политички погрешно везао за силе Осовине, прво за Италију, а потом и за Њемачку. Да је био у блиским политичким везама са др Антом Павелићем и усташком НДХ није спорно, и то је укупно једна велика мрља у његовој политичкој и животној каријери.”

Да се, поред свега наведеног, дотични и одбачени негативац Дрљевић ипак може третирати са усхићењем- Новак Аџић показује у наставку истог текста који почиње са “али”: ”Али, Др Секула Дрљевић није био фашиста и нациста, по идеолошким увјерењима, већ црногорски суверениста и националиста одбрамбеног типа. Др Секула Дрљевић је и аутор највећег дијела текста црногорске народне и државне химне »Вјечна наша Црна Горо«, која је недавно, са одређеним оправданим скриптуралним интервенцијама, усвојена као званична химна Црне Горе под насловом »Ој свијетла мајска зоро«.” Ова Новакова сентенца о “националисти одбрамбеног типа” ме је одушевила. Рецимо, и Хитлер је пред крај рата био “националиста одбрамбеног типа” јер је прешао у паничну одбрану пошто су му Руси на Источном фронту убили четири и заробили 3, 4 милиона војника, уништили: 63 000 војних авиона, 56 000 тенкова, 289 000 артиљеријских оруђа и минобацача. Хитлеру је, на крају „баладе“, одбрана пукла- независно што је тада био “одбрамбени националиста”!

Историјске клацкалице – од Османа до Секуле

Секула Дрљевић је држао говор и пласирао идеје на Петровданском сабору, да би му се тај ангажман срушио сјутрадан када се дигао Тринаестојулски устанак. У том устанку је учествовало 25 000 некомуниста, људи којима је била идеал слобода од окупације, као и 2000 комуниста и 5000 скојеваца који су тај устанак и организовали. У њему је учествовало и 26 свештеника СПЦ, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 официра, активних и пензионисаних. Иако се на оружје дигла сва Црна Гора устанак је угушен. У његовом гушењу је учествовало преко 100 000 италијанских војника, као и преко 20 000 припадника муслиманских и албанских милиција. Управо овај податак комунистичких историчара о великом учешћу муслиманских и албанских милиција у гушењу Тринаестојулског устанка би требао бити фокус психолошког, социолошког и историјског осврта историчара др Растодера. Умјесто што велича Секулу Дрљевића, др Шербо Растодер би требао да се осврне на негативне историјске личности попут: Османа Растодера, Ђуле Мустафића, Зуфера Аговића, Саита Шахмановића, као и Шемса, Риза и Шаба Феровића, те да им нађе адекватно мјесто у историји. Елем, ако је Секула “златан дечко”, тада су и они били бар “сребрни дечаци” нацизма.

Рецимо, револуционар Милош Џудовић је 1984.г. на Чакору рекао да је приликом масакра у Велици 28 јула 1944.г. убијено „око 673 лица од којих је евидентирано 340, међу којима 120 дјеце“. Предраг Т. Шћепановић тврди да је организатор самог покоља над цивилима је био Саит Шахмановић из Плава, те да је у њему учествовао и хоџа Осман Мула Растодер. Историчар Растодер негира учешће муслиманских милиција у том догађају, а све приписује њемачкој 21. СС дивизији Скендербег и 14. СС дивизији Принц Еуген?!

Зар је за покољ стотина цивила у Велици било потребно ангажовати двије дивизије? Логично је- да је било довољно само пар десетина зликоваца, и ништа више. На чудне тврдње др Растодера реаговао је Бранко Јокић, аутор књиге “Покољ у Велици”. Он је у подгоричким Вијестима, у тексту “Није злочин већ геноцид”, рекао следеће: “Др Шербо збивања од 28. јула, 1944. године, назива злочином (као да се ради о премлаћивању у некоме потоку, не о клању преко 500 особа…). Након што замагљује истине о овоме геноциду, др Шербо још више блефира када овај геноцид товари Аугусту Шмитхуберу, њемачком генералу, команданту 21. СС дивизије Скендербегу. Он је осуђен на смрт вјешањем – „за почињене злочине“, али се у обимном судском досијеу (преко 500 густо куцаних страна) ни једном ријечју не помиње геноцид у Велици и Полимљу (Архив Југославије, Ф. 367). Ова неистина, коју нуди као „чињеницу која говори друго“, др Шербу би требало да послужи као главни аргумент „да се злочин жели приписати комшијама“. „Заборавља“ да су комшије масовно припадали балистичко-вунлетарским јединицама, те да су са неколико стотина (нових) припадника попунили баш и дивизију Скендербегу- управо при њеном кољачком походу на Полимље и Велику. Као што то потврђује и књига др Зећа Феровића, “Од Јакупа до Шемса Ферија” (Приштина, 2008), који наглашава да су вунлетари, којима је главни заповједник био његов отац Шемсо, имали званични штаб и у старту десетак чета, са преко 1.000 припадника. Касније су те фашистичке јединице увећаване и нарасле на близу 2.000.”

Расне халуцинације Борислава Цимеше

Не лута само др Растодер, већ и извјесни Борислав Цимеша који је својим генерализацијама давно одскакутао у нацизам. Портал ЦДМ је пренио да је у Колашину “окупљање крунисао Борислав Цимеша који је истакао да све оно што се догодило “величанственог 21. маја 2006. године има у себи учинак Секуле Дрљевића”. Иначе, Цимеша је познат по својим расним халуцинацијама које је продемонстрирао и у тексту: ”Неки обичаји код Срба, антиномије етоса и интереса”, гдје се позивао на тезе “О расној теорији Црногораца”, које је 1941.г. изнио Миливоје Матовић, сарадник Секуле Дрљевића. Расна теорија Цимеше се своди на то да Турци нису никада владали Црном Гором, па је она због “немијешања са Турцима” постала етнички особена, те се из тога извлачи расна разлика- посебно у односу на Србе. Уједно, тзв. “мијешања са Турцима” третира отвореним подругивањем према жртвама насиља. Цимеша изгледа не зна да је чак и стара Црна Гора била под Турцима од 1499. до 1688. године, када је на црногорском збору донешена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт. У та два вијека патње су дизане изнуђене побуне али и гушене са страшим последицама, посебно 1505. и 1520. године. Најгори турски владар Црне Горе тога периода је био Скендербег Црнојевић, Станиша- исламизирани син Ивана Црнојевића, које је њоме свирепо владао од 1513. до 1528. године. И када је подловћенска Црна Гора, послије два вијека ропства, збацила турску власт опет је било огромних проблема. Рецимо 1714. године, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, хронике свједоче да су турске снаге све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”. Владика Данило је послије те апокалипсе избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”. Брда су коначно ослобођена од Турака послије побједе на Мартинићима и Крусима 1796. године, а Подгорица и Никшић 1876-78. г. када се завршила окупација ова два града дуга четири вијека.

Из свега произилази да Цимешине приче о расној чистоти на основу периода турске окупације представљају бесмислицу, јер је данашња територија Црне Горе била под окупацијом и терором од стране Осмалија од два до преко четири вијека. Чак шта више, ко се раније условно ослобађао трпио је нападе, одмазде, терор и масакре све до момента када су Османлије протјеране. Томе треба додатии миграције, гдје се исељавање из Црне Горе вјековима кретало према Србији. Рецимо, данас у Србији живи преко 270 000 грађана који су се у њу доселили из Црне Горе послије Другог свјетског рата, и сигурно се нису „мијешали између себе“ да би потврдили Цимешину расну теорију. Ипак, Цимеша и даље форсира расизам, иако му лично неваспитање, провинцијализам и неинтелигенција, чиме је “обдарен”, показују да је расној теорији коју заступа- грош цијена.

Дубровачки трубадури

Да би комедија била потпуна, на скупу је био и Мираш Дедеић. Разлог може бити спиритуално воздизање духа Секула Дрљевића, којег је др Растодер пламеним говором вратио у “свој завичај”. О каквом се апсурду ради, цитираћу оно што је некада говорио Мираш Дедеић, противник „словенског Хитлера“: ”Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске… А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Ил Пополло”)

Скупу у Колашпину није присуствовао др Новак Килибарда. То је све познаваоце прилика зачудило, јер Мираш и Новак увијек “иду у пакету” надопуњујући се идејама. Рецимо, неколико мјесци прије изјаве Мираша за Ил Пополо, Новак је говорио:”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потјера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волио да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити! (“Политика експрес”, 25. 5. 1991). Умјесто Новака, на скупу је била предсједница општине Колашин Жељка Вуксановић испред партије Ранка Кривокапића, која је мислила да ће скуп бити о чувеном команданту Пеку Дапчевићу. Зли језици тврде да су јој се, због шока од онога што је чула и видјела у току трајања трибине о Секули Дрљевићу, у очима појавиле црвенкасте свастике. Ипак, Мираш је госпођу утјешио вјеровањем да ће та појава само потрајати до обиљежавања четрдеснице од дана одржавања скупа.

Да није био НДХ злочина би било мање

Интересантно је да учесници скупа стално истичу и осуђују везе ЈВО са окупационим руководствима Италије и Њемачке у току Другог свјетског рата. Како може бити да ти исти уједно величају Секулу Дрљевића који је био сарадник Италијана и Њемаца, што је мање важно од тога да је био сарадник НДХ, најгоре државе која је била на просторима Балкана? Да није било НДХ у виду злочиначке творевине и фабрике смрти устаника би било много мање, јер не би било повода за оружане акције, а самим тим би и некакво дијељење на монархисте и комунисте било безначајно и небитно. Управо су усташе гурнуле, или натјерале, и Бошњаке да крену у акције које су се завршиле међунационалним ратом са Србима и Црногорцима. Штета је што др Шербо Растодер то не уочава, и не жели да види очигледно. Секула Дрљевић је био дио система НДХ, те самим тим дио творевине од чијих се злочина тло не може смирити нити за хиљаду година.

Дрљевића су одбацили устаници Тринаестојулског устанка, ма којој опцији потом припадали. Њега је чак одбацио и Крсто Зрнов Поповић, неординарна личност које је у себи имала принципе који су били дио реалности свог времена. Сама ликвидација Крста Зрнова послије рата је била непотребна и апсурдна. Требали су га пустити да буде гдје жели, јер више није представљао никакву опасност за било кога. Није било потребе за хајкама и за засједама против њега, јер је Крсто Зрнов био частан официр и адекватан човјек, за разлику од нацисте и вјетропира Секуле Дрљевића. Како тада учесници трибине могу славити и Дрљевића и Крста Поповића истовремено, када су они били космичке супротности и по политичким и по моралним карактеристикама?

Принц Михаило Петровић, част и достојанство!

Највећи историјски шамар, који и сада одзвања у ушима учесника скупа у Колашину, је ударио са растојања од седамдесет пет година аристократа и антифашиста принц Михаило Петровић, унук краља Николе. О томе је писао сјајни публициста и новинар, покојни Чедо Прелевић у тексту „Три пута одбио круну”. У моменту када су Италијани окупирали Црну Гору и прогласили је независном марионетском државом принц Михаило је већ био заточеник њемачких фашиста, најприје у Швајцарској па у логору Бад Хомбург у Њемачкој. Ту су га походили представници фашистичке Италије и Трећег рајха, гдје му је маркиз Сера , изасланик италијанског премијера Мусолинија, показао телеграм који је тог дана примио од грофа Галеаца Ћана, министра спољних послова фашистичке Италије. У телеграму је писало: „Изволите се обавијестити да ли би црногорски принц Михаило био вољан ступити на престо свог покојног дједе краља Николе, коју му понуду чини италијанска Влада“.

Принц Михаило Петровић их је на нељубазан начин одбио изјавивши: ”Био сам одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. Поред тога, већ одавно сам положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном Александру и ту заклетву обновио под намјесником, кнезом Павлом. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини, Југославији.” Маркиз Сера је послије те одлуке принца био зачуђен, али није крио дивљење према човеку који, иако у рукама Гестапоа, између квислиншке круне и части бира ово друго, праћено неизвесношћу и страдањима. “Види се, кнеже, да сте од свога соја” – казао је Сера на растанку. Дакле, за разлику од марионете и фашисте Дрљевића, антифашиста принц Михаило је одбио круну и условно лијеп живот за вријеме окупације, изабрао част и њемачке логоре, што учесници скупа у Колашину сигурно не могу разумјети.

Принц Михаило је крај живота провео усамљенички, једва састављајући крај с крајем, умро је 24. марта 1986. г. и почива у привременој гробници на Српском гробљу у близини Орлија код Париза. Несвакидашњем аристократи и антифашисти није се испунила последња жеља, изречена на самрти, да му гроб буде на Цетињу. Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, је у тексту Прелевића то објаснио овако: ”Тај аманет, иако је за Михаила почетком 1990. направљена гробница на Дворском гробљу испред Цетињског манастира, до данас није испуњен. А, изгледа и да – неће. Његов син Никола планира да његове земне остатке само пренесе на друго гробље у Паризу.” Збиља, како то да човјеку који је својим моралним и људским вриједностима обиљежио једну ломну епоху у историји Црне Горе- неко или неки не желе испунити његову последњу жељу. Јер, принц Михаило није само отац једног сина, већ и симбол исконски позитивног хероја, један из оних за које је Његош говорио: “Виле ће се грабит у вјекове, да вам в’јенце достојне саплету!”

(ИН4С портал)