Vladan Vukosavljević: Duhovno i moralno klonuće Mila Lompara

 Nažalost, ispada da Milo Lompar nije poslušao nijedan od mojih krajnje dobronamernih saveta o tome kako da ustanovi motive koji ga pokreću da laže, već nam je ponudio nastavak sopstvenog brukanja i to na gromopucatelni način.

Ovim je, u formalnom smislu, samo dodatno potvrdio čaršijsku titulu opsesivnog grafomana i dokonjaka, koji, osim što krsti jariće, stvara ili juri prilike da sa nekim uđe u bezobalnu polemiku u kojoj nalazi duševnu hranu i vitalnu inspiraciju.

U suštinskom smislu, potvrdio je da je u konkretnom slučaju ispao ili lažov ili klevetnik, a sva je prilika oboje.

Da pođemo redom. Kao potvrdu svoje tvrdnje da sam sad već daleke 2017. godine „molio“ za sastanak izvesnog Ilića, službenika Narodne biblioteke Srbije, a odnedavno i dobitnika Ninove nagrade za roman godine (navodno zato što me je narečeni Ilić „kritikovao“), da bih pri tome bio „odbijen“, Lompar navodi izuzetno snažan i uverljiv dokaz: članak na sajtu Peščanik, od pre tri godine, u kome sam Ilić to tvrdi.

Dakle, za Lompara su tvrdnje iznete na Peščaniku, bilo da ih iznosi Ilić ili, pretpostavljam, bilo koji drugi autor, aksiomatske snage, u njih se ne sumnja, one su nužno tačne i ne smeju biti podvrgavane ispitivanju ili proveri. Tako smo saznali za bar jedan od medijskih autoriteta kojima se Lompar klanja, a to je sajt Peščanik.

Sasvim mali problem s tim u vezi bio bi ako bi Lompar svoje uvažavanje Peščanika primenjivao i potvrđivao u svim okolnostima, kao što intelektualna doslednost nalaže.

Poznato je da su brojni autori sa Peščanika bezbroj puta, vođeni svojim ideološkim, nacionalnim ili intelektualnim predrasudama i isključivostima, Lompara hrpimice čašćavali atributima tipa „šovinista, klerofašista, negator genocida, ratni huškač“ i sličnim.

Da li bi to, po Lomparovom razumevanju principijelnosti, podrazumevalo da ja ili neko drugi, pojedinac ili institucija možemo da ga javno dezavuišemo na isti način, pozivajući se na činjenicu da „tako tvrde autoriteti sa Peščanika“ i da to nužno mora biti tačno baš iz tog formalnog razloga? Ili bi ljudska i moralna pristojnost nalagale da se takve tvrdnje izlože nekoj sumnji ili proveri? Mislim da svaki iole pristojan čovek zna odgovor na ovo pitanje.

Međutim, Lompar pokušava da bude lisac. Dozvoljava na trenutak mogućnost da iznete tvrdnje nisu tačne, ali se onda trijumfalno zapita „a zašto onda nisu demantovane bezmalo tri godine, to je dužnost čoveka na javnom položaju“?

Po cenu da teško razočaram Lompara i da bogohulno ugrozim autoritet sajta kome se on divi i kome veruje, moram da priznam da Peščanik ne čitam. Niti, posledično, pridajem značaj sadržajima koji se tamo pojavljuju.

U Srbiji postoje stotine sajtova, mnogo dnevnih novina republičkog, regionalnog ili lokalnog značaja i dometa, različitog ugleda i zapaženosti, desetine TV stanica. Ako bih sve njih pratio, ja ili minijaturna medijska služba u Ministarstvu kulture i informisanja, onda nam ne bi ostalo vremena ni za šta drugo. Po cenu da se Lompar opet iznenadi, osim krštavanja jarića u dokolici, vođenja jalovih i beskrajnih polemika i celodnevnog proučavanja tekstova na Peščaniku, postoje i drugi važni poslovi kojima se ljudi bave.

Najzad, zašto sam Lompar ne demantuje svaki put svaku tvrdnju ili informaciju koju o njemu objavi bilo ko i bilo gde? Znamo da vremena ima u izobilju. Ili daje saglasnost najširoj javnosti da mu prišiva sve one epitete koji se mogu smatrati spornim ili uvredljivim? Ili možda smatra da je dovoljno sve demantovati u nastupima kod Marića u Ćirilici?

Dakle, Lompar je naveo kao istinitu lažnu tvrdnju koju je preuzeo a koju ne može da dokaže istinitom. Kako nas uči Sveti Avgustin: „Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.“ I ovog puta, znači, Lompar laže.

Quod erat demonstrandum.

Tu, međutim, nije kraj morbidnim bravurama našeg barona Minhauzena. On dalje tvrdi da sam bio „nosilac procesa kojim se srpski kulturni identitet slikara Petra Lubarde ugrađuje u konstrukciju crnogorskog identiteta kakvu oglašava podgorički režim“. Ni manje ni više nego „nosilac“. Kao dokaz za ovu bezumnu i klevetničku tvrdnju, on nudi vest iz „Večernjih novosti“ iz 2017. godine u kojoj se navodi da su „na sastanku sa ministrom kulture Crne Gore Jankom Ljumovićem dogovoreni zajednički projekti u oblasti stvaralaštva kao i zajedničko obeležavanje 110. godišnjice rođenja Petra Lubarde“. I to je sve.

Poznato je da je veliki srpski slikar Petar Lubarda rođen u Crnoj Gori, a da je po svom uverenju, u svojoj svesti i po sopstvenom jasno iskazivanom stavu bio Srbin po nacionalnosti. Iz svog zavičaja poneo je brojne motive, prizore, pejzaže, boje i obrasce i utkao ih u svoju veliku umetnost.

Brojna njegova dela i danas se nalaze u muzejima i privatnim zbirkama u Crnoj Gori. Ako Lompar tvrdi ili učitava da bi eventualne simultane ili zajedničke izložbe na Cetinju i u Beogradu (do čega 2017. ipak nije došlo) u čast obeležavanja godišnjice rođenja ovog velikog srpskog umetnika rodom iz Crne Gore predstavljale otuđenje ili manipulaciju nacionalnim identitetom Petra Lubarde, onda je on time izvršio javno, intelektualno i moralno samoubistvo i trajno se deklarisao kao klevetnik u pogledu tumačenja mojih motiva za razgovore vođene sa crnogorskim ministrom i kao lažov u pogledu činjenica i načelnih saglasnosti postignutih tom prilikom. Kant objašnjava: „Laž je zločin čoveka nad sopstvenom ličnošću.“ Dakle, i u ovom slučaju Lompar je klevetnik i lažov.

Quod erat demonstrandum.

Ni nakon ovoga Lompar nije zaustavio svoje duhovno i moralno klonuće, već nastavlja sa nebulozama i klevetama, tvrdnjom da „uprkos velikoj javnoj priči o ćirilici, nije došlo ni do zakonske ni do statusne promene sadašnjih kulturnih kretanja koja su po ćirilicu nepovoljna“, i implicitno, Ministarstvo kulture i informisanja i mene optužuje za takvo stanje.

Ministarstvo na čijem sam čelu odavno je podnelo tzv. „ovlašćenom predlagaču“, Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, predlog Izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Ovaj predlog urađen je u saradnji sa našim najuglednijim stručnjacima i institucijama, prošao je široku i intenzivnu javnu raspravu i bio predmet različitih, uglavnom ideološki ostrašćenih kritika iz tzv. „drugosrbijanskog“ dela javnosti.

Zašto predlagač nije Vladi prosledio predlog, nikad nisam uspeo pouzdano da saznam, uprkos brojnim intervencijama koje sam preduzeo. Odgovornost za to svakako nije na Ministarstvu kulture i informisanja i meni lično, a ako bar na tren iskorači iz svog veštačkog i glumljenog akademskog autizma, Lompar će naslutiti kako država i politika funkcionišu u pravom životu. Konačno, i sam se okušao u javnim poslovima, kada je kao nadaleko čuveni ekonomski stručnjak (i kao profesor književnosti samo po nuždi), i sam bio, doduše samo šest meseci, finansijski (sic!) direktor Politike.

