петак, 07. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Владика Григорије: Причешће не може да буде извор заразе, али свакоме бих рекао ”Не кушај Господа Бога свога”; Не желим да у овим тренуцима критикујем власт, то ћемо кад ово прође
Хроника

Владика Григорије: Причешће не може да буде извор заразе, али свакоме бих рекао ”Не кушај Господа Бога свога”; Не желим да у овим тренуцима критикујем власт, то ћемо кад ово прође

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 29. март 2020.

Гостујући у емисији “Вече са Иваном Ивановићем” на Новој ТВ, у коју се укључио преко скајпа, владика диселдорфски и целе Немачке Григорије коментарисао је актуелни тренутак у Европи и свету, глобалну епидемију вируса који је људе довео у нека нова искушења и дилеме.

Владика познат по својим врло слободним и понекад провокативним ставовима говорио је о добрим и лошим стварима проистеклим из искушења пред којима се свакодневно налазимо, између осталог и о причешћивању верника у црквама СПЦ током трајања ванредног стања, које је изазвало бурне реакције дела јавности.

Коронавирус у Немачкој

Григорије је рекао да је коронавирус у Немачкој, али и свуда у свету, донео неке новине у свакодневном животу, осим анксиозности, страха и других врста притсака.

“Немци сада иду чешће у болницу него иначе, више обраћају пажњу на њих и на лекаре. Немци сада срећу и српске лекаре и лекаре из других земаља који нису Немци, срећу и српске раднике у маркетима, касирке из Србије, бивше Југославије и других земаља и то побуђује код Немаца једну захвалност чему сам се ја обрадовао”, рекао је владика Григорије.

На питање како наши људи, његови верници, подносе новонасталу ситуацију и на који начин одржава контакт са њима, владика Григорије каже:

-С обзиром на ове технолошке ствари ја мислим да је однос са нашим верницима интензивиран. Свештеници су добили задужења од нас овде да буду у интензивном контакту са верницима, поготово са онима који живе сами. И онда наилазимо на неке ствари које и нама просто отварају очи. На пример, колико једна ситница може да буде важна за неког усамљеног човека…

Ја сам позвао једну жену која живи у Оснабрику, коју добро познајемо, која је ћерка покојног Ђока Слијепчевића. Зове се Неља, она је била лекар, гинеколог и помагала је безбројним људима у време рата 90-их година, порађала је и муслиманке и хрватице и српкиње и била је легенда у том погледу, иако је њен отац много познатији од ње. Кад сам је позвао, сутрадан је био њен рођендан, причала је са мном 10-ак минута и рекла да никада у животу није добила бољи поклон за рођендан, посебно у овим тренуцима. Ти контакти се обављају телефоном, скајпом и преко ових наших технолошких помагала које људи склони брзим осудама врло често осуђују а та су нам помагала сада малтене неопходна и драгоцена.

С друге стране, наиђете на неког човека који је усамљен, коме не треба ништа, има све, али му се покварио компјутер, а он преко компјутера и наручује и плаћа и све, па онда имамо неког другог кога знамо из парохије који поправља компјутере и замолимо га да оде да то реши, итд. И тако наилазимо на безброј лепих сцена, има безброј тих лепих примера. Зато и ову ствар покушавам да схватим као ”да јесу се затворила нека важна врата, и много тога је стало, али су се отворили неки прозори и врата и то нам је важно – да имамо осећај за наду и за будућност”.

СПЦ у доба пандемије коронавируса

О инструкцијама везаним за рад цркве у условима епидемије, после велике полемике и коментара који су уследили након организованог причешћивања у неким црквама, владика је у емисији код Ивана Ивановића изјавио следеће:

– Званичан став Цркве је увек следовати Христу и Јеванђељу, а то су детаљи, како ће неко сад да ту основну чињеницу спроведе у дело. Издале су саопштења велике Патријаршије – Александријска, Јерусалимска, Цариградска… Албански архиепископ је имао једно дивно саопштењ. Ми смо чекали да добијемо неку инструкцију од нашег Синода, као органа који најбоље функционише сада у овом времену када не можемо да се састанемо као Сабор. Оно што би био став Цркве било би оно што би донео Сабор, а Сабор се није састајао од маја и према томе тешко је говорити о неком ставу СПЦ. Постоји став Синода који је у одређеном смислу широк, и гледа се из ове или оне перспективе, и као да има неког обостраног несхватања између људи који гледају с ове и с оне стране ”црквене ограде”. Ја увек волим да та ограда не постоји. Увек сам говорио својим свештеницима и верницима ”немојте никог осуђивати, оне који су изван Цркве, јер они једног дана могу бити ми а ми можемо бити они”.

Што се тиче мог става личног он је већ познат и ја сам га изнео преко телефона овде људима у Епархији, затворио сам све Цркве. Не због тога што се плашим власти већ због тога што просто мислим да је власт донела исправну одлуку у Немачкој. Све што је урадила овде власт ми смо дужни да испоштујемо, али оно што је још важније, ја се са свим тим слажем. Дакле, не доводимо никога у опасност. Једино можемо да служимо као породице, као куће, да се молимо Богу. Имамо два манастира у којима се непрестано служи, зато што су манастири једна кућа, али и они су закључали врата за људе који долазе са стране.

С друге стране ми овде живимо под једним кровом, има нас 18, и можемо да будемо нека мала Црква, али не можемо да скупљамо народ у Цркву на једно место. И оно што је мој лични став је у ствари опет заснован ја Јеванђељу, ја сам дубоко уверен, мислим да је можда добро да поставим две ствари. Једно је Јеванђељска реч: Врло често се догађа, али ми то не примећујемо, да ценимо комарца а гутамо камилу, или видимо трун у оку брата свога, а не видимо брвно у свом оку. То је једна димензија читаве ове приче и зато се ја не упуштам у те детаље, али оно што сам ја покушао да кажем и што је мој кључни став, а то је Христов пост на гори, 40 дана долази ђаво да га куша, и он на свако ђаволово искушење изговара ”Не кушај Господа Бога свога”.

Ја никад не бих пошао од те ствари да ли кашичица може да пренесе заразу јер причешће само по себи не може да буде извор заразе. Али, да ли може кашичица да буде преносник заразе… Ја бих свакоме рекао: ”Не кушај Господа Бога свога”. Не кушај своју веру. Не кушај његову веру у тебе. Јер та његова вера у тебе је потврђена његовим страдањем на Крсту за тебе. И ти сада немој да искушаваш своју веру. У том смислу мој став је једноставан, ја сам тај тип човека. Ако је Литургија за нас нешто најбитније и најсветије на овоме свету, а јесте, морамо некад да се одрекнемо најважнијих и најсветијих ствари, јер ово неће трајати вечно. Јер ако траје вечно, онда је апокалипса, онда ћемо се срести са Господом у вечности, али ако буде као што ја верујем и као што каже Свети Атанасије Велики: ”Облачак је, проћи ће” – онда кад наиђе облачак паметан човек се склони, не излази на чистину да покисне или да га убије гром…То су неки моји духовни ставови који су потпуно јасни. Дакле, или служимо Литургију у слави и чести или је не служимо за тренутак, али не зато што не волимо да је служимо или зато што не желимо да је служимо, него зато што на тај начин помажемо и чувамо нашег ближњег. И у том смислу је мени ту све некако једноставно, али људи увек воле да компликују и обрну ствар.

То је као кад човек има здравље, па га онда изгуби, па буде болестан. Шта бива тада? Па, човек почиње много више цени здравље. Из перспективе болести, он лежи у кревету и немоћан је, али он чезне за здрављем да би поново могао да ради, да трчи, да живи, да постоји, да буде и да јесте и у том смислу је ово један истински пост у правом смислу те речи. Недостаје ми Литургија и верујем да недостаје сваком човеку, али можемо да се молимо Богу. Можемо да причамо са људима, да их помогнемо, да их утешимо, као што сам ја разговарао са том госпођом и чинило ми се да сам одједном био озарен, испричао је владика Григорије.

Он се присетио једног догађаја из прошлости…

-Ја се сећам да сам 1993. године добио задатак од тадашњег Епископа Херцеговачког да са једним човеком истоварим камион од 20 тона који је стигао са Крита из Грчке. Истоварили смо камион, ја нисам служио Литургију и био сам надобудни теолог млади, и кажем Епископу: ”Па ја нисам служио Литургију а Цвети су”. А он каже мени: ”Па, то ти је Литургија човече. Служио си народу. Чим служиш народу служио си Богу, када служиш Богу служиш народу”. Дакле, људе треба релаксирати у том смислу да им се каже да је важан тај наш ближњи, он је необично важан и њега требамо да чувамо али оно што бих за сад оставио као неку тему за размишљање: ”Не кушај Господа Бога свога”.

О негативним реакцијама због повратка грађана Србије из дијаспоре

Владика диселдорфски и целе Немачке коментарисао је негативне реакције у српској јавности због повратка наших грађана који живе и раде у Западној Европи у Србију последњих дана, за време трајања епидемије.

-Код људи се врло често догоди појава да кривицу пребацимо на другога, и то је она основна људска слабост. Ева каже: Змија ме наговорила! Адам каже: Ева ме наговорила да поједем јабуку! И од искона је тако некако код људи. Међутим, овде се ради о безбројним неким чудним стварима. Нпр.није питање зашто се ти људи враћају тако изненада, с обзиром да се за многе ово догодило изненада, али за неке друге је требало да буде много мање изненадно јер су боље обавештени, имају те обавештајне службе, које не треба да се баве мноме, као што ми они добронамерно саопштавају да се баве мноме, да се припазим итд… Требали су да пазе како тај вирус делује, куда иде и шта ради.

Али ја мислим да се догодило неколико важних ствари које би требало да напоменемо. Све су земље имале тај проблем. Тамо на граници Холандије довели су девет девојака које су биле на скијању у Италији. Шта су требали да кажу тим девојкама? Немојте да се враћате кући. Оне су бар биле на скијању, а ови наши мученици су били овде да зараде кору хлеба. То је једна димензија. Друга димензија, и то сам научио овде у Немачкој: Не пита се шта ово-шта оно, већ да ли ти људи имају право да се врате? Ако имају право да се врате, онда ту нема никакве расправе. И трећа ствар која је најбитнија, а чини ми се да је врло деликатна – то је колико људи одавде помажу те наше државе тамо. Да ли би те државе имале такав и онако слаб економски опстанак да сви одавде не помажу и не жале.

Овде треће генерације људи који су у сваком смислу Немци, би само за промену оног ”ћ” на крају презимена имали много боље перспективе у овој држави. Али не, они ни у четвртој генерацији не мењају то ”ћ”. Зато се са тим људима не треба поигравати. То је једна димензија која је врло битна.

Ја возим бициклу свако вече по два сата, од 4 до 6, и видим безброј људи који са псима шетају низ ту шуму и тај поток. И некако помислих: Види, доле код нас цукама забрањен излазак, а Србима забрањен улазак. Па ме то подсетило на неке страшне наслове, врло опасне фразе и флоскуле које људи избацују, није важно ко, али је важно кад. У овом тренутку то не треба да се говори и треба што пре то превазићи и разјаснити. Све земље су слале авионе, и Америка и Немачка и Француска, исто то ради и наша земља и то је сасвим природно. А поготово повратак кући ових наших људи, јер многи имају несрећан статус у овим земљама.

”Не желим да критикујем власт, то ћемо кад ово прође…”

Питања су комплексна и ја не желим да у овим тренуцима критикујем власт, зато што сада требамо да будемо мало другачији него уобичајено. Кад прође све онда ћемо опет да критикујемо, јер ја критику не доживљавам као неку злу намеру, него као расуђивање на које смо позвани. Треба похвалити оно што је за похвалу, очигледно су се сада сви пренули и сада сви добро раде и сада је важно да сви добро чинимо. Ја гледам колико мене људи зове, хајде да нешто помогне, да купимо неке респираторе, скафандере…и спортисти и многи незнани људи. Знам људе који су 10 респиратора купили за пар градова код нас и који не желе да се њихова имена помињу.

Владика Григорије је похвалио лекаре и медицинско особље болница у Србији за њихов несебичан допринос превазилажењу ове кризе…

– Знам много лекара наших, поготово у Клиничком Центру где имам много пријатеља, то су невероватни људи који су у невероватним условима научили да раде и чине сјајне ствари у односу на неке који имају хиљаду пута боље услове од њих. То је оно у шта се ја уздам, у ту нашу способност да радимо невероватне ствари у тешким условима, али било би дивно да ти људи имају добре услове и онда би се мање и бринули за њих. Јер, сада нам је главна брига да се њима ништа не догоди, јер ако се њима нешто догоди ми смо сви награбусили.

На питање водитеља Ивана Ивановића да упути неки савет верницима и земљацима, рекао је следеће:

-Врло је незгодно људима делити савете, али важна препорука из дубине мог сазнања и монашког и свештеничког и људског, једна реченица из тих наших монашким књига која је јако добра, она каже: ”Затвори се у келију и она ће те научити свему. Она ће те научити ко си Ти”. Дакле, келија је соба у којој смо затворени. Господ каже, а то је врло важно за ове који мисле да морају бити на Литургијама у свакој ситуацију и сваком времену: ”Када се молиш затвори се у своју клијет, у своју келију”: Кад то мисли, мисли на срце. Ја мислим да је ово један изванредан тренутак да се људи спусте мало у своје срце, да видимо шта тамо има. Да видимо шта се ту збива, кога ја то волим, кога не волим, куда идем, шта грешим. Шта се дешава са тим основним органом на ком почива целокупно моје биће, јер Старац Цилуан је говорио да је човек окренута пирамида, да стоји на оном врху пирамиде а врх те пирамиде је његово срце. Човек почива на свом срцу. Ја мислим да Бог чува срце човечије. Каже Свети пророк Јеремија: ”Дај ми своје срце да видим да ли си мој”. То што ми мало језиком, мало телом, погледом, мало ушима или очима грешимо то је на једну страну нешто, али најмање човек ако је зао греши срцем. А зашто је то важно? Зато што ако смо нешто погрешили овом спољашноћу, у том срцу ће се увек наћи извор за обнову. И сада кад се ми спустимо у своје срце у овом времену, кад видимо да је смрт интензивирана, да се око нас догађа врло често, можемо мало да сагледамо себе и да познамо себе. То је главна порука мудрости из Делфа – Познај самога себе да би могао да наставиш да живиш боље. То је у ствари смисао поста. И ја мислим да је Бог натерао цео свет да пости овај Часни Пост.

”Неће се Господ до краја гневити, нити ће се до краја срдити. Није нам по безакоњима нашим учинио, нити је по гресима нашим узвратио. Ако на безакоње будеш гледао Господе, ко ће опстати…”

Пошто нам Господ суди по својој милости, он нам је дао ово искушење да ми некако преживимо, и он све што чини чини ради нашега спасења. Он може бити страшан, али он је Бог љубави и Бог живота, и у том смислу ја мислим да је ово време да спознамо себе и да спознамо једни друге и да спознамо свет око себе мало боље него што смо у оним нашим брзинама заборавили.

Моје искуство из рата говори…Људи кад у рату добију оружије тада они који су добри они буду још бољи, а они који су зли они буду још гори. Ханс Јингер, један немачки философ је рекао да рат није ништа друго него један интензивиран живот. Ја бих се сад усудио рећи да и ова епидемија није ништа друго него једна интензивирана смрт која се догађа сваки дан и то видимо на основу тога што стручњаци свакога дана говоре о томе колико људи годишње умре од грипа, а ми на то нисмо никада обраћали пажњу, али сада се све убрзало, интензивирало и због тога смо пробуђени.

Оно што је мени интересантно јесте како ми волимо да се ухватимо за неки детаљ… На пример, како нам је помогла Кина, а није Европа. Или како смо сад ми добри и солидарни, а ови други нису. Није тачно. Када је у Вухану почела криза – Немачка је прва помогла. То је чињеница. Друго, не видим да се наглашава једна невероватно важна ствар: најтежи случајеви у последњих десетак дана из Италије и Француске се довозе у Немачку. То је јако тачна и врло важна и добра информација. Тај неки менталитет који је неко направио ”лоша вест-добра вест” је функционисао и у том несрећном рату. Колико је било примера невероватног чојства на свим странама, али се ипак само говорило о лошим примерима и то је јако незгодно. С друге стране, ја мислим да не треба људе да делимо на ”наше” и ”ваше”. На исток, запад, север и југ. Него просто да гледамо шта је добро и шта није добро. Ко је добар и ко је лош.

