Vladika Teodosije: Privremene i lažne pobede onih koji misle da su nešto zadobili, tako što su drugoga povredili, nisu nikakve pobede, već iluzije pomračenog uma

 Episkop Raško-prizrenski Teodosije služio je juče četvrti po redu Moleban za Kosovo i Metohiju u Štrpcu u punoj crkvi Sv. Nikolaja Čudotvorca. U Molebanu za mir i spasenje našeg vernog naroda učestvovalo je sveštenstvo prizrenskog arhijerejskog namesništva, sa monahinjama i monasima iz obližnjih manastira kao i verni narod iz Štrpca, Brezovice, Sirinićke župe i Prizrena, gde Srbi vekovima žive i opstaju sa pouzdanjem u Boga.

Prepodobni i prečasni oci, sestre monahinje, braćo i sestre,

 Odslužili smo Moleban za spasenje našeg naroda na Kosovu i Metohiji i uzneli molitve Gospodu da nas molitvama Sv. Kneza Lazara i srpskih mučenika i novomučenika spase i pomiluje u ovom našem teškom trenutku za sve nas. 

Naš verni narod srpski koji vekovima živi na obroncima Šare, na Brezovici, Sirinićkoj i Sredačkoj župi, uspeo je da se održi i u najtežim vremenima, pre svega svojom verom i čvrstim pouzdanjem u Gospoda. Vera hrišćanska, svetosavska održala nas je u vremenu turskog ropstva, kao i kroz ratove u toku 20. veka zato što smo duboko bili svesni da živimo kao svoji na svome, uz svoje svetinje, uz svoje crkve i manastire okruženi ovim predivnim šumama i planinskim vencima. 

 Poslednje veliko stradanje 1999. godine na nama je ostavilo teške rane kojih se svi s bolom sećamo, ali ipak jedan broj ljudi iz Prizrena i okoline nije otišao sa Kosova i Metohije, već je našao utočište na ovom mestu, da ostanu barem bliže svojim starim ognjištima. Sa tom verom i nadom i u ovo vreme treba da budemo čvrsti i solidarni, pomažući jedni drugima i trudeći se da ostanemo dostojni nasleđa naših svetih predaka.

 Gospod nam poručuje: „Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade carstvo“ (Lk. 12, 32) I dodaje: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu". 

 Carstvo Nebesko će u svojoj punoći doći sa drugim Dolaskom Gospodnjim i blaženi su oni koji ga se udostoje. Ali Gospod nas uči da je Carstvo Njegovo i sada i ovde među nama, ukoliko živimo po volji Božijoj, ukoliko čuvamo obraz Božiji u nama i ne postanemo bez-obrazni. Čovek koji izgubi obraz Božiji samo je tužna obrazina, jer je slavu i čast ovoga sveta pretpostavio ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem. Nažalost, takvi žive u stalnom nemiru i strahu jer ih izobličava njihova savest, izobličava ih svaka reč Božija koju osećaju da je upravo njima upućena na prekor. 

 Sveto Evanđelje po Jovanu u 3. glavi uči nas da je Bog tako zavoleo svet da je „Sina svojega Jednorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni.“ I dalje kaže, da nije poslao svog Sina u ovaj svet da sudi svet, već da se svet spase kroz Njega, jer „Koji u Njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer nije verovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega.“ Dakle, braćo i sestre, onaj koji u srcu izgubi veru, već je samog osudio.

 Ali na koji način biva taj sud? Gospod nam odgovara: „A ovo je sud što je svetlost došla na svet, a ljudi više zavoleše tamu negoli svetlost; jer njihova dela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svetlosti, da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena.“ (up. Jn 3. 16-21)

Tako je braćo i sestre u našem svetu jer Gospodnji sud se projavljuje još od ovog života na zemlji. Oni koji umesto Boga i bližnjih više zavoleše dela tame, privremena blaga, moć i slavu, pomračili su um svoj i mrze svetlost jer ta svetlost upravo pokazuje tamu u kojoj se oni nalaze. Takve ljude svetlost boli, takve boli istina i pravda i okružuju se sebi sličnim koji govore laži i čine dela tame.

 Nasuprot tome onaj ko istinu tvori i živi po Bogu ide ka svetlosti i biva sve više proslavljen slavom Božijom. Mnogi hrišćani kroz istoriju prolazili su teška iskušenja, ali su uvek ukrepljivani ovim rečima Gospodnjim bili stalno ispunjeni nadom da je jedina istinska pobeda ona koja biva u istini i pravdi Božijoj. Privremene i lažne pobede onih koji misle da su nešto zadobili, tako što su drugoga povredili, nisu nikakve pobede, već iluzije pomračenog uma. Takvi nemaju mirne snove i mirnu savest i koliko god se trudili ili da utišaju glas savesti, toliko još više gube meru, pomračuju se i gube obraz Božiji, svaku radost i spokoj. Njihov gnev, mržnja i nepravedna dela samo su odraz unutrašnjeg nemira i straha.

 Zato, po rečima Hristovim, ne brinimo za sutra, već činimo što do nas stoji da budemo verne sluge Božije koliko do nas stoji, a za one koji su sebe pomračili nečasnim delima i namerama, molimo se da im Gospod podari pokajanje. Sveti oci nas uče da pakao počinje već u ovom svetu u srcima onih koji odbaciše svetlost Božiju. Zato, braćo i sestre, koristimo vreme koje imamo da se promenimo, pokajemo i vratimo Bogu. Oprostimo bližnjima, pomozimo onom koji je u nevolji, kako bi tiha i utešiteljna Božija blagodat prosvetlila naše duše i dala nam da još i ovde i sada osećamo radost onih koji su se udostojili utehe Hristove.

 Gospod Hristos nije došao u ovaj svet da nam obeća ovozemaljsko blagostanje, već da nam kroz tajnu krsno-vaskrsne ljubavi otkrije Carstvo Božije, koje nije od ovoga sveta. Ono je već sada i ovde među nama jer je to Carstvo sama blagodat Svetoga Duha „koji je svuda i sve ispunjava“. U crkvenim pesmama pevamo „Svetim Duhom svaka duša živi i čistotom se uzvisuje“. Ko ne zadobije barem malo tog mira i radosti, takav će pre ili kasnije shvatiti da nije ni živeo.

 Otuda, naša Sveta Crkva poziva svoj verni narod na post i molitvu, ne zato što je to potrebno Bogu, već zato što je potrebno nama da bismo otvorili svoje srce posteći se i moleći i da bismo mogli da primimo tu radost Duha Svetoga koja se daje kao dar svima onima koji poveruju. Naša vera nije samo vera da Bog postoji, jer to veruju i mnogi drugi, već poverenje u živog Boga Izrailjevog; Boga koji je preko Mojseja drevni izrailjski narod izveo preko pustinje i teških stradanja do obećane zemlje. Naš zemaljski put zato nije ništa nego stalno hođenje kroz pustinju raznih nevolja i iskušenja kroz koje se duhovno očišćujemo i prosvetljujemo da bismo ušli u slavu Gospoda Boga našeg.

 Braćo i sestre, trudite se duhovno, molite, postite i iznad svega ne gubite nadu i ljubav i Bog će uvek biti uz vas. Onaj koji se uzda u čoveka, a ne u Boga, koji se uzda u prolazne ideologije ovog sveta, a ne u Evanđelje koje propoveda naša Crkva, već je sebe unapred duhovno pogubio. Ali onaj koji živi stalno predan Bogu i Njegovoj ljubavi i svetlosti, uvek će imati utehu i pomoć Božiju bez obzira kakve ga spoljašnje nevolje snalaze. To je naša vera, to je ono što su nam preneli Sveti Oci, to nam je u nasleđe ostavio Sveti Sava. Živeći tim svetosavskim duhom i nadom uvek ćemo ostati deca Gospodnja.

 Milostivi Bog Otac neka vas sve prosvetli blagodaću Svesvetoga svoga Duha u Hristu Gospodu našem, u ovom životu i u sve vekove vekova Amin!

(eparhija-prizren.com)