Владимир Милутиновић: Послови у магли - Ер Србија и Београд на води

 Уз нови серијал Инсајдера о Ер Србији можемо доћи до генерализација о пословима који су у последњих 4-5 година склапани са странцима. Они имају упадљиво сличну структуру, вероватно наслеђену из претходног периода, а ту структуру карактеришу изразите привилегије које приватни партнери из иностранства добијају у Србији.

На овим премисама склапају се послови. Инвеститори добијају разне погодности. У случају Београда на води:

– не плаћају накнаде за грађевинско земљиште и комунално уређење – прикључивање на водовод, гас, струјне инсталације

– добијају у власништво близу 100 хектара у центру Београда, процентуално условљено степеном изградње у следећих 20 година.

– добијају пословне просторе (Зграда Геозавода) на коришћење без накнаде

– добијају право да бирају подизвођаче

– постају даваоци кредита Србији и мешовитим фирмама са државом

– добијају партнера у држави Србији која може додатно покривати губитке који настају под изговором да се ради о мешовитој фирми (у случају Беогада на води у односу 67% приватни партнер, 33% држава).

Да би се видело колике су ово привилегије можемо то упоредити са неким обичним инвеститором. Он морао да плати земљиште, а не добија га бесплатно, мора платити комуналије, мора сам платити пословни простор, мора сам покривати властити губитак или банкротирати. Другим речима, наш приватни партнер у односу на регуларног инвеститора има, зависно од величине посла, а у случају Београда на води сигурно, милионске уштеде јер не плаћа све ове ствари. С друге стране, у натури (земљишту) је добио неодређен број милиона евра (вероватно су у питању стотине) који нико не може прецизно да израчуна, пошто је посао продужен на 100 година.

У овим повлашћеним условима, он почиње да гради, а држави Србији следују порези који настају у процесу градње и удео од 33% у евентуалном профиту који долази када се покрију трошкови градње и кредита. Профита, као и у сваком послу, не мора да буде, али се ови пројекти правдају медијском маглом која се састоји из разних изјава које се временом показују као нетачне „ово је инвестициија од 3.1 милијарду евра“, “ све ће бити готово 2019. године“, „покренућемо привреду целе Србије“ итд.

У суштини, ако ову маглу занемаримо, остаје чињеница да страни партнер гради уз огромне привилигије које му је омогућила Србија, а њени челници изражавају срећу што зграде „расту“ (не баш „џикљају“) а да нико никада неће поставити питање да ли је било каква добит која је дошла од целог посла оправдана трошковима.

Посао Београда на води је специфичан по томе што нема директних трансфера новца ка приватним партнерима, ако не рачунамо улагања у инфраструктуру које би иначе морао платити инвеститор и накнаде држави које је држава могла добити у регуларним пословима – али зато има трансфера имовине и права на период од 100 година.

Посао са Ер Србија је сличан. Поново је страни партнер дошао са позајмицом од 40 милиона евра, а заузврат је добио ове привилегије:

– Као што је показано у Инсајдеру (2. део) цео ребрендинг из Јата у Аир Сербиа (закуп и фарбање авиона, униформе, обуке итд), платио је ЈАТ (држава) направивши губитак од 74 милиона евра у 2013. години.

– Према наводима медија, Ер Србија није плаћала таксе Аеродрому Београд или је плаћала умањени износ за таксе (Никола Тесла) у току низа година.

– Ер Србија је узела кредите од свог мањинског приватног партнера у износу од 119.5 милиона евра само у 2015 и 2016. години. Ови кредити су дати по изузетно скупим каматним стопама.

– Ер Србија је добијала субвенције из буџета које је рачунала као приход – у 2014. години 69 милиона евра, у 2016. години 49 милиона евра, у 2016. години 40 милиона евра субвенција. Ове субвенције Ер Србија је књижила као приход, па је на крају сваке од ових година формално пријављивала минималну добит, иако је у ствари пословала са губитком који практично одговара износу субвенција за ту годину. Држава је надокнађивала губитак до формалне, минималне добити. Према уговору, ове субвенције престају са почетком 2018. године, тако да их је, у сада непознатом износу, било и 2017. године.

– Ер Србија је плаћала минималан порез на добит, па је у 2015. години овај порез који је платио „национални авиопревозник“ износио 4000 евра.

Новинар Миша Бркић, који се код нас детаљно бави Ер Србијом проценио је 31. јула 2017. да је на „пословно гланцање“ Ер Србија „из државног буџета потрошено брат-брату 300 милиона евра„. Страни приватни партнер пословао је уз дотацију од 300 милиона евра, коју обичан учесник на тржишту не би имао.

Али, овај податак најчешће није део извештаја о Ер Србија. Увек је у игри иста слика: пропаст под прошлим режимом и садашњи „повећан број путника“. Детаљ о 300 милиона евра се не помиње. Чак и ако фирма прави губитке то је боље од ничега – било због будућности која ће покрити прошле губитке, било због пореза и плата који настају у току рада. Поново нико не прави рачун ових губитака и добитака, нити ће, по мом мишљењу икада тај рачун бити направљен. (Додуше, управо је за вечерас најављен 3. део серијала Инсајдер у коме је најављен управо овај рачун).

Оно што је сигурно је да би у нормалним околностима неки авиопревозник на домаћем тржишту морао пословати сасвим другачије: плаћао би аеродромске таксе и накнаде, не би добијао субвенције државе, не би му држава плаћала иницијалне трошкове. Под изговором да је ово мешовита фирма, држава покрива све ове трошкове које иначе не би.

То није тако у свим државама. Занимљиво је да су аквизиције Етихада у Европи (Ер Берлин, Алиталија, Дарвин ервејз), банкротирале у току 2017. године или су продате другим актерима, све осим Ер Србије, која, изгледа, и не може банкротирати у овом аранжману са државом. Јер, ови послови у себи – осим велике магле – имају и државни џак из кога се покривају губици.

Шема ових послова могла би се приказати шемом:

На ову шему додати маглу која каже да ће се овај мањак од 300 милиона евра држави (друштву) вратити кроз одвијање посла. Али, ову рачуницу нико не прави, нити ће је моћи правити са прецизношћу пошто је она веома неодређена. Сигурно је да се магла показала нетачном у детаљима – предвиђањима и обећањима. Ер Србија је, ако се не рачунају субвенције, била губиташ у 2013, 2014, 2015 и 2016. години (за 2017. још нема извештаја), а у Београду на води није још завршен ниједан стан, иако се полако ближи рок у коме је према обећањима требало да буде завршен цео пројекат приказан на познатој макети.

Добитак за друштво је, дакле, неизвестан и на дугом штапу, а добитак за приватна лица сасвим опипљив.

пс.

Остаје једно – реторичко – питање: да ли се у овим магленим пословима ради о „државном интервенционизму“, „буразерском капитализму“ или „неолиберализму“?

Па, рецимо да би прави „државни интервенционизам“ одговарао ЈАТ-у у времену социјализма. Потпуно државно вођена компанија – без било каквих приватних партнера.

Остају онда буразерски капитализам и неолиберализам. Буразерски капитализам је неки савез људи на власти и приватних лица у циљу екстрапрофита направљеног на основу државних привилигеја. Довољно је да државни службеник преусмерава јавна средства (или привилегије које ће се претворити у већи профит) у приватне руке. Овде, по свој прилици, има таквог савеза.

Људи који радо користе термин „буразерски капитализам“ често сматрају да је овај појам супротност позитивно схваћеном неолиберализму. Наводно, у правом неолиберализму нема оваквих коруптивних буразерских савеза, него влада једнакост свих привредних субјеката на тржишту, а власт се бави само универзалним правилимапословања која не привилегују било кога.

Могло би, наравно, да се све терминолошки одреди и тако. Проблем ствара један други аспект неолиберализма, а то је да је он нека врста заоштрене форме либерализма у којој се тражи приватизација више ствари него у класичном либерализму – приватизација практично свега осим полиције и судова (а понекад и њих). Међутим, нису ли ови горе поменути захтеви једнакости и непристрасности усмерени ка власти у ствари социјалистички? Зашто да привредни субјекти буду правно једнаки, ако су већ неједнаки по свему другом? А неједнакост субјеката је једна од основних неолибералних ставки. У том смислу су ови послови у магли много заоштренија форма тражене приватизације – ту није приватизован само авиопревозник или аеродром него – делимично – и државни буџет.

Када би имали смисла за иронију наши „буразери“ би могли критичарима „чистим неолибералима“ да одговоре овако: тренутна форма капитализма је само прелаз као оној идеалној форми коју ви желите. Али, молимо вас, па неће се ствари саме приватизовати – мора се најпре мало прелити из јавног у приватно у буразерском капитализму (уз пратећу диктатуру) а онда ћемо једног дана доћи до потпуно приватне привреде и неутралне власти – без субвенција и привилегија за нас. До тада, приватизоваћемо и буџет – да се намакне пара за преостале приватизације – разумите нас.

Садашња транзиција ка правом неолиберализму, кроз буразерски, вам је исто што и пролаз ка комунизму кроз социјализам.

Све ће бити, само за коју годину, деценију.

(Двоглед)