Владика Максим о Атанасију: Био је “џиновско срце”

 Епископ западноамерички Максим Васиљевић дирљивом посланицом се опростио од владике Атанасија Јевтића.

“Владика је, као што су то о њему неки већ рекли и записали, био човек оштрих речи и меког срца. У обликовању његове личности засигурно су учествовали многи, али сам поприлично сигуран да су две личности на том путу одиграле посебну улогу. Прва је његова мајка Савка, без које је физички остао када је имао само петнаест година. Када год би је споменуо, а чинио је то често, његов глас би био испуњен нежношћу сирочета које жезне за крилом мајке. Мислим да је тај губитак у великој мери одредио његов пут и продубио исконску људску глад, глад за небеским родитељством, глад која је тињала у њему од најранијег детињства, од момента када је међу књигама свој убијеног стрица свештеника Милоша Јевтића угледао корице на којима је писало ‘књига о Богу који је постао човек’ и којом приликом га је, како је казивао, ‘одједном прожела нека струја’… Друга личност је свакако личност његовог Аве, оца Јустина Поповића, кога је помињао јутром и вечером сваког дана, и у готово сваког прилици. Колика је само њихова радост у овом часу, када заједно са митрополитом Амфилохијем и свима светима у пуноћи заједништва живе своју љубав у загрљају Христовом, то они знају”.

Објаснио је да је владика у односу са свештеницима увек био непосредан и отворен, да је грдња долазила само када је изговорена, те да никада није било заосталог гнева или казне. У његово доба није било забележен ниједан црквеносудски поступак. Увек је “зборио пророчки и никада се није бојао да заплива узводно, уколико је сматрао да се тако служи истини.

“Најбољи другови били су свети Оци Цркве и деца – његова “мутава војска”, чијим се предводником сматрао и уз које је живео своје вечно детињство… Ако бих само једном реченицом морао да опишем владику Атанасија, та реченица би била ‘генијални светоотачки ум и срце детета'”.

Појаснио је како је готово из прве смислио песмицу за децу за свако слово азбуке, али је проблем настао код слова џ. Реч “џак” му се није уклапа у риму и поучни контекст песмице, па је изменио “џиновско срце”. Управо је то, како наводи, било и друго име учитеља.

“Без намере да звучим патетично и исувише емотивно, јер не мислим да би му то пријало, верујем да је опште искуство свих нас који смо уз њега одрастали упрво то даје ‘џиновско срце’ друго име нашег учитеља. У њему нас је сабрао и одгајао. У њему нас је сабрао и одгајао. У њему желимо да останемо и даље, заувек. Поред његовог џиновског срца, сада, када се осврнемо уназад, схватамо да у и наша срца горела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док нам је тумачио Писма.”

“Долазак великог Атанасија на катедру херцеговачких епископа био је изненадна хука и земљотрес, попут новзаветних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Како киша на пустињу или поток на сасушену земљу… Био је и остао ходајуће јеванђеље и свето предање, свеопште одушевљење које нам је сваким даном одузимало дах речима, ставом, погледом, служењем службе, животом.”

Поентирао је на крају.

“Никада нисам сусрео човека који је свој народ волео онолико колико га је волео владика Атанасије. Притом, његова љубав није била романтичарско сентименталистичка. Уз придев ‘многострадални0, владика је за наш народ увек додавао и оно ‘многогрешни’… Црква ће верујем тек у временим пред нама у правој мери сагледати и вреедновати његов подвиг и допринос, а који је ван сваке сумње подвиг светоотачких размера”, завршио је епископ Максим.

(НоваС)