Владимир Вулетић: Креативни и стручни људи су у подређеном положају према онима који немају других способности него да користе силу и лукавство да би се наметнули читавом друштву

Чувени мислилац Сен-Симон писао је, има томе двеста година, како се тадашње француско друштво заглибило јер је систем постављен на главу. Када би се неки домишљати преводилац „Параболе” усудио да реч Француска преводи речју Србија, а уместо речи племић доследно ставља реч тајкун, ништа више не би требало мењати да би се добио прецизан опис стања у коме се налази наше друштво и дан-данас.

Замислимо дакле и ми, попут Сен-Симона некада, да Србија неким чудом преко ноћи изгуби најбоље научнике, стручњаке свих профила, уметнике, мале и средње предузетнике, а додајмо томе и врхунске спортисте. Наш би народ истога трена постао „тело без душе”. Србија би била као труп без главе и безнадежно би заостала за свим народима у окружењу.

Замислимо, стајало би у преводу дрског преводиоца, да сви ти људи остану где јесу, а да Србију уместо тога задеси несрећа па истога часа изгуби господина краљева брата, све државне саветнике, све министарске чиновнике, корумпиране судије, а поврх тога и све тајкуне. „Та би незгода сигурно растужила Србе јер су добра срца па не би могли равнодушно посматрати како изненада нестаје толико њихових земљака. Међутим, губитак тридесет хиљада особа, за које се мисли да су најважније у држави, не би Србима нанело никакву штету, осим што би можда дирнуло њихов осећај, јер последица тога не би било никакво зло за државу.”

Разлог томе, вели Сен-Симон је што би се сва та места лако попунила онима који би те послове могли обављати подједнако добро као и они пре њих.

Проблем, дакле, није у томе ко влада него у начину како се влада. Људи трпе да се њима влада силом и лукавством. Креативни људи су у подређеном положају према онима који немају других способности него да користе силу и лукавство да би се наметнули читавом друштву. Сен-Симон, даље, каже да је разлог томе што се до тих високих положаја долази познанствима, породичним везама, полтронством, сплеткама и другим нечасним пословима.

Надасве у друштву је прихваћено начело да сиромашни морају бити „дарежљиви према богатима, па се због тога неимућнима сваки дан одузима најнужније, само да би се повећало сувишно обиље великих поседника”. Да ствар буде гора највећим грешницима који краду заједницу и тлаче све грађане поверена је, каже проницљиви Француз, дужност да кажњавају ситне прекршаје против друштва и управљају јавним добром. Најнеморалнији су позвани да међу грађанима шире врлину, а великим злочинцима припала је дужност да суде малим грешницима. Укратко, Сен-Симон је сматрао да је главни проблем Француске тог доба био тај што су неспособни, али подобни управљали радом способних.

Није, дакле, проблем ни Србије данас што су, како се обично тврди, најважнија политичка места заузели нестручни и неспособни кадрови већ је највећи проблем то што су та места уопште толико битна. Проблем је што глумци и уметници морају да се додворавају политичарима и тајкунима да би добили средства и могућност да раде добре ствари. Проблем је што стручњаци морају да слушају политичаре и стрепе од тајкуна да би могли да напредују у каријери или да уопште задрже своја места. Проблем је што научници добијају средства за пројекте и стручне скупове на кашичицу, док се анонимни државни службеници башкаре о државном трошку на бесмисленим службеним путовањима, а новопечени богаташи размећу незаслуженим богатством.

Све док се систем не постави са главе на ноге неће бити вајде од персоналних промена. Ниједна реконструкција, ниједна промена владе или странака на власти неће донети просперитет све док министри, било да су под светлошћу рефлектора или у сенци буду утицали на ствари које се тичу струке или на персонална решења при избору на стручне позиције.

Србији неће бити боље све док је систем прерасподеле подешен тако да главни добитак иде онима који паразитирају на рачун друштва, односно, онима који зарађују на знању, труду и способностима оних који привређују. Због тога Србија данас личи на особу са огромним, посве бескорисним и несумњиво штетним, стомаком, а малом и закржљалом главом и нејаким удовима. Таква Србија не може да се такмичи с друштвима у окружењу. Једини разлог због кога још увек не заостајемо драматично за балканским окружењем је тај што ни другде није много боље.

Морални опоравак тешко да ће уследити ако критеријуме моралних стандарда буду постављали таблоиди. Економски просперитет тешко се може очекивати у земљи у којој се потражња готово половине становништва своди на хлеб и млеко, док друга половина штеди улажући у непродуктивне некретнине због страха од црних дана. Политички опоравак је немогућ све док се политичке промене буду исцрпљивале на персоналном нивоу без суштинске промене система.

(Политика)