Виктор Иванчић: Реафирмација усташтва у Хрватској никад није била носталгично-сентименталног типа, већ је то био озбиљан државни пројекат

 Реафирмација усташтва у Хрватској никад није била носталгично-сентименталног типа, већ је то, заправо, био озбиљан државни пројекат.

То значи да је у Хрватској заиста срушено 3.000 партизанских споменика, да је у првом сазиву Сабора заиста сједио заступник, који је био члан усташке владе Независне Државе Хрватске (НДХ). Фрањо Туђман је врло озбиљно мислио када је на самом почетку деведесетих година рекао да је НДХ била израз тежње хрватског народа за својом државом. Тај процес се, дакле, од почетка деведесетих не зауставља, истиче у разговору за Данас хрватски новинар Виктор Иванчић.

Како наглашава, национализам је једна неупитна матрица која се не напушта, већ осцилира, „па тако и данас манифестира на сцени“.

– То је доминантна политика коју много људи подупире. Маса је обично опортунистичка и иде за оним ко јој шаље неку поруку. Тријумф национализма нису реализирали увјерени националисти, него она војска која је ишла за тим заставама. На примјер, Домовински рат је митска категорија, чија је функција да стално одржава атмосферу ратног стања у мирнодопским околностима. Та прича се и послије 30 година од завршетка ратова нон-стоп врти. Политичари су заправо врста кастрираних ратника, недовршених генерала…, указује наш саговорник.

* Управо су на власти исте оне политичке структуре које су криве за ратове. Како се то десило?

– Што се тиче Хрватске, ни Социјалдемократска партија (СДП) није ништа мање крива од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), јер су били лажни реформатори. Хтјели су понудит умирену верзију национализма, која би била грађански прихватљива, а нису се хтјели супротставити националистичкој матрици. Утолико су још кривљи.

* Колика је онда у свему томе улога грађанских елита?

– Интелектуална елита у Хрватској је више-мање злочиначка творевина. Интелектуалци су углавном били упрегнути у те ратно-пропагандне приче. Има гласова отпора, наравно, али су маргинални. А и медијска структура је тако постављена да подржава владајуће трендове.

* Како сада гледате на све што вам се дешавало својевремено са Фрањом Туђманом, сви притисци и претње… Мислите ли да би тако нешто опет могло да вам се деси због текстова које пишете?

– Притисци су константа. Постоји гарнитура новинара или казалишних режисера који својим јавним радом не подржавају власт и националистичке трендове, те су стално изложени притисцима. После оволико година искуства, више се не обазирем на то, али и даље идем по судовима због тужби. Људи попут режисера Оливера Фрљића пролазе још горе, јер су изложени чак и физичким нападима. Мислим да је данас на један софистициран начин цензура у медијима присутнија него прије. Не могу рећи да је током деведесетих у Хрватској било више медијске слободе, али је било више простора за опозицијско дјеловање него данас. Новинарство је напросто постало нека врста сервисне дјелатности.

* Баш сте својевремено и изјавили да новинарство сада живи од маркетинга. Хоће ли онда оно мало критичких и објективних медија на овим просторима преживети?

– Постоји нешто дубински неприродно у чињеници да медији живе од маркетинга. Ви производите неки производ, а живите од неког другог производа. А тај други производ је чиста негација овог првог, напросто јер је оглас чиста негација критичког новинског чланка. Чињеница да новине више не живе од продаје, већ од маркетинга их доводе у мрежу лојалности која се испуњава, па цензура на неки начин постаје душа новинарства. Ако говоримо о традиционалном новинарству, оно на тржишту не може функционирати и требало би бити третирано као јавно добро. Претпоставка за то је постојање минимално пристојне државе, која ће спонзорират независне медије, јер право на поштену информацију треба да има сваки грађанин. Међутим, ми данас имамо максимално непристојне државе. У овим увјетима, други начин је дјеловање с маргина, као што је лист „Данас“ у Србији или „Новости“ у Хрватској.

Затопљују и захладњују односе како им одговара

* Шта мислите о односима Хрватске и Србије?

– Службена Хрватска и службена Србија испомажу једна другу, затопљују и захладњују односе како им одговара. Настоје увућ грађане у навијачко-агресивна расположења која ће им онда служит за унутрашње политичко позиционирање. Оно што мене занима у односима двије државе је заправо дуготрајно загађено, а то је да у Хрватској не могу купити књигу која је штампана у Србији.

Суочавања с прошлошћу нема

* Има ли наде да ће на овим просторима икад доћи до помирења?

– Суочавања с прошлошћу нема. Ове овдје земље су заједнице мученика гдје свако прича неку своју мученичку причу. Дешавају се и грозне ствари, попут те да се у логору Лора подиже споменик јединици којој су припадали логорски чувари. То је више од порицања, то је порука: „Ми  знамо шта се ту догодило и сматрамо да је то добро“.

Вечерас трибина „Култура – челична метла нације“

У Центру за културну деконтаминацију, с почетком у 19 часова, вечерас ће бити одржана трибина „Култура – челична метла нације“, у организацији Грађанске акције Панчево и Пешчаника, а уз подршку београдског форумЗФД-а, Редитељ Оливер Фрљић, новинар Виктор Иванчић и писац Саша Илић одговараће, између осталог, на питања шта је заједничко владајућим културним политикама у Србији и Хрватској, да ли је крајњи циљ инсталирање националистичке идеологије, или је то пре свега маска која треба да прикрије злоупотребу државних институција за успостављање неприкосновене власти и које су специфичности „наших простора“ у смислу избегавања суочавања са прошлошћу.

(Данас)