О свештенику у Италији који се одрекао свог респиратора и преминуо

Једна од тема разговора био је поступак Дон Ђузепеа Берарделија (72), италијанског свештеника, преминуо је од последица корона вируса након што се одрекао свог респиратора како би га уступио млађем пацијенту…

-То је једна страшна вест са једне а са друге стране је узвишена. Не постоји дихотомија између људскости и хришћанског поступања. То нас је учио наш Патријарх Павле. Он нам је стално говорио – будимо људи. А за њега је то било исто као да је говорио ”Будимо хришћани”. И у том смислу је жртва тог свештеника један величанствен пример у нашем времену. То је жртва која показује оно што каже Јеванђеље: ”Нема веће љубави од оне да неко положи свој живот за ближњег свога”. Каква је то величанствена ствар. Ја нисам неки много добар човек ни близу, и понекад можда знам бити и зао, али ја се најежим од те вести сваки пут. Није битно колико ко има година, и мени тешко пада сад кад се говори ”а ово више коси старе него младе”. Некога кад волите није битно да ли он има 80, 90, 120 или 10 година. За нас је увек та смрт страшна. И тај растанак. Поготово кад је изненадна, кад је страшна, кад је насилна. Овај пример извире из хришћанства али и из људскости. И оно што ја говорим овим нашим људима, па ме онда они нападају: Хришћанство није религија, хришћанство је живот. И Христос никад није замислио хришћанство само као неку религију, него као живот, истакао је Григорије и додао:

– Мислим да ће најважнија ствар после ове кризе бити млади образовани људи, добри свештеници и добри теолози. Имамо их, што је важно, али видим да постоји један страх од таквих људи. Но, ја се радујем да постоје здраворазумски људи који искрено и дубоко верују, али који су потпуно отворени за сва питања овога времена и света. Они се не боје савременог света и нису подложни овоме свету. У том смислу је ово важан тренутак и ова криза показује колико је важан човек који стоји поред нас, па како год се он звао.

Једном сам питао једног старог професора како да говорим људима и како да им се обраћам, и он ми је рекао: ”Говори само оно што Ти доживљаваш и оно што искрено мислиш и не бој се”. И то ми је много помогло у првим корацима моје свештеничке службе и моје проповеди.

Владика Григорије гледа Нетфликс, вози бицикл…

Ја могу да кажем како сам ја доживео ово време, иначе да се исповедим пре тога јер за мене кажу ова моја деца около да сам прегледао цели Нетфликс…Који год они филм кажу ја сам га већ гледао, а поготово серије. Али оно што се плашим је да ако ја предложим серије које ја гледам, онда ће ове моје колеге Епископи да се шокирају. Мислим да они нису то гледали, на сву срећу. Једна од најбољих серија које препоручујем је ”Вавилон Берлин”. То је уметничко дело. Онда препоручујем ”Наркос”, затим ”Бреакинг Бад”, то је већ епска серија. Има сад једна серија за коју један мој пријатељ из Загреба каже да му личи да је тај режисер имао у виду чак и неке људе које он познаје, да не кажемо које… Серија се зове: ”Млади Папа”. То је јако добро. Ја сам прочитао једну Сорентинову књигу која се зове ”Са небитне тачке гледишта”. Он је генијална личност и препоручујем га. А што се тиче књига, ја сад ових година покушавам да будем књижевник, и мислим да је добро да читамо књиге које смо већ некад прочитали. Зато што, кад једну књигу читамо у двадесетој, четрдесетој или седамдесетој години, уопште није исти доживљај, ал је важно да онда можемо кроз то да сагледамо себе.

”Не одвајајте се од природе”

Оно што необично препоручујем то је: Не одвајајте се од природе! Два сата у природи дневно промениће вам потпуно дан. Ја возим бициклу, знам да је и то за многе саблажњиво, али та два сата на бициклу и разговор са оним који вози поред мене, или замишљеност и гледање те природе је нешто предрагоцено.

И проћи ће ово. Има једна индијска пословица кој каже: ”На крају ће бити све добро”. Пошто није све добро, значи да још није крај. Зато не треба пуно да се бринемо, поручио је на крају владика Григорије

И у том смислу ја препоручујем нашем народу и свим људима. Један славан и хваљен човек, Андреј Тарковски је рекао: ”Људи ће се морати вратити у природу”. Мислим да је овај вирус и све те ствари, некако су букнуле из нашег лошег односа према природи. Бог је створио ту природу и воли ту природу и не треба опет да кушамо Господа кад се понашамо тако према природи. Сад су људи приметили да је небо много плавље, да су воде много чистије и то је управо доказ да није свако “зло за зло”.

(саборник.нет)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер