Vesna Belušević: Naučimo nešto od Japanaca

 Japanci gaje i neguju disciplinu, ona je svuda prisutna, pomogla ima je da organizovano i bez panike prođu kroz razne katastrofe, razorne zemljotrese, erupcije vulkana, poplave i tajfune koji su verni pratioci ove ostrvske zemlje.

U filmu „Lorens od Arabije”, remek delu Dejvid Lina, pukovnik Hari Brajton, objašnjava princu Fajsalu i Šerif Aliju da Engleska nije moćna zbog svoje mornarice ili artiljerije, već zbog discipline.

Disciplina je ono što je pomoglo maloj Engleskoj da postane velika svetska sila. Disciplina je u užem značenju reči praksa koja tera ljude da poštuju nametnuta pravila i standarde ponašanja. Za nepoštovanje istih se propisuju kazne.

U širem značenju disciplina znači poslušnost, poštovanje (ne samo) autoriteta nego i poštovanje utvrđenih pravila u raznim sferama života. Disciplina je usko povezana sa skromnošću i ne bi bila potpuno izvodljiva da nema iskrene, pa čak i lažne ili potiskivane,  skromnosti.

Disciplina u Japanu nije samo i uvek nametnuta, ona je deo njihovog etičkog i moralnog kodeksa, deo njihove kulture i vuče korene iz prošlosti, pogotovo iz perioda Edo, kad je je Japan bio skoro potpuno izolovan od ostatka sveta.

Disciplina se stiče prvo u porodici, a potom u okruženju, u zabavištu, školi, sportskim klubovima itd.

Disciplina se gaji i neguje, na nju se podseća i ona je svuda prisutna , a pomogla je Japancima da organizovano i bez panike prođu kroz razne prirodne katastrofe, razorne zemljotrese, erupcije vulkana, poplave i tajfune koji su verni pratioci ove ostrvske zemlje.

Disciplina pomaže Japancima da održavaju gradove besprekorno čistim iako nema nigde kanti za smeće, da pokupe ostatke iza svojih ljubimaca, da se propisno parkiraju, da poštuju pravo slabijeg, da poštuju okolinu i ne uznemiravaju druge mobilnim telefonima na javnim mestima, preglasnom muzikom, pušenjem na zabranjenim mestima, prelaženjem na crveno, nepoštovanjem kupaca ili klijenata, škrabanjem i uništavanjem tuđe i javne svojine itd.

Disciplina uvek nosi sa sobom i dozu sumnje i skromnost, pa se svaka informacija više puta proveri, a princip „ja pa ja” se obično ne praktikuje. U Japanu završen fakultet ne znači da se sve zna, već diploma samo otvara vrata praktičnom učenju i primeni teorijskog znanja koje je sa završenim fakultetom tek počelo. Tamo se dobro zna da je malo znanja opasnije od neznanja i sve se više puta proverava.

S druge strane, previše discipline može, kako je istorija i pokazala (ne samo u Japanu), da dovede do opasnih, za sebe i za druge, ekstremnih odluka i delanja. Japanci uče iz svojih i tuđih grešaka i bez obzira koliko bili tradicionalni, pokušavaju da primene i prilagode tuđa, bolja iskustva kako bi napravili svoju zemlju još uspešnijom.

Boravak u Japanu za vreme epidemije korone dovodi u žižu japansko poštovanje drugih, praktikovanje discipline i povrh svega samodiscipline. Bez obzira šta privatno mislili i da li se slagali sa pravilima koja su donesena i prihvaćena u japanskom društvu, stanovnici Zemlje izlazećeg sunca disciplinovano do maksimuma poštuju i pridržavaju se svih mera.

Maske nose svi, što im ne pada teško jer su ih i inače mnogi nosili, visok stepen higijene se primenjuje na svim javnim mestima, u javnom prevozu se ćuti, a slučajan ili neophodan razgovor sa saputnikom će prouzrokovati krajnje neprijatne poglede okoline.

Mnogi kafei i restorani su postavili plastične panele između stolova, a neki su to ugradili i između stolica, pa se mogu videti i bizarne scene da par ulazi zajedno u restoran, sedaju za isti sto gde su stolice odvojene plastičnim paravanom, a njihova komunikacija se obavlja preko telefonskih poruka iako su udaljeni jedni od drugog svega tridesetak santimetara.

Ima dosta onih koji krive za koronu moćne susede i njihove gastronomske sklonosti da se jede sve što se kreće. Mnogi krive sve strance za širenje korone jer se ne pridržavaju regulacija, ne nose maske i ne izbegavaju bliže kontakte i gužvu. Japanci se nadaju da će pandemija biti gotova do leta. Još jedno odlaganje Olimpijade veoma bi loše uticalo na japansku ekonomiju koja u poslednje dve decenije ide polako nizbrdo.

Povratak iz Japana u rodnu zemlju je uvek velik kulturni šok koji povlači za sobom dosta razočarenja. Ne očekujem da budemo slični Japancima, sigurno ne bih to ni volela, niti bi to bilo moguće, ali kad dođe do discipline mogli bismo od njih dosta da naučimo i da primenimo. Ne samo o dobrim stvarima, već i o onim lošim. Ne moramo da budemo bogati kao oni da bismo održavali grad čistim.

Zašto je teško pokupiti prirodne ostatke iza kućnih ljubimaca na ulicama, zašto je teško poneti svoje đubre i izbaciti ga u kantu kod kuće, zašto je teško pravilno reciklirati i upotrebljavati svoju tašnu umesto plastičnih kesa i odbiti da se koriste stvari za jednokratnu upotrebu?

Ne moramo biti bogati da bismo pratili pravila u saobraćaju, da se ne prelazi ulica na crveno svetlo, pogotovo sa i pred decom, da više poštujemo druge, da budemo čistiji i uredniji, da cenimo tuđ rad i trud, da ne stavljamo sebe uvek na prvo mesto....

Za razliku od Japanaca ovde mnogi „sve znaju, sve mogu i najuspešniji su” što nije za čuđenje jer stalno slušaju one moćne i večno prisutne koji se neprekidno hvale i kojima je najomiljenija reč JA. Izuzetna samouverenost i nedostatak skromnosti ne ostavlja prostora za napredovanje i poboljšanje.

Japan i Srbija u mnogo čemu imaju dijametralne stavove, mišljenja i delanja. Jedna od najvećih razlika je u želji da se uči od drugih i da se to naučeno što bolje prilagodi mentalitetu, kulturi i potrebama naroda i zemlje kako bi bili uspešniji u mnogim sferama života nezavisno od materijalnog stanja.

Malo japanske discipline nam sigurno ne bi bilo na odmet.

(Politika)