Византијско појање уписано на листу нематеријалне баштине УНЕСКО

 Византијско појање, музички облик јединствен за православне цркве, настао је почетком хришћанства и опстао до данашњих дана због чега је завредео да данас буде уписан на листу нематеријалне баштине УНЕСКО.

Традиционално у музици Балкана и источног Медитерана, где се некада налазило Византијско царство, византијско појање се изводи а капела и монофоно, као пратња литургијским текстовима.

Песма хришћана из Источног римског царства је кодификована у осам тоналитета.

То је музика без хармоничне модулације, фиксног модалитета, за разлику од тренутног тоналног система западне музике који се заснива углавном на два тоналитета, дуру и молу.

Како је навео УНЕСКО, различити ритмови се употребљавају да би се нагласили слогови неких речи у литургији.

Византијско појање се развило након трећег века нове ере у Византији, а врхунац је доживело између 13. и 15. века.

Захваљујући усменом преношењу и употреби у православним црквама, та музика је преживела пад Византије под турску власт, и чак извршила утицај на источњачку народну музику.

„Византијско појање и народна музика у региону су повратно утицале једна на другу, било да се ради о балканској, јеврејској, арапској, јерменској или сиријској музици“, рекао је Константинос Сијакос, директор школе византијске и традиционалне музике у Каламати.

Неки експерти сматрају да се у византијском појању могу наћи елементи музике античке Грчке.

(Бета-АП)