U proteklih nekoliko godina tema ugroženosti upotrebe ćirilice ušla je na velika vrata u naš javni prostor, afirmisana je i široko prihvaćena u zemlji i u dijaspori akcija Negujmo srpski jezik, održane su brojne debate i okrugli stolovi u čitavoj Srbiji, mnoge osnovne i srednje škole pokrenule su, inspirisane radom Ministarstva kulture i informisanja, i sopstvene akcije u vezi sa zaštitom i afirmacijom ćirilice, pripremljene su važne izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma itd. Dakle, došlo je do „promene kulturnih kretanja“ u vezi sa položajem ćirilice, to zna cela Srbija.

U ovom slučaju Lompar ne laže, jer do promene zakona zaista nije došlo, zbog ne sasvim jasne i teško objašnjive uzdržanosti Vlade, ali kleveće mene i Ministarstvo kulture i informisanja da nismo uradili ništa u vezi s promenom kulturnih kretanja. Ipak, ni ovde ne odstupa od svog obrasca, ako ne laže, onda kleveće.

U svom kardeljevski dugačkom tekstu, kao u nekom amoku, on takođe pominje izvesne Nemice, Traduki, nacionalnu izdaju, navodne napade na svoj akademski položaj i trista drugih nepovezanih i nepovezivih čuda, nalik buncanju, nastalih u jednoj uznemirenoj, konfuznoj i, reklo bi se, privremeno pometenoj duši. Na sve to nemoguće je odgovoriti u ovom formatu i ja ću poštedeti čitaoce Pečata odlaska na tako udaljene horizonte nečijih fatamorgana.

Konačno, spisak svojih konfabulacija Lompar okončava možda najkomičnijom, ali i najzlobnijom. Nadobudno i pompezno ističe svoj „uvid“ da je sadašnja vlast prevashodno „javni servis nevladine (drugosrbijanske) inteligencije“ i kako je „još 6. decembra 2016. godine u razgovoru za Politiku naznačio da je TEK postavljeni ministar poklonik nevladinog kontinuiteta naših vlasti, kao što je to i predsednik Vlade“. I dodaje: „Kakav predsednik (Vučić) takav ministar.“

Šta u ovom slučaju radi Lompar, postaće jasnije uz sasvim mala pojašnjenja.

Na mesto ministra kulture izabran sam u drugoj polovini avgusta 2016. godine. Manje od četiri meseca docnije Lompar tvrdi da sam poklonik ili sledbenik drugosrbijanske inteligencije. Kako, zašto i na osnovu čega je to mogao da tvrdi? Na osnovu kojih mojih aktivnosti, poteza, izjava ili rezultata rada? Tri i po meseca tek su uvodni period u radu svakog ministra i ako nije u pitanju sticaj nekih krajnje nesvakidašnjih okolnosti, prerano je za davanje bilo kakvih iole ozbiljnijih ocena.

Na ovom mestu pomenuću nešto što sam želeo da izbegnem, ali se ispostavlja kao mogući bitan deo u objašnjenju Lomparovih moralnih zloputanja u vezi sa ovom temom. On i ja se poznajemo i to solidno. Iako ovo deluje kao nebitan uvid u privatne odnose, napominjem to kako bih naglasio da Lompar i te kako dobro poznaje moje političke, nacionalne i druge opšte stavove i načela u koja verujem, te da takođe zna da su ona u najudaljenijoj tački od „drugosrbijanskih“ ako pod tim podrazumevamo uobičajena tumačenja tog pojma, shvaćenog u bilo kom smislu, užem ili širem. Takođe zna da ih za tri i po meseca nisam promenio, a čak da zamislimo i da jesam, to se nije moglo zapaziti, ustanoviti ili potvrditi za tako kratko vreme. Prosto, nije bilo vremena, sve i da mi je takva ludost iz bilo kog razloga pala na pamet.

To dalje znači da je Lompar u decembru 2016. godine, a i sada, izgovarao takve sulude i besmislene optužbe ne sasvim proizvoljno i napamet već sa jasnim ciljem da me difamira. Pre četiri godine pred širom javnošću, a sada pred nešto užom ali jasnije nacionalno orijentisanom i obrazovanijom, onom koja čita Pečat. Lompar dobro zna da ja svoje nacionalne i demokratske stavove ni 2016. godine ni do sada nisam menjao, videli smo da to ničim i ne može da dokaže. Ipak, ostaje uporan u iznošenju takvih tvrdnji i po skupu cenu, koju inače retko i nerado plaća a to je da ispadne lažov, klevetnik i nosilac nejasnih tvrdnji i stavova koje je nemoguće dokazati ili da se predstavi kao vešt demagog-manipulator, poput svog nešto poznatijeg imenjaka iz Crne Gore. Zadržimo se načas na tome.

Da li je Lompar opštepoznati lažov u vidu zanata? To se ne bi moglo reći. Da li je neobrazovan čovek, lišen osnovne moći rasuđivanja? Ni to nipošto nije tačno. Da li se uglavnom trudi da drži do svog ugleda u javnom prostoru? Da, trudi se. Da li se često poziva na visoke moralne standarde? Da, za moj ukus i prečesto i nametljivo.

Naša iznuđena debata ovim je, bar s moje strane, okončana i ja Mila Lompara prepuštam zaboravu i želim mu da nađe svoje smirenje i spokoj, te da se bavi onim temama koje mu više odgovaraju i da svoj um natapa eliksirima vrline a ne otrovima mržnje

Dakle, ne radi se o čoveku koji uglavnom ne zna šta govori niti je u pitanju osoba koja teško povezuje stvari ili sa mukom rasuđuje. Ipak, kada se o meni radi, lako je to bilo dokazati, skoro neprestano laže i kleveće, ne samo u Politici i Pečatu već, kako su me obaveštavali protokom vremena a ja na to predugo i skrupulozno ćutao, i na mnogim lokalnim televizijama gde je gostovao, na raznim tribinama i skupovima. To se onda ne može drugačije objasniti nego dubokim uvidom u komplikovane i zapretene puteve njegovog unutarpsihičkog života, na kojima verovatno postoje čvorovi hipertrofirane sujete, zavisti, ljubomore, neka vrsta potisnute mržnje i druge mane volje, slabosti karaktera ili psihičke iskošenosti. Drugog objašnjenja nema niti ga može biti ako razum i logiku koristimo kao alate. Ali ko sam ja da o tome sudim?

Zato sam mu i preporučio, bez sarkazma, da se posavetuje sa nekim ko mu može pomoći i pružiti ruku, stručnu ili saradničku.

Naša iznuđena debata ovim je, bar s moje strane, okončana i ja Mila Lompara prepuštam zaboravu i želim mu da nađe svoje smirenje i spokoj, te da se bavi onim temama koje mu više odgovaraju i da svoj um natapa eliksirima vrline a ne otrovima mržnje.

Ostaje i nedoumica da li se na ovakvu osobu ljutiti ili šta s njom činiti.

Možda najprikladniji odgovor može da pruži mudri Epiktet kada svom učeniku govori o Medeji: „Zašto se onda ljutiš na nju, što se prevarila, jadnica, u tako odsudnom trenutku, i od žene se pretvorila u guju otrovnicu? Zašto je umesto toga ne sažaljevaš, jer kao što žalimo slepe i ćopave, tako isto žalimo i one koji su zaslepljeni i osakaćeni u svojoj najvažnijoj sposobnosti, moći mišljenja.“

Videti još:

Milo Lompar: Odgovor Vladanu Vukosavljeviću - ministar je ipak samo sluga

(pečat-stanje stvari)