Vladika Teodosije: Naš narod uvek je znao da prepozna i razlikuje vukove u jagnjećoj koži, razne prodavce magle i neispunjenih obećanja, i uvek se vraćao svojoj Crkvi

 Episkop raško-prizrenski Teodosije juče je služio u manastiru Draganac kog Gnjilana treći po redu Moleban za stradalni narod na Kosovu i Metohiji. Na platformi ispred hrama Sv. Arhangela Gavrila skupilo se sveštenstvo gnjilanskog arhijerejskog namesnika (od kojih je deset sveštenika sasluživalo Vladiki) monasi i monahinje iz manastira Dečani i oko 150 vernika. Nažalost, na vernike koji žive od budžeta Vlade Srbije vršen je pritisak da ne prisustvuju molebanu, tako da mnogi nisu mogli da da dođu na molitvu da ne bi ugrozili svoju egzistenciju.

Visokoprpodobni oče igumane, draga bratijo, prečasni i prepodobni oci, braćo i sestre, draga deco,

 Uvek sa radošću dolazim u ovaj manastir i Kosovsko Pomoravlje, zato što je ovo deo naše Eparhije gde se naš narod, i pored toliko teškoća i nevolja održao i opstao u najtežim vremenima. Ono što me uvek posebno raduje jeste kada vidim mnoštvo dece i omladine, što pokazuje da naši ljudi vaspitavaju svoju decu da svoju budućnost vide na ovim prostorima, na kojima su odrasli i koji su im njihovi preci predali, i u amanet ostavili.

 Neki uporno tvrde da nema Srba južno od Ibra, a ja im na to kažem da pogledaju naše Pomoravlje. Iako u teškom materijalnom stanju i neretko na ivici egzistencije, naši ljudi ostaju verni svome domu, zemlji i svetinjama. Takođe, ovde je po mnogim pokazateljima i najveći prirodni priraštaj u celom srpskom narodu. Imamo toliko mnogodetnih porodica, što svedoči da  ljudi ovog kraja duboko osećaju važnost porodice, koja nas povezuje i učvršćuje. To istovremeno pokazuje da prirodni priraštaj ne zavisi uvek od materijalnog blagostanja.

 I naša Sveta Crkva je, braćo i sestre, jedna velika porodica. Gospod nas sve sabira oko Svete Liturgije i drugih Svetih tajni, i što više duhovno uzrastamo, shvatamo da moramo da živimo zajedno u ljubavi i slozi i tako prepoznajemo u svakom od nas našeg večnog brata. Gospod nas uči da ne ljubimo samo naše bližnje, već i neprijatelje naše. Jer, kako je i sam na Krstu rekao: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine ( Lk 23.24). Tako je, nažalost, sa onima koji izgube veru u Boga i pouzdaju se u sebe ili traže sebi bogove na zemlji. Takvi, druge ne gledaju kao bližnje, kao braću, već su im bliski samo istomišljenici, i nisu spremni drugome da oproste. Naša Crkva nas uči da nema ljudi koji su zli po sebi, jer zlo ne postoji, kao što ne postoji ni tama, jer je ona samo odsustvo svetlosti. Tako je i zlo,  ništa drugo do pomračenje uma. Crkva nam daje toliko mnogo duhovnih lekova da ozdravimo i otvorimo naše oči da bismo ugledali svetlost i u njoj sagledali i sebe i sve oko nas. Zato je pokajanje naš povratak Bogu, otvaranje zatvorenih očiju koje polako počinju sve da gledaju u drugoj svetlosti – svetlosti blagodati Božije.

 Braćo i sestre, da bismo istrajali u tom duhovnom ozdravljenju, potrebni su nam post i molitva. Često napominjemo da post nije samo uzdržanje od hrane, već pre svega otvaranje celog svog bića za Boga, za bližnjeg i odvajanje od svega onoga što nas odvlači od Boga i ljubavi prema drugima. Uzdržanjem od hrane pokazujemo da ne živimo samo na biološkom nivou, nego smo, pre svega, čudesni spoj vidljive i nevidljive tvorevine Božije. „Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt. 4, 4). Gospod je upravo zato i postao čovek da bi osveštao telo i dušu čovekovu i našu čovečju prirodu neraskidivo povezao sa Svojom božanskom prirodom, te učinio čoveka u Hristu nebozemnim bićem.

 Sve naše nevolje i teskobe su male i ništavne, samo kad pomislimo koliko se nama  Bog daje u svojoj neiskazanoj ljubavi. Često, gledajući samo ono površno, ne vidimo Božije darove koji su svuda u nama i oko nas, i živimo u nezahvalnosti. A ljubav prema Bogu se pre svega ogleda u blagodarnosti, kao što se ljubav prema bližnjem ogleda u milostivosti, spremnosti da odvojimo od svoga i pružimo drugome koji nema. Zato je i najveća tajna naše Crkve nazvana Evharistijom, što i znači Blagodarenje.

 Naše Narodne kuhinje u Kosovskom Pomoravlju su najlepši izraz te solidarnosti i ljubavi mnogih dobrih ljudi, i domaćih i stranih dobrotvora, koji su dali svoju leptu da bi oni kojima je potrebno dobili koru hleba i iznad svega brigu i utehu da o njima neko misli i da nisu ostavljeni i zaboravljeni. Nekada su drevni hrišćani tako postili, što su u posne dane jeli jednostavniju hranu da bi od viška novca pomogli siromašnima. Zato su post i milostinja uvek bili povezani i nemaju smisla jedno bez drugog. 

 S druge strane, sebičnost zatvara čoveka u lične interese. Takvi  nemaju osećaj za  potrebe bližnjih. Danas živimo u vremenu kada mnogi moćnici ne žele da vide potrebe svog naroda i ono što im je predato na upravu doživljavaju samo kao brojke, kao parče geografske karte. A iza svakog gradića i sela, žive su porodice, ljudi i deca. 

 Upravo je to i razlog zašto je Sin Božiji, u kome je sve i za koga je sve stvoreno, došao u ovaj svet i postao čovek, da bi svoju ljubav posvedočio i krsnim stradanjem. „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ (Jn. 15,13). Time nam daje primer da se ljubav ne meri samo lepim rečima i obećanjima, već nadasve žrtvom, i to žrtvom do spremnosti da postradamo za svoje bližnje. Sa takvom verom Sv. Knez Lazar išao je na Kosovo Polje, spreman da položi svoju dušu za svoj narod, ne radi nekih prolaznih zemaljskih interesa, već sledujući Hristu, Podvigopoložniku. Kao takvog ga je Bog i ovenčao vencem svoje slave, i kao takvog ga je narod njegov upamtio. Nažalost, u istoriji je mnogo i onih koji nisu bili kao Sveti Knez, koji su gledali pre svega zemaljsko carstvo i lično bogatstvo. Takvi nisu spremni da se žrtvuju za svoj narod, već narod žrtvuju sebi. Hvala Bogu, naš verni narod uvek je znao da prepozna i razlikuje vukove u jagnjećoj koži, razne prodavce magle i neispunjenih obećanja, i uvek se vraćao svojoj Crkvi, koja je bila i ostala uz njega. Sveštenoslužitelji Božji su upravo služitelji tajne tog jedinstva. Otuda Crkva nikada nije mogla bez naroda, jer tamo gde nema vernog naroda nema ni Crkve.

Otuda, draga braćo i sestre, i naša stalna briga da sačuvamo živu Crkvu na Kosovu i Metohiji, da ohrabrimo naš narod da se istinska sreća u životu ne meri samo materijalnim bogatstvom, već pre svega onim koliko smo se ohristovili i otvorili svoje srce za tajnu Božije ljubavi. Zato nam je pored posta, neophodna i molitva, ne samo kao traženje ovoga ili onoga od Boga, jer Bog zna unapred šta je nama potrebno, već molitva kao stalno prebivanje u prisustvu Božijem, molitva kao stalno sagledavanje svega u nama i oko nas kroz Hrista i tajni njegovog Evanđelja. Naša Crkva iz tog razloga s vremena na vreme poziva svoj narod na pojačanu molitvu i post da bismo otvorili svoja srca da prime Božiju ljubav i blagodat, koja je tu uvek pred nama i u nama, samo je mi često nismo svesni, jer trčimo za prolaznim bogatstvima i ciljevima. 

 Zato, Gospod da vas sve ukrepi i osnaži, da čuvate naše sveto Kosovsko Pomoravlje, i da ne zaboravite kakve ste pretke imali. Setimo se, na kraju, naše Svete  novomučenice Bosiljke iz Pasjana koja je, iako mlada devojka, prezrela sve zemaljsko da bi zadobila nebesko i unevestila se samom Hristu Gospodu. Vekovima je narod čuvao njen spomen, jer narod donosi najbolji sud i najduže pamti. Narodno sećanje je merilo svakog dela, jer sve se pre ili kasnije pokaže onakvim kakvo jeste. 

 Sa ovog svetog mesta vam poručujem da praštate jedni drugima i da živite u miru. Čuvajte porodice i decu i budite hrabri kao što ste uvek do sada bili.  Bog sa svojim svetim biće uz vas, posebno molitvama Sv. novomučenice Bosiljke, koja, uz skute Presvete Bogorodice, bdi i moli se za sve vas.

Gospod da nas sve sačuva i uteši u svojoj ljubavi i milosrđu da bismo i mi sa svima svetima Njega slavili – Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

(eparhija-prizren.com)