Весна Белушевић: Научимо нешто од Јапанаца

 Јапанци гаје и негују дисциплину, она је свуда присутна, помогла има је да организовано и без панике прођу кроз разне катастрофе, разорне земљотресе, ерупције вулкана, поплаве и тајфуне који су верни пратиоци ове острвске земље.

У филму „Лоренс од Арабије”, ремек делу Дејвид Лина, пуковник Хари Брајтон, објашњава принцу Фајсалу и Шериф Алију да Енглеска није моћна због своје морнарице или артиљерије, већ због дисциплине.

Дисциплина је оно што је помогло малој Енглеској да постане велика светска сила. Дисциплина је у ужем значењу речи пракса која тера људе да поштују наметнута правила и стандарде понашања. За непоштовање истих се прописују казне.

У ширем значењу дисциплина значи послушност, поштовање (не само) ауторитета него и поштовање утврђених правила у разним сферама живота. Дисциплина је уско повезана са скромношћу и не би била потпуно изводљива да нема искрене, па чак и лажне или потискиване,  скромности.

Дисциплина у Јапану није само и увек наметнута, она је део њиховог етичког и моралног кодекса, део њихове културе и вуче корене из прошлости, поготово из периода Едо, кад је је Јапан био скоро потпуно изолован од остатка света.

Дисциплина се стиче прво у породици, а потом у окружењу, у забавишту, школи, спортским клубовима итд.

Дисциплина се гаји и негује, на њу се подсећа и она је свуда присутна , а помогла је Јапанцима да организовано и без панике прођу кроз разне природне катастрофе, разорне земљотресе, ерупције вулкана, поплаве и тајфуне који су верни пратиоци ове острвске земље.

Дисциплина помаже Јапанцима да одржавају градове беспрекорно чистим иако нема нигде канти за смеће, да покупе остатке иза својих љубимаца, да се прописно паркирају, да поштују право слабијег, да поштују околину и не узнемиравају друге мобилним телефонима на јавним местима, прегласном музиком, пушењем на забрањеним местима, прелажењем на црвено, непоштовањем купаца или клијената, шкрабањем и уништавањем туђе и јавне својине итд.

Дисциплина увек носи са собом и дозу сумње и скромност, па се свака информација више пута провери, а принцип „ја па ја” се обично не практикује. У Јапану завршен факултет не значи да се све зна, већ диплома само отвара врата практичном учењу и примени теоријског знања које је са завршеним факултетом тек почело. Тамо се добро зна да је мало знања опасније од незнања и све се више пута проверава.

С друге стране, превише дисциплине може, како је историја и показала (не само у Јапану), да доведе до опасних, за себе и за друге, екстремних одлука и делања. Јапанци уче из својих и туђих грешака и без обзира колико били традиционални, покушавају да примене и прилагоде туђа, боља искуства како би направили своју земљу још успешнијом.

Боравак у Јапану за време епидемије короне доводи у жижу јапанско поштовање других, практиковање дисциплине и поврх свега самодисциплине. Без обзира шта приватно мислили и да ли се слагали са правилима која су донесена и прихваћена у јапанском друштву, становници Земље излазећег сунца дисциплиновано до максимума поштују и придржавају се свих мера.

Маске носе сви, што им не пада тешко јер су их и иначе многи носили, висок степен хигијене се примењује на свим јавним местима, у јавном превозу се ћути, а случајан или неопходан разговор са сапутником ће проузроковати крајње непријатне погледе околине.

Многи кафеи и ресторани су поставили пластичне панеле између столова, а неки су то уградили и између столица, па се могу видети и бизарне сцене да пар улази заједно у ресторан, седају за исти сто где су столице одвојене пластичним параваном, а њихова комуникација се обавља преко телефонских порука иако су удаљени једни од другог свега тридесетак сантиметара.

Има доста оних који криве за корону моћне суседе и њихове гастрономске склоности да се једе све што се креће. Многи криве све странце за ширење короне јер се не придржавају регулација, не носе маске и не избегавају ближе контакте и гужву. Јапанци се надају да ће пандемија бити готова до лета. Још једно одлагање Олимпијаде веома би лоше утицало на јапанску економију која у последње две деценије иде полако низбрдо.

Повратак из Јапана у родну земљу је увек велик културни шок који повлачи за собом доста разочарења. Не очекујем да будемо слични Јапанцима, сигурно не бих то ни волела, нити би то било могуће, али кад дође до дисциплине могли бисмо од њих доста да научимо и да применимо. Не само о добрим стварима, већ и о оним лошим. Не морамо да будемо богати као они да бисмо одржавали град чистим.

Зашто је тешко покупити природне остатке иза кућних љубимаца на улицама, зашто је тешко понети своје ђубре и избацити га у канту код куће, зашто је тешко правилно рециклирати и употребљавати своју ташну уместо пластичних кеса и одбити да се користе ствари за једнократну употребу?

Не морамо бити богати да бисмо пратили правила у саобраћају, да се не прелази улица на црвено светло, поготово са и пред децом, да више поштујемо друге, да будемо чистији и уреднији, да ценимо туђ рад и труд, да не стављамо себе увек на прво место....

За разлику од Јапанаца овде многи „све знају, све могу и најуспешнији су” што није за чуђење јер стално слушају оне моћне и вечно присутне који се непрекидно хвале и којима је најомиљенија реч ЈА. Изузетна самоувереност и недостатак скромности не оставља простора за напредовање и побољшање.

Јапан и Србија у много чему имају дијаметралне ставове, мишљења и делања. Једна од највећих разлика је у жељи да се учи од других и да се то научено што боље прилагоди менталитету, култури и потребама народа и земље како би били успешнији у многим сферама живота независно од материјалног стања.

Мало јапанске дисциплине нам сигурно не би било на одмет.

(Политика)