Веселин Шљиванчанин: Помишљао сам чак и на бекство

НАЈТЕЖЕ ми је било када за мном шкљоцне брава на оним тешким црвеним вратима. У пола ноћи бих могао да вам их нацртам. Тражио сам да ми укину шетње, телевизију, шта год желе, само да не закључавају. Сваки пут кад би окренули кључ, окретао се у мени и филм мог живота. Изнова бих се питао: зашто су ме затворили на правди бога?

Ово питање притискало је као туч Веселина Шљиванчанина седам година у ћелији Хашког трибунала. Не да му мира ни данас када је слободан. Заточен је био тачно 2.434 дана. Сваки дан и сат, сваку зебњу, сваку искру наде, сваки разговор и чарку са притвореницима записао је у шест великих свезака.

Део тог хируршки прецизног дневника из затвора кроз који се преламала новија историја Србије пуковник Шљиванчанин откриће и читаоцима "Новости". Наша кућа објавиће 4. априла првих 20.000 примерака те интригантне хронике под насловом "Бранио сам истину".

У хладовини Кошутњака са кршним Дурмиторцем, који на плећима више нема стигму ратног злочинца, причамо о микрокосмосу Схевенингена, нашим државницима са којима се тамо дружио, вери у победу која га није напуштала...

Открива нам да је прве странице своје књиге написао још 13. јуна 2003. У ту ноћ враћа се са мирисом сузавца и цијуком срче око његове зграде на Цераку.

- Ухапсили су ме тада на рођендан. Браниле су ме жене и младићи које нисам ни познавао. Нисам се крио. Из стана су ме одвели у Централни затвор. Нисам тражио ни воде ни хлеба. Него само свежањ папира. Почео сам да пишем у мрклом мраку. Питао сам се: зар моји да ме хапсе? Сутрадан сам чуо да је тако наредио Монтгомери - прича нам кроз препознатљиве бркове, који су и сада штуцовани "по војнички". Изнад њих више нема капе титовке, којом је 1991. године "пробијао" кадрове светских телевизија у изрованом Вуковару.

Сећање тече даље. Знао је да му је ћелија у Бачванској само привремена адреса.

- Одлазак у Хаг био је моје прво путовање у иностранство. Изручили су ме у папучама и бермудама. На аеродрому су ме сачекала шесторица службеника УН у оделима. Осећао сам се као шибицар. Управник затвора Тимоти Мекфаден сажаљиво ми каже да би ми дао одело, али нема броја за мене. Ирац се сетио да сам официр, а наши нису - једва задржава сузе.

Краткотрајне бирократске формалности и већ је био међу зидинама Схевенингена. Док су га стражари спроводили, срео је Милана Милутиновића и Војислава Шешеља. Два негдашња љута ривала ишла су руку под руку. Могли су само да му махну.

- Увели су ме у собу у којој нема прозора. Дишете вештачки ваздух. Не чујете ништа, осим бата чуваревих цокула. Прве ноћи нисам ни ока склопио. Камере пиље непрестано. Не можете сузу да пустите, а да вам је они не отпрате низ образ. Размишљао чак и о бекству. Али, чему то, кад те читава планета јури као курјака!

У судници је вребала оптужница велика као Дурмитор: одговорност за стрељање 200 хрватских заробљеника. Правни трилер се тек назирао.

- Знао сам да нисам крив. Ишао сам да ослобађам војнике ЈНА који су били опкољени у својим касарнама. Поштено и часно сам служио отаџбини, без иједне мрље. Нисам могао да верујем за шта ме оптужују.

Шљиванчанину је на спрату доцимер био Слободан Милошевић. Први ручак изван своје ћелије појео је са бившим председником СРЈ.

- Хрват Пашко Љубичић спремио је пасуљ, па смо сели да ручамо. Милошевић је обично за трпезом причао одличне вицеве, а једном је чак један мој превео на енглески и сапштио га чуварима, који су се покидали од смеха.

Милошевић је, вели, био окупиран својим суђењем до те мере да је на крају и угрозио своје здравље.

- Господски се држао у затвору. Никога није гледао са висине. Трудио сам се да се чешће виђам са њим, иако сам због тога морао на рапорте код управника. Није се бавио спортом, али сам га наговорио једном да одемо на одбојку. Поставили смо га да сервира и не би се важило ако удари у мрежу. Увидевши да то нервира противничку екипу, убрзо се повукао са терена. Није хтео да досађује. Много пута ми је током шетњи понављао: "Боље је три дана живети часно, него сто година понизно". То ћу памтити.

Заједничка соба на спрату била је СФРЈ у малом.

