субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Весна Пешић: 1997. нисмо тражили изборне услове, бојкотовали смо јер се распала коалиција „Заједно“; Зоран Живковић: Треба се борити до краја за изборне услове, а одлуку донети кад буду расписани
Хроника

Весна Пешић: 1997. нисмо тражили изборне услове, бојкотовали смо јер се распала коалиција „Заједно“; Зоран Живковић: Треба се борити до краја за изборне услове, а одлуку донети кад буду расписани

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 23. август 2019.

 У контексту расправа око изласка опозиције на изборе, као и незвесне будућности протеста 1 од 5 милиона, често се потежу аргументи искустава деведесетих: како деловања опозиције (изласка на локалне изборе 1996. и бојкота 1997. од стране дела тада већ растурене коалиције Заједно), тако и грађанских и студентских протеста који су се одвијали 1996/1997.

Контекст се, наравно, значајно разликује. Прошло је више од две деценије, у међувремену смо прошли кроз бомбардовање, сукобе на Косову, две промене имена државе и још много тога, али и без свих тих промена, политички живот у Србији носио је многе специфичности које отежавају упоређивање са данашњом ситуацијом.

То, ипак, не значи да актуелна опозиција и протести не могу да науче корисне лекције из овог периода. На крају, неки од тадашњих актера делују и данас. Које грешке опозиција не би требало да понови, а шта би организатори и учесници протеста требало да имају на уму?

О томе су за талас говорили Весна Пешић, Наташа Вучковић и Зоран Живковић.

 Весна Пешић: 1997. нисмо тражили изборне услове, бојкотовали смо јер се распала коалиција „Заједно“

Социолог и председница Грађанског савеза Србије током деведесетих Весна Пешић у разговору за Талас истиче да постоји једна кључна разлика између бојкота 1997. године, и тренутне расправе око избора 2020:

„Оно што је грешка у поређењу, а учествовала сам у тим дешавањима, јесте што Коштуница, Ђинђић и ја нисмо тражили изборне услове, то апсолутно није била тема. До тог бојкота је дошло јер се распала коалиција Заједно. Драшковић је са социјалистима у октобру 1997. сменио Ђинђића у Београду, а ми смо тада држали последње демоснтрације где нас је полиција јурила по целом граду“, објашњава Пешић и додаје:

„Ђинђић је тада рекао – како да изађемо на изборе, сви ће питати шта се десило са коалицијом Заједно?“

Када је реч о лекцијама за организаторе и учеснике протеста 1 од 5 милиона, Весна Пешић сматра да је грешка што је од самог почетка направљена велика подела на политичаре и грађане који шетају.

„То нема везе са деведесетима, тада смо сви били заједно, грађани су прихватили нас, политичаре, да водимо то, нису нас мрзели. Нису чекали неке друге политичаре за које би могли да гласају.

Мени није јасно зашто су се данас поделили, кога ти грађани чекају, а ко су ти политичари који не смеју да изађу пред грађане“, истакла је. Објашњење за то, како каже, лежи у константном етикетирању опозиционих политичара од стране власти – „то је опсесија да се поништи све што се десило после 5. октобра“, додаје.

Коначно, када је реч о генералној слици политичког живота у Србији, Весна Пешић сматра да је један од највећих проблема то што не постоји аутентичан плурализам идеја. „А то значи да у самом народу не постоје плуралне политичке идеје, постоје само партије које се умножавају као амебе, али без идеја које већ постоје у народу. Некад смо имали социјализам, наметнут револуцијом, данас имамо национализам, евентуално православље. А све то у ауторитарном друштву које је десетковано сиромаштвом“, објашњава.

 Наташа Вучковић: У случају бојкота, одакле ће опозиција да црпи снагу за наредне изборе?

Наташа Вучковић, народна посланица ДС-а и чланица Демократског центра (ДЦ) у другој половини деведесетих, каже за Талас да тадашње искуство не треба гледати као искључиве лекције, али да би било паметно сагледати га:

„Чини ми се да је важно, пре свега, подсетити се да је 1996. опозиција на локалним изборима, упркос ауторитарној власти и неравноправним условима, успела да у огромном броју градова, укључујуци Београд, оствари победу. Непризнавање воље грађана провоцирало је огромне и дуготрајне протесте, људи су се успротивили изборној крађи. После Гонзалесовог доласка, власт је морала да призна резултате, а обавезала се и да ће демократизовати изборне услове, што, до наредних избора 1997, није учинила“, објашнава Вучковић.

То је, како каже, пред опозицију ставило питање бојкота, а излазност је те 1997. била за око 4% мања него 1993. године.

„Део странака који је бојкотовао изборе себе је “искључио” из доброг дела политичке борбе остајући ван парламента. Међутим, оно што је тад сачувало ДС било је учешће у локалној власти, победа на локалним изборима је ојачала партијску инфраструктуру, очувани су локални одбори, чланство се сачувало и обновило“, подсећа она уз оцену да је то омогућило да се, пред изборе 2000, стави у покрет страначка машина ДС-а.

„Мислим да је то један од важних аргумената у данашњој анализи потенцијалних исхода бојкота. Ако опозиција не учествује ни на локалним, ни на парламентарним изборима, ако буде ван локалне власти и ван парламента, одакле ће црпсти снагу и платформу за наредне изборне изазове?“

Када је реч о протестима, Вучковић сматра да је 1996. огроман број грађана желео да брани свој глас, схватајући да је глас на изборима најважније политичко оруђе.

„Јединствен наступ опозиције, не само тактички, него и програмски, био је важан предуслов, измедђу осталог, и за подршку међународне заједнице. С друге стране, резултати бојкота 1997. показали су да је тешко водити кампању за бојкот, нарочито у условима медијске блокаде. Чак и тад кад је опозиција имала локалну власт широм Србије и локални медији били бројни и доста отворени за опозицију“, оцењује.

Она је додала и да је важно да опозиција сачува институционалну платформу за даље деловање – иако су могући и други видови опозиционе борбе, сматра да напуштање парламентарног деловања не делује оправдано.

„Ванпарламентарна борба подразумева широк грађански отпор, са свим последицама могућим у оваквом недемократском режиму. Не чини ми се да постоје изгледи да се то догоди, и, на крају, нисам сигурна да би то нужно водило ка демократским исходима“, закључује наша саговорница.

 Живковић: Већи је мотив када се борите за нешто, него када бојкотујете

Зоран Живковић, председник Нове странке, током деведесетих у више наврата потпредседник Демократске странке, каже за Талас да треба посматрати два ранија случаја бојкота избора:

„Један је био 1992. на савезним изборима, ту се ништа није променило, а други 1997. када су бојкотовани републички и председнички избори, и оба искуства су јако лоша“, оцењује Живковић. Како каже, идеја, предвођена ДС-ом, била је да се бојкотом постигне велики ефекат у јавности и на међународном плану, али да је и једно и друго било „потпуни промашај“. Милошевић је, наглашава, након бојкота наставио са својом „лудачком политиком“.

Говорећи о дешавањима 2000, каже да се тада посебно показало да бојкот није добра ствар јер је међународна заједница убеђивала опозицију да бојкотује изборе, уз образложење да неће моћи да ухвате Милошевића у изборној крађи.

„Закључке морамо да доносимо сами, како да се супротставимо режиму – бојкот да остане крајње средство, али са свешћу да то не решава ништа ако се не зна шта се ради дан после, 7 дана после, 6 месеци после. Бојкот као начин за одузимање легитимитета једне власти, то не постоји у савременој теорији и пракси Европе, ниједан бојкот није довео до тога да међународна заједница оцени изборе и власт нелегитимном. Треба се борити до краја за изборне услове, а кад избори буду расписани, тада донети одлуку. Борба за изборне услове је много јачи мотив за ангажовање и грађанску непослушност и велику активност странака. Када се борите за нешто, много је већи мотив него када идете у бојкот“, изјавио је Живковић.

У погледу протеста тада и данас, Живковић сматра да је велика разлика у томе што велики број људи користи друштвене мреже као вентил, док су деведесетих протести били једини начин да грађани јавно покажу шта мисле о власти.

„Зато су улице много празније него што су биле раније. С друге стране, грешка је скривање политичара од учешћа у протестима. Ако је некога срамота што се бави политиком, немој да се бави политиком. А не да се крије иза људи који су као студенти и покретачи, а у ствари само служе као заклон“, оценио је.

(Талас.рс)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер