Воја Жанетић: Десет критеријума

 Ваљда осокољени и инспирисани ни мање ни више него прелиминарним чланством Србије у светском Центру за нуклеарна истраживања (ЦЕРН), разни велики научници из наше земље дошли су до фасцинантног закључка: да се на следећим овдашњим парламентарним изборима неће бирати политичке странке него кандидат за премијера. Онемогућени да за ову функцију увезу стране стручњаке или домаће стручњаке са иностраним искуством - јер нема тих пара и тог искуства које може да помогне - научници су се бацили на проналажење једног таквог персоналног открића. У жељи да се помогне у овом настојању, ево 10 критеријума који ће олакшати избор кандидата:

Особа за ову функцију треба да буде или мушког пола или жена са прилично модификованим репродуктивним органима, јер ваља имати два извесна дела ових органа да би се неко уопште прихватио у овим временима оваквог посла. С друге стране, жене су генерално нешто опрезније и мудрије од мушкараца; нема толике женске будале која би прихватила да буде премијер, с овом економијом и с овим буџетом.

По питању физичког изгледа, будући премијер треба да буде леп човек само ако досадашња искуства доказују да постоји корелација између лепоте живота грађанства и естетских карактеристика политичких лидера. Ако та корелација не постоји, онда је свеједно, а ако постоји супротна корелација, будући премијер треба да има грбу, једну краћу ногу, црне крезаве зубе и бројне застрашујуће ожиљке по брадавичавом лицу.

Будући премијер треба да буде човек кога не занима побољшање сопственог имовинског стања, као ни стања својих пословних ортака, пријатеља, родбине, супружника или наследника. То ће рећи да будући премијер треба да буде или доказани аскета или легално имућан, уз обавезну проверу било ког од та два случаја. Уколико то није могуће, будући премијер треба да јавно затражи финансијску помоћ државе за наведена имовинска побољшања, те да буџет за ту намену учини транспарентним и доступним јавности. Величина буџета, ако пристане на ове услове, није спорна.

Особа која би у наредном периоду координирала рад Владе Србије треба да буде у могућности да води рачуна о националним интересима у оној мери у којој се то истовремено допада амбасадама страних земаља супротстављених интереса, те невладиним организацијама супротстављених финансијера и донатора - а да у исто време не изгуби следеће изборе. И не само што треба да пристане да то ради већ мора и да осмисли и образложи како је то уопште могуће.

Следећи српски премијер за време свог мандата треба на посао да врати бар 240.000 незапослених, који су остали без посла у претходне 3 године, а да то не буде путем повећавања републичке, покрајинске или локалне администрације, као ни запошљавањем у јавним предузећима. Ако запосли још неког од преосталих милион и по људи, утолико боље, а све то треба да учини без додатног задуживања земље, без велике инфлације, повећавајући извоз у земље које смањују увоз, а смањујући увоз из земаља које нам у већини случајева продају оно што ми немамо или не умемо боље и јефтиније да направимо. Ово све треба да изведе без фрака, штапића и цилиндра са зецом у истом.

Што се тиче такозване безбедносне културе, кандидат за премијера треба да буде онолико близак са домаћим или иностраним обавештајним структурама колико му је потребно да би уопште био изабран. Превелика блискост, дочим, не даје добре резултате касније, током владања, па ту човек није паметан шта да се ради. Будући премијер би, дакле, макар по овом питању морао да буде веома паметан човек. Што се тиче односа будућег премијера са привредом, банкама, чаршијом или утицајним круговима и клановима било које друге легалне или нелегалне врсте, прочитати овај критеријум још једном.

Када су медији у питању, што је тема такође веома блиска претходној, будући премијер би требало да избегне људски разумљиву амбицију да их контролише. С друге стране, кад се погледа ко је све контролисао медије у последњих 20 година, будући премијер би требало да има способност да, ако икада буде контролисао медије, то чини нешто интелигентније од свих својих претходника. То би рекло да би будући премијер морао бити човек способан, сем тешких, и за лаке задатке.

Будући премијер би требало да буде веома убедљив човек: он би требало да убеди Европску унију да није потребно да признамо Косово да бисмо добили чланство, или да убеди писце историјских уџбеника да га не помињу као човека који је то признање потписао. Своје будуће гласаче би претходно требало да убеди да нема намеру никог ни у шта да убеђује.

Што се тиче знања и искуства, будућем премијеру ће сва досадашња овдашња знања и искуства из руковођења државом или великим системима бити само отежавајућа околност, јер тако или баш не треба или може, али само у Србији. Једино искуство које мора да има јесте искуство из рада са похлепним, амбициозним и послушним незналицама из сопствене или туђих странака, а једино знање које мора да има јесте оно које му омогућава да такве не изабере.

Сем претходно наведених карактеристика, будући кандидат мора да испуњава и један егзистенцијални императив. Да постоји, уопште.

(Вечерње новости)