- Ту смо често кували. Набавимо намирнице у кантини, где су нас редовно закидали. Месечни трошкови су најмање 800 евра, тако да се не исплати ићи у Хаг - смеје се и својој муци пуковник.

У почетку су га Хрвати гледали као белу врану и нису хтели реч да проговоре са њим. Али убрзо, каже, затвор у вене човеку убризга дозу својих парадокса. Тескоба зидова брзо је спустила нишане.

- Они коју су испланирали рат остаће некажњени. Хрватски генерал Рајић говорио је тако да смо сви у Хагу предати у канџе моћника. Он није хтео ни на курс енглеског, јер је презирао велике силе. Спријатељили смо се толико да ми је у шетњи певушио хитове Мирослава Илића и Недељка Билкића. Многи од хрватских официра су ми говорили: "Пуковниче, сад знамо какав сте човек, али смо награбусили ако ишта лепо кажемо о вама у Хрватској."

Ипак, и у затвору, као и у свету, влада закон јачег.

- Било је свађа као у свакој кући. Једном су Милошевића тако грубо напали испред говорнице зато што је одужио са телефонирањем, да ми је било непријатно. Била су два Албанца која нису хтела да причају са нама и показивали су отворено непријатељство. Онда их је Рамуш Харадинај "преваспитао". Можете и тамо да се потучете, али вам сигурно следује селидба са спрата, што вам је као селидба у другу државу.

Време у Схевенингену затвореници су прекраћивали и спортом.

- Шешељ је волео да игра мали фудбал против мене, али је стално губио и много се нервирао. Када се оде на одбојку, посластица му је била да сруши мрежу усред меча и да тако провоцира. Милутиновић је пак волео да седи за семафором, али је увек додавао екипи са свог спрата - препричава Шљиванчанин догађаја из сале.

Жудња за најближима и слободом најтеже падају, али Шљиванчанин тврди да нарочито пеку - телевизијске жаоке. Скоро сви хашки притвореници гледали су вести и документарце о себи.

- Сећам се да је мојом сликом у Скупштини махао Чеда Јовановић како би тобоже доказао како ме је војска крила. А мене снимили како доводим сина на тренинг кошаркашке репрезентације у салу Војне гимназије. Јављали су се неки да кажу да сам планирао атентат на Сајруса Венса и сведоци који су ме истог сата и минута виђали на седам различитих локација. Измишљали су да сам у селу Кусадак, а тамо ми нога није крочила. Па да сам побегао у Црну Гору. Можда је Милошевић био у праву што није гледао домаће канале.

Паралелно са овом симулацијом живота у заточеништву, Шљиванчанин је покушавао да убеди суд да није крив. Мото му је био Андрић: "На свету мало правде има, али што је мања, вреднија је и снажнија". Није, каже, од тог гесла одустајао ни када је првостепеном пресудом осуђен на пет година, па затим на 17 година, а потом и на десет година затвора.

- Насрећнији тренутак ми је био када је судија Робинсон рекао: "Господине Шљиванчанин, нисте криви ни по једној тачки оптужнице". Тек тада сам био свестан свог подвига. Одбранио сам истину. 

Ратку Младићу оставио филмове и књиге

- КАД је доведен у Схевенинген генерал Ратко Младић смештен је на мом спрату. Првог је мене срео у том новом окружењу. Отишли смо на ручак са Младеном Маркачом и Сретеном Лукићем. Нормално је комуницирао, мада једну руку није могао да помера. Знао је да га очекује тешка борба. Приликом једне шетње препричао ми је у детаље своју војничку каријеру. Није причао где се крио све ове године нити је помињао породицу. Кад сам одлазио, оставио сам му своје филмове и неке књиге.

Караџићев спокој

- НЕ знам да ли психијатри имају неки професионални таленат да и у своју душу уносе мир, али ми је Радован Караџић и у она четири зида деловао спокојан и чврст. Виђали смо се током долазака посета и ни у једном његовом покрету или реченици нисам могао да видим да је слаб и утучен. Мојој супрузи више пута је поновио да је оптужница против њега на стакленим ногама и да ће је врло лако срушити.

Туча са Шешељем

- ШЕШЕЉ има ту ружну навику да нападне грубо човека, па и да га опсује, само да би изазвао његову реакцију. Вероватно му је то био лек. Чак сам једном хтео и да се тучем са њим, због ружне навике да прича људима иза леђа. Повод је био његов коментар о мени после документарца на ХРТ о Вуковару. Он је умислио да је тужилац свима нама и да је само његов пут исправан.

Милан Бабовић

(Вечерње новости)