петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Владимир Вулетић: Доктрина шока, или стварни проблем Европе нису избеглице ни мигранти него недостатак послова
Хроника

Владимир Вулетић: Доктрина шока, или стварни проблем Европе нису избеглице ни мигранти него недостатак послова

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 27. новембар 2015.

Недељом ујутро обично читам онлајн издања новина и вести које ми привуку пажњу на интернет порталима. Ове недеље, међутим, пажњу ми није привукла ниједна вест. Уместо тога, привукла ме је листа наслова на једном од портала. Од укупно двадесет наслова у инфо-рубрици, у шеснаест је бар једна кључна реч имала катастрофично значење. Ево их редом: горела икона; напади; страх; терориста; жртва; узбуна; црна рачуница; мучење; експлозија – погинула деца; подигнута полиција; драма; шок; убијена жена; шпијун; стравични напад; велика пљачка. Два наслова била су неутрална, док су само два имала позитивну конотацију. Оба су упућивала на догађаје из животињског света у којима су главни јунаци једна дивља свиња и једна пума.

Све у свему када јутро почне са 80 одсто негативних информација мале су шансе да остатак дана протекне у оптимистичном расположењу. Но, ова недеља није изузетак. Заправо, медији у Србији и у свету бомбардују нас свакодневно шокантним вестима и најавама још црњих догађаја. Човек не може ни жваке да купи, а да му, са насловних страна недељника и таблоида, очи не „боду” упозорења о крају цивилизације и нељудским временима у којима живимо.

Но, да ли је баш тако? Терористички напади нису новост. Отмице и рушења авиона били су готово уобичајена појава у другој половини прошлог века. Још и данас многи читаоци се сећају чувених сепаратистичких (ИРА, ЕТА, УЧК) или идеолошких терористичких организација (РАФ, Црвене бригаде).

Глобализација је учинила да тероризам постане глобалан. Током последње деценије терористи су бар једном годишње масакрирали „бело” цивилно становништво, било да су напади организовани у европским градовима било у туристичким дестинацијама, а број напада у исламским државама тешко је и пребројати. Такозвана изопачена глобализација која обухвата, пре свега, глобалне криминалне и терористичке активности као сенка прати економску глобализацију која олакшава не само трговину, комуникације, туризам него и тероризам. Према доступним подацима, број жртава терора се сваке године увећава, а кулминацију је доживео током 2014, када је страдало више од 32.000 невиних људи.

Ма колико стравичан, овај број, међутим, представља непуна три одсто од преко милион смртно страдалих у саобраћајним несрећама на светским друмовима. Још невероватније звучи податак да од глади дневно умире управо онолико људи колико их је страдало у најцрњој години глобалног терора.

Није намера овог текста да моралише о томе како би средства уложена у рат против тероризма спасила много више живота да су уложена у превенцију саобраћајних незгода или у борбу против глади. Јасно је да се свет против тероризма мора борити. У том смислу разумљива је и медијска подршка тој борби, али оно што се тренутно у свету дешава више подсећа на ситуацију коју је у својој књизи Доктрина шока описала Наоми Клајн.

Да подсетимо, као што се различитим техникама тортуре код појединаца постиже стање шока и дезоријентације, услед чега они признају и пристају на све, тако доктрина шока постиже исти ефекат на колективном нивоу. Различите врсте катастрофа, посебно терористички напади, изазивају стање колективног шока и дезоријентације које омогућава политичарима (и корпорацијама) да остварују циљеве које у нормалним околностима људи никад не би подржали.

Сада после напада у Паризу, најважније европске теме више нису економска криза, незапосленост, мере штедње и све већа друштвена поларизација, у којој 80 (осамдесет) најбогатијих људи на свету поседује имовину једнаку оној коју има сиромашнија половина, то јест три и по милијарде људи. Уместо тога, главни проблем представљају терористи, а заправо избеглице и мигранти. У Европи превагу односи схватање да се морају укинути чак и универзална хуманитарна права која уживају избеглице. Ретки су државници који и даље одолевају антицивилизацијским притисцима.

Интересантно је да шездесетих и седамдесетих година најезда милиона економских миграната из Турске, са Балкана и којекуде никоме у западној Европи није сметала. Напротив, ти људи – без којих Европа ни данас не би могла да преживи – били су добродошли упркос другој вери и култури јер је индустрији недостајала радна снага. То сведочи да стварни проблем Европе нису избеглице ни мигранти него недостатак послова. Уместо да се суоче са стварним проблемима и да подстичу глобалну економску сарадњу, европски политичари, с ретким изузецима, користе, а неки и подстичу, панику око тероризма и избеглица. Они којима данас сметају избеглице сутра ће упирати прстом у стране раднике, па у незапослене итд. Када се једном отвори Пандорина кутија, из ње прво изађе ксенофобија, а затим остала зла која гуше слободу и достојанство, да би на крају стварно довела до краја европске цивилизације какву познајемо последњих два века.

(Политика)   

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер