четвртак, 17. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Весна Пешић: Српска власт је злочиначки управљала Косовом, Албанци су изборили своје ослобођење
Хроника

Весна Пешић: Српска власт је злочиначки управљала Косовом, Албанци су изборили своје ослобођење

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 15. фебруар 2012.

Без обзира на то што је још током седамдесетих закачила вирус политике у области заштите људских слобода и грађанских права, Весна Пешић, доктор социолошких наука, и све донедавно, висока функционерка Либерално демократске партије, престаје да се бави партијском политиком и оним што подразумева било каква кандидатура за власт. На основу тог сегмента њеног живота, који је текао паралелно са научним радом, могла би се реконструисати читава историја опозиционог деловања у Србији, сви они успони и падови, рани дисидентски кружоци, прогони, хапшења, надања, долазак на власт и разочарања. Но, чак и ако више никада не седне у посланичку клупу, у речима наше саговорнице, за коју је у овом тренутку питање "политичке мафије" кључна тема за Србију, биће више активизма од формалног чланства већине других који седе у некој странци:

"Шта вреди што је партократија раскринкана и што сви говоре да партијске врхушке, заједно са тајкунима, држе све у својим рукама, када се ништа не мења", објашњава она природу онога што назива "политичком мафијом". Њихове привилегије и системска корупција све више изједају друштвено ткиво, а то као да наше владаре нимало не узнемирава. Уместо да се развија правна држава – јача ова партијска. Врхови странака су заробили државу, приватизовали је за личне интересе и уживање и она више не служи потребама грађана. Садашњи властодршци у које убрајам и тајкуне, јер је то једна те иста група, раде шта хоће, пошто су све институције, укључујући и правосуђе, ставили под своју контролу. Зато их зовем ‘политичком мафијом’. Они су забављени својим интересима и хедонистичким страстима, а јавни послови их слабо занимају. Због веома лошег управљања, земља све више заостаје на свим важним рангирањима и налази се на самом дну, међу неразвијеним земљама трећег света. Још горе је што ову владајућу групу можемо да ‘раскринкавамо’ до прексутра, то нема ефекта. Она постаје све арогантнија, што шири депресију у читавом друштву, људи не виде излаз, бесперспективност је један од кључних проблема."

Ко чини ту владајућу групу за коју говорите да се корупцијом и похлепом населила на леђа уништеног друштва?

Њу чине они који су постали некажњиви шта год радили, колико год кршили правила, законе и расипали средстава из буџета. Нема позивања на одговорност. Нема смењивања. Против њих нема кривичних пријава. Ако се неко независно тело и усуди да их поднесе, тужилаштво их игнорише, или одбацује као неосноване. Када Државна ревизорска институција извести јавност о драматичном кршењу правила о трошењу буџетских средстава, на шта све паре бацају министри и директори јавних предузећа, и колико пара оде на корупцију у јавним набавкама, шта се дешава?

Шта?

Ништа, наравно, можда се догоде само неке прекршајне пријаве, које стижу после две године, ако уопште дођу до прекршиоца. Да ли сте чули да је неко смењен због тога? Нисте. Ако некажњивост обележава границе те групе, њу садржински чине високи партијски функционери распоређени на државне и јавне функције, који веома често обављају и више таквих дужности, а осим тога имају и свој приватни бизнис. Та политичко-пословна група има огромну моћ и представља главну препреку напредовању Србије. Партијски лидери су моћнији од државе, они су државу ликвидирали. Она им није ни важна јер имају нацију, па шта ће им и држава. Председник Борис Тадић је преко свог кабинета и нелегалног мешања у све гране власти, посебно у извршну, постао фактор који подрива стварање институција.

Има ли у тој врсти понашања разлика између власти и опозиције?

Колико смо досада могли видети – све странке су се изједначиле по томе што их највише интересују власт и новац. Постоје разлике у томе ко је за независно Косово, а ко сматра да је Косово заувек у Србији, ко више воли Москву, а ко Брисел. Већина странака је националистичка, ретки су изузеци, има их неколико. Осим тога све партије су недемократске и ауторитарне. Неке говоре да су за улазак Србије у ЕУ, а у пракси се понашају потпуно супротно том циљу, јер спречавају да се успостави владавина права, мада и они који су против Европске уније ништа нису учинили да се Србија уреди као правна држава.

Мислите да је једини циљ тзв. странка демократског блока да се након избора сви заједно нађу на власти?

Па то је сасвим евидентно, мада се сада свађају, на пример СПО и ДС, а ко је крив то уопште није важно, јер ће се на крају сви заједно наћи у владајућој коалицији. Има доста свађа и зађевица међу будућим партнерима, али озбиљне расправе о важним питањима нема. Важније је подела улога.

Каквих улоге?

Свако на свом фронту треба да привуче гласаче, али је план да се на крају сви ти "фронтови" уједине у владајућу коалицију, да би наставили по старом.

Мислите да је то стратегија Демократске странке да поново обезбеди већину?

ДС себе дугорочно види као стожерну странку владајућих коалиција, уз помоћ мањих странака. У крајњем случају, ако у томе не би успела, што није много вероватно, она ће се определити за коалицију са Српском напредном странком. Проблем је у томе што се ДС обрукао, јер се на њега рачунало да ће инсистирати на правној држави, сређивању земље и отклону према национализму. Социјалистичку партију Србије нећу ни помињати, јер од ње ништа нисам очекивала, њене кадрове знамо одраније. Због тога што је ДС лоше управљао Србијом за последње четири године, требало би да буде кажњен губитком избора.

А шта је друга могућност, да на власт дођу напредњаци?

Тако сви дрекну када кажем да ДС треба да буде кажњен. Наравно да не би требало да на власт дође СНС, али политика има нека своја правила. Када по овом кијамету одете да пијацу, видећете да су све тезге прекривене снегом, и да нигде никога нема. Тако вам је и у нашој политици. Све је прекривано дебелим снегом и још се не види крај. Проблем је у томе што је систематски затирана алтернатива.

Мислите да нема алтернативе?

Откуд уопште уверење да увек мора бити алтернативе? Било би добро да је тако, али нажалост није, јер постоје свесни напори да се оне затиру. Наравно да ми не пада на памет да је СНС алтернатива. Ако би изгубили изборе они који су сада на власти, могла би да се покрене нова динамика и да се догоде нова окупљања. Можда не умемо да се организујемо против Демократске странке, али бисмо сигурно умели против СНС. Избори не служе само томе да дођу бољи, јер се то унапред и не зна баш тачно, сем у екстремним ситуацијама, него да се казне они који су лоше управљали и нанели штету друштву. То је пут да стигну други, бољи, а не тако што ће на власти да седе једни ти исти. Не би било добро да остану они који су сада на власти, јер би се још више осилили.

Горе него да дође Томислав Николић?

Ако смо дозволили да се затворе алтернативе, у том смислу – да, нека дође он ако добије већину и успе да формира владу. Нема нам друге, јер је то демократско правило. И Коштуница је владао четири године и био у кохабитацији са ДС-ом. Ја то нисам подржавала, али је после пада прве владе и убиства Ђинђића он у томе успео. Тренутно не постоји неко ко би довео до промена, тако да се тај неко сада може појавити заобилазним путем. То значи да ДС треба да изгуби изборе и да садашње руководство на челу са Тадићем треба да одговори својој странци и јавности: зашто су изгубили поверење грађана и зашто су лоше управљали друштвом. Та странка мора да се преиспита, увиди грешке, изабере ново руководство и крене новим путем. Тадић влада већ осам година, па ваљда је било доста. Он је направио трампу да ДС гласа за Коштуничин устав, али да му овај обезбеди још једна мандат, односно трећи.

Уставни закон, којим се регулише спровођење Устава, допушта могућност његове кандидатуре?

Па да, допушта Уставни закон, па то је та трампа која је направљена, то да Тадић добије трећи мандат, без икаквог разлога. Ја мислим да такви договори нису легитимни. У Уставу пише да једно лице може бити бирано два пута на место председника Србије. И шта сад? Опет ће да се мења Устав, како се већ увелико говори, а да би се то десило, можда опет да се направи слична трампа.

Неки стручњаци за Уставно право тврде да Тадић има право да се поново кандидује јер је промењен Устав?

Нисам схватила да стручњаци тврде да кад год се промени Устав, то омогућава кршење самог тог устава који прописује два мандата за председника државе. Два мандата су уобичајена. Можда нисам у праву, али ја нисам чула да је себи неко издејствовао трећи мандат. А ето, код нас падају и такви договори. Тога више нема ни у државама Латинске Америке. Иако веома успешан, бивши бразилски председник Лула да Силва је морао да оде јер је испунио два мандата. Једини пример кога могу да се сетим се догодио у Хондурасу, где је председник хтео да изврда правило и добије још један мандат у чему није успео. А ми изврдамо то правило ко од шале. То је тај легализам, легално јесте, али није легитимно.

Хоћете да кажете да ни "Покрет за преокрет" није права алтернатива онима који су на власти?

"Покрет за преокрет" настоји да Србија остане на путу ка ЕУ и да се проблем Косова реши признањем његовог реалног постојања. Ја се с тиме слажем, и то јесте веома важно, али је њихов проблем у томе што нису имали мало више стрпљења, да се не јури у власт по сваку цену, да се странка очува као права алтернатива. Сада би имали 20 одсто, да нису пали на уобичајене српске страсти. Гласали су за озлоглашени Закон о информисању и политизовану реформу правосуђа. Мислим да је фингирана реформа судства била неопростива грешка за све проевропске странке. Шта се куну у Европу, када минирају судство. Проевропске странке, било у власти или опозицији, нису смеле да дозволе да пропадне још једна реформа судства. Темељ либералне и демократске државе, лежи у правди и владавини закона.

Зар нису те опозиционе, грађанске странке, најоштрији критичари ДС-а?

То су често само вербалне егзибиције, без већег домета. Најважније је да наша политичка елита закључи да је и за њу и цело друштво битно да се донесе прави Устав, а да се овај октроисани одбаци, да се на стварном конституционализму и законима врши власт, и да се само тако може направити онај кључни помак без којег нема цивилизованог друштва. Европа може да помогне, али ми морамо да покажемо да смо способни да средимо своју државу. Узалудна су надања да ће то урадити неко други уместо нас. Ако нисмо у стању да сами тако нешто учинимо, да се упристојимо и да институције, а нарочито правосуђе, почну да функционишу, никада нећемо стићи у Европу. Раније сам мислила, "ех, још само да предамо оптужене Хашког трибуналу", "е, да нам је да средимо односе са Црном Гором, па де се окренемо Србији и њеној будућности". Али то никако није долазило на дневни ред. Увек је било на тапету ново национално питање, а држава се све више и више распадала и удаљавала. Тако сам и дошла до закључка да је приоритет да средимо државу, а не да се покривамо мантрама, било косовским заветима, било европским. Онда ће нас примити у ЕУ, а и нама самима ће живот имати више смисла.

Па добро, лоша је власт, не ваља опозиција, шта је решење, "бели листићи"?

Све странке пате од легитимацијског дефицита, изгубиле су поверење грађана. То је фактично стање. "Бели листићи" нису никаква измишљотина или последица било чије уображеност, како неки говоре. Још је смешније када професор Драгољуб Мићуновић говори да је то воајеризам. Критичари "белог гласа" нека прво поставе питања Демократској странци зашто је тако лоше управљала друштвом и допустила овакву корупцију и безакоње. Зашто је изневерила очекивања грађана, па уместо да идемо ка ЕУ, шаље министра спољних послова да непрекидно седи у авиону и трчи по свету да не би Косово било признато, или када гласа за резолуције које су директно уперене против интереса Европе и подржава Иран који драматично крши људска прва; када бојкотује доделу Нобелове награде или када њихов коалициони партнер, Ивица Дачић, отворено прети Америци да ће довести руски штит у Србију? Да ли је то европска политика? Демократска странка је била велики ослонац модерне и грађанске Србије, и велики је потрес када се покаже да она то није. Ми смо заостало друштво, не можемо да стварамо сто алтернатива на сат, па кад пропадне оно што смо градили, онда кажу, ето, доћи ће они стари. Па да, али и ви сте постали они стари! Највећа је грешка што се ДС није бавила стварном европеизацијом државе и друштва и да покаже да је озбиљно мислио да Србија уђе у ЕУ.

А није?

Наравно да није. Ми смо за ових десет година појели себе зато што те кључне ствари нисмо урадили.

...тако да се кључне одлуке за судбину државе доносе на телефонским седницама владе, па је једина веза између Цветковићевог кабинета и грађана Србије постао владин чиновник Миливоје Михајловић?

Зато што су то само макете и пословође оног који стварно доноси одлуке – а то је председник Борис Тадић. У претходне четири године нисмо имали председника владе, па чак ни министра финансија, влада није водила политику, увек је иза паравана стајао Тадић, што је правило велике проблеме и стварало конфузију. А ни сам Цветковић није никакав деда Мраз, никаква наивчина, како многима изгледа. Зато седнице владе више нису имале смисла, постале су чисто техничке, односно и буквално – телефонске. Ја мислим да су више радиле СМС поруке и наређења из централе, него озбиљне анализе проблема и тражење решења у влади. Страшно је када се подрије извршна власт, тј. сама влада, а она је одговорна за вођење политике, а она то није могла да чини и да је хтела, јер су се одлуке доносиле на другом месту.

Да ли ће Србија ипак бити принуђена да затвори питање својих граница, што подразумева прихватање независности Косова?

Наравно да ће морати, али је питање колико ми чинимо да до тога заиста дође што пре? Измислили смо како је Косово на путу Србије ка ЕУ, како су нам Косово отели Американци. Истина је сасвим другачија. Српска власт је толико лоше и злочиначки управљала Косовом, да је Београд заувек изгубио право да тамо има било какве ингеренције. Зато нема компромиса, јер су се Албанци изборили за своје ослобођење од такве власти и више се не може назад.

Ко ће натерати Србију да то прихвати? ЕУ?

Не знам, ваљда некаква нужда, економска пропаст. Можда ћемо доћи и до неке самосвести о себи која сада не постоји. Људи овде немају никакву самосвест о нашој прошлости, нити има некаквог плана за будућност. Ми нисмо свесни како нас други виде, нећемо да се коригујемо, то чинимо само минимално када морамо. Па како нам буде, али нека се људи не жале ако неће да виде и своју кривицу за безнађе и сиромаштво које нас је снашло.

И сама ЕУ је заокупљена својим економским проблемима и уморна од проширења, шта ће се догодити уколико Брисел изгуби вољу да се бави Србијом?

То је свакако тачно, али то нема везе с нама, ми имамо довољно својих проблема да бисмо се бавили светским тешкоћама. Нама се свет све мање бави, Балкан више није у фокусу великих сила. Али, то не значи да је одустао да се интегрише у ЕУ.

Како је уопште могуће да се Србија, читаву деценију након рушења Милошевића, нашла на овој тачки, а да велики број оних који су били на улицама 5. октобра не може да се ослободи утиска безнађа?

Зато што се још не схвата да транзиција у смислу модернизације и промене вредности, мора бити заснована на аутономним институцијама које спроводе универзалне вредности, договорене Уставом. До тога се може стићи једино ако институције нису подривене политичким, идеолошким или тајкунским интересима. А то се десило у Србији и заустављени смо. Националистичке вредности које још доминирају не маре ни за државу, ни за правду, ни за устав, ни за закон. Национализам је асоцијална идеологија и не може да обезбеди интеграцију слободних грађана и сложеног друштва. А Србија и даље инсистира на таквом идентитету.

Мислите да су проблеми Србије били дубљи од постојања Слободана Милошевића?

Не мислим. Србија је пре тога напредовала 30 година и имала раст од шест одсто бруто националног дохотка, а онда се сурвала са национализмом, ратовима, злочинима, зарђалим начином управљања, корупцијом, а све је то настало управо с Милошевићем. Од тада почиње пад у амбис. Нова-стара елита је и после 5. октобра, задржала национализам као интегративни оквир и зато није успела да дође до демократског устава и успостави нормалну и сређену државу.

Да ли то онда значи да су се у односу на Милошевићево време променили само људи на челу државе, а да су остали идентични механизми владања?

Па, нису баш идентични, али је чињеница да су преживели застарели механизми управљања. На пример, још за време самоуправног социјализма, за руковођење привредним предузећима није био довољан само партијски критеријум, да подсетим само на фамозне техноменаџере који су добијали места и привреди. А сада, после толико деценија, код нас нема професионалног менаџмента, нема професионалне и ефикасне администрације, него је све то и цело друштво претворено у партијско-тајкунску војску.

Увек се говори о другима, да ли ви лично осећате неку врсту одговорности због овога, да ли сте могли да учините више као некада утицајни члан ЛДП-а, посланик, амбасадор?

Глупо је да кажем да нисам могла да учиним више, сигурно сам могла. Као амбасадор мислим да сам добро радила, такође сматрам да сам била активан и добар посланик, али нисам могла да утичем на политику ЛДП-а јер данас странке нису довољно отворене за демократску расправу и тражење најбољих решења. Нико ме није ограничавао у посланичком раду, односи су били пристојни, али одлуке у свим странкама, не само у овој, доноси шеф странке са неколицином својих људи који су око њега. Некада, у деведесетим годинама, када сам ја била на месту председнице странке, на Главним одборима нисам могла да се одбраним од дискусије и критике. Данас се много више ћути.

И да ли заиста озбиљно размишљате о повлачењу из активног бављења политиком?

Ја сам рекла једном новинару да се нећу више бавити партијском политиком и нити кандидатурама за власт, али нисам рекла да се нећу бавити политиком у једном ширем смислу, на који сваки грађанин има право.

Слободан Костић

(Време, 14. фебруар 2012)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер