петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Верица Томановић: Отети Срби радили као робови
Хроника

Верица Томановић: Отети Срби радили као робови

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 30. децембар 2010.

Извештај Дика Мартија, известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе о трговини људским органима на Косову и Метохији шокирао је породице киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије, али и велики део домаће и светске јавности.

Верица Томановић, председник београдског Удружења породица киднапованих и несталих лица на Космету наглашава да је шокантно деловало и појављивање књиге "Лов, ја и ратни злочинци" Карле дел Понте 2008. године у којој бивша тужитељица Хашког трибунала наводи да је постојала трговина органима отетих Срба.

- Од тада настаје пакао у нашим породицама које још немају одговор на питање вреди ли живети ако су се тако монструозни злочини догађали у време када је било могуће спроводити законе и ослободити отете људе - каже Верица Томановић.

- За нас који смо изгубили чланове породице и драге особе, била је неприхватљива информација да је у северној Албанији, током НАТО агресије 1999. и непосредно после ње, била организована трговина људским органима. Сама најава да ће Дик Марти све то испитати деловала је на нас охрабрујуће и представници Удружења киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије су се у лето 2009. срели с њим у Београду.

Међутим, одговор на многа питања у вези са киднапованима и несталима је дошао тек ових дана.

- То је одговор који нас је оставио без речи. Не можемо веровати да је Дик Марти дошао до таквих чињеница, па ни то да се нашим најмилијима нешто тако страшно могло догодити и то наочиглед целог света који је затварао очи, а био је упознат с нашим тешким породичним трагедијама. Од првога дана су пријављивани нестанци, од првог дана смо обијали прагове свих институција, али нама ни до данас нико није рекао истину. И због тога ми у једној малој просторији нашег Удружења у Београду посматрамо ликове на зиду око нас и знамо да они траже помоћ да добију имена и презимена, да не остану НН лица. Они су сада само један број отетих и несталих и они још увек немају свој идентитет. Били бисмо јако срећни да међу њима има срећника који су преживели и да нека од унесрећених породица сачека свог најмилијег да јој се врати.

Верица Томановић напомиње да се с нестрпљењем очекује крај јануара, када ће по неким обећањима, бити прихваћена резолуција о документу којег је написао специјални известилац Парламентарне скупштине Савета Европе Дик Марти.

- Ми нисмо знали шта се ради у "жутој кући" на северу Албаније, али смо знали да су отети Срби пребацивани преко границе - предочава Верица Томановић. - Годинама смо о томе слушали приче неких људи да су Срби затварани у разне логоре на албанској територији. Имали смо информације да су радили у руднику Дева, на изградњи путева, па и да су истоваривали робу у луци Драч. Те информације нама никад нису званично потврђене, заправо до правих информација никада нисмо дошли.

Борба за истину траје од марта 2000. године кад је у Београду основано Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији. Верица Томановић подсећа да су нестанци људи на Косову и Метохији регистровани и пре 1999. године. Почели су отмицом рудара рудника Белаћевац маја 1998. а потом и мештана села Ретимље и Оптеруша код Ораховца. Њихови земни остаци су пронађени 2005. у пећини Волујак. Судбина једног броја се ни данас не зна. Познато је само то да су отете жене из поменутих места ослобођење подсредством Међународног комитета Црвеног крста.

Насели на обећање генерала Џексона

Након завршетка НАТО агресије била је загарантована безбедност и сигурност свим грађанима на просторима Косова и Метохије. У то је преостале Србе на Косову уверавао и генерал Кфора Мајкл Џексон на скупу у Косову Пољу.

- Људи су се тога дана били масовно окупили, и како је генерал гарантовао безбедност, остали су верујући у суживот са својим дојучерашњим комшијама и пријатељима. Нажалост, након 10. јуна 1999. године десиле су се стравичне ствари на косметским просторима. Људи су отимани на улици, из кућа, са радног места, из болесничких постеља. И тада 1999. и 2000. године десио се највећи број киднаповања - с тугом прича Верица Томановић.

Вапаји на безброј адреса

- После киднаповања наших најмилијих одмах смо се обратили полицији Кфора, која је регистровала нестанке, чак је бацала и летке за тражење појединаца, али ни до данас ни један са нашег списка није жив враћен кући. Обраћали смо се свим хуманитарнин организацијама, које су биле на Косову и Метохији, најпре Међународном комитету Црвеног крста, па онда Фонду за хуманитарно право, Одељењу за људска права у Београду, Канцеларији Уједињених нација, Комесаријату за изеглице... Мислим да не постоји адреса на коју се породице отетих и несталих нису обраћале захтевима да сазнају истину о судбини отетих и несталих - каже Верица Томановић.

(Вести)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер