Владимир Кецмановић: Нова влада, критеријуми резултата и Слободан Гавриловић

Нова влада Србије није прва влада чије су странке-чланице у предизборној кампањи чврсто обећавале како ће се, ако дођу на власт, при избору директора јавних предузећа, а и шире, руководити критеријумима стручности и резултата, а не критеријумима страначке припадности.

,,Департизација”, је ли се то тако, беше, зове?

У резултате рада директора већине јавних предузећа у Србији, поштено, нисам нарочито „верзиран”. Али, постоји један у чије, у доброј мери, јесам. Реч је о директору и главном и одговорном уреднику ,,Службеног гласника”Слободану Гавриловићу, чији су резултати до те мере импозантни да нису могли промаћи никоме ко се за издаваштво и за књиге на било који начин интересује.

У времену у ком и много профитабилније делатности од издаваштва пропадају, ,,Службени гласник” је, предвођен Слободаном Гавриловићем, доживео експанзију. У времену у ком већина издавача, да би опстала на тржишту, као ђаво од крста бежи од паметних књига, рачунајући да је глупост једина ствар која данас може да буде рентабилна, ,,Службени гласник”је успео да, уз масовну продукцију, буде рентабилан не фаворизујући глупост. У времену које је оно што себе сматра српском културном елитом провело закопано у идеолошке ровове, одбијајући сваки наговештај толеранције и аргументованог дијалога, ,,Службени гласник”је био место на ком су право да се изјасне имали и националисти и мoндијалисти, и еврофанатици и евроскептици, и атеисти и теисти, и „четници” и „партизани”. Руку под руку, као јунаци и аутори ,,Гласникових”књига, корачали су Дража Михаиловић и Јосип Броз, Добрица Ћосић и Светислав Басара, Славко Голдштајн и Никола Кољевић...

Због тога су, за претходне владе, овдашњи аутошовинисти ,,Гласник” проглашавали леглом назадњаштва. И због тога су, у новије време, овдашњи турбопатриоти, убеђени да је дошло њихових пет минута, почели да га оптужују за антипатриотска „скретања”.

На аргументе аутошовиниста није вредно трошити речи. Ваља напоменути само то да су се, у оквиру издавачког еснафа, против ,,Гласника”највише бунили дотирани издавачи задужени за промовисање идеје о српској кривици за сва зла која су се, на Балкану а и шире, икада догодила. Један од њихових аргумената био је како је недопустиво то што ,,Гласник”објављује тако много наслова, као да је у питању нека штетна активност.

Турбопатриотама, будући да су њихове примедбе свежијег датума, вредело би одговорити аргументом који би, ваљда, требало да разумеју. Ширина идеолошког спектра ,,Гласникових” издања најједноставније се да објаснити свешћу директора и главног и одговорног уредника да, будући да је на челу јавног предузећа, има обавезу да презентује све релевантне, у јавности присутне идеје, уместо да државну фирму идеолошки приватизује. Да не говоримо о томе како, чак и када би предузеће било његова приватна својина, идеолошка поливалентност продукције не би била израз власникове амбивалентности, а поготово не антипатриотизма, него управо врхунског родољубља и свести да су идеје у које верује довољно супериорне да издрже конкуренцију, с којом се треба храбро суочити, уместо бежања под окриље цензуре. Али, овај други аргумент је, ипак, прекомпликован да би га турбопатриоти могли схватити. У супротном, наиме, и не би били турбопатриоти, него родољуби.

Идеје родољубља илити патриотизма и демократије и свест о њиховој неодвојивости, које је руководећи ,,Службеним гласником”демонстрирао Слободан Гавриловић, јесу идеје сродне идејама једног од оснивача крајем осамдесетих година прошлог века обновљене Демократске странке, Борислава Пекића, чија дела, не случајно, уз дела других великана српске књижевности и мисли изговорене на српском језику, представљају значајан део ,,Гласниковог”издавачког програма.

Због тога је, откако управља ,,Гласником”, и у Демократској странци, чији је члан, а која се од Пекићевих идеја – надајмо се не неповратно – удаљила, Слободан Гавриловић, на известан начин, дисидент.

Због тога не постоји ниједан валидан економски, стручни или идеолошки аргумент којим би нова влада могла оправдати онемогућавање Слободана Гавриловића да своју културну мисију настави, док би одустајањем од партијског кадровања у његовом случају српској култури учинила велику услугу, а себи – будући да ,,Гласник”не спада у крупније залогаје постизборног колача – обезбедила релативно јефтин поен.

(Политика, 10.10.2012)