Ведрана Рудан: Отворено писмо канцеларки Ангели Меркел

Госпођо Меркел!

С огромним сам запрепаштењем прочитала да сте посјетили остатке Концентрацијског логора Дацхау. Ни један канцелар прије Вас то није учинио. У том логору убијено је 43.000 заробљеника. Чудно је како сте се Ви једини упутили према мјесту њемачког злочина удаљеном од Муенцхена само неколико десетака километара. Чудно је стога што Њемачка свијету продаје тезу како је рашчистила са нацизмом и како улаже огромне напоре да кајући се за почињене злочине олакша патњу преживјелима и потомцима жртава.

Оптужују Вас да сте Дацхау посјетили јер Вам је био на путу према једном од шатора у коме сте одржали предизборни говор и напили се пива. Многи мисле да скрушеност у Дацхау и испијање пива у шатору, све у размаку од двадесетак минута, не иде скупа. Може ли се реченицу коју сте у логору изрекли:”Долазим с осјећајем срама” залити пивом и дјеловати увјерљиво? Не може али нитко нормалан од Вас и не очекује да осјећате срам. Уосталом, толико је времена прошло, фашизам се носи жешће него икад. “Срам” осјећају само политичари у лову на гласове оних који су некога изгубили и зато што је због растућег фашизма ношење “антифашизма” у тренду.

Зашто Вам пишем? Какве ја везе имам с Вама? Имам, госпођо Меркел, имам. Моја тета, Марија Рудан, очева сестра, 22.11.1944. извучена је из родне куће. Њемачки војници су је зграбили и одвезли у Дацхау. Онога дана кад су врата логора широм отворена она га није могла напустити јер су је издале ноге. Беспомоћно је лежала на земљи и преклињала своје супатнице да је изнесу на слободу. Оне, и саме слабе, то нису могле учинити па је издахнула не дочекавши побједу антифашизма.

Ја, њезина нећакиња, данас не знам да ли је то био антифашизам или заметак фашизма са “људским ликом”, фашизма у коме робови диљем свијета раде двадесет сати дневно без икаквих људских права осим права на рад и патњу. Само у таквом свијету политичарка попут Вас може се у року од двадесетак минута и “срамити” и свој срам залити пивом. Морам признати, гади ми се њемачи “антифашизам” на исти начин на који ми се гади и хрватска “демокрација”.

Додуше, хрватски хероји који су из Домовинског рата изашли без руку и ногу, неки од њих, у друштву са ратним злочинцима и мирнодопским профитерима ових дана пријете државним ударом, уживају у повластицама, мјесечно на изгубљеним удовима зарађују више него врхунски кирурзи или пилоти авиона. Они су добро наплатили и наплаћују борбу за “демокрацију”. Хрватска је мала, млада, дивља земља у којој фашизам не може бити онолико софистициран колико он то јест у великој, развијеној земљи која је нацизам патентирала. Мени, очито сам преосјетљива, једнако тешко пада Ваше лицемјерје и “наше” дивљаштво. Другачија сам. Фашизам мрзим у сваком облику.

Нитко сам и ништа. Никад ово писмо нећете прочитати али моја мржња, страствена мржња према политичарима Вашега кова и хрватским злочинцима који су опет зграбили Хрватску за врат толика је да Вам ипак пишем. У афекту. Госпођо Меркел, одговорите ми на питање, колико је Ваша антифашистичка Њемачка спремна платити живот моје тетке Марије Рудан коју су Ваши убили у њеној двадесет и другој години?

Хоћете ли ми исплатити штету за душевне боли које осјећам иако ми Ви не вјерујете? По некаквим законима који говоре да ратни злочин никад не застаријева сигурна сам да ће ми нетко од Ваших, Нијемци су педантни, лако могу провјерити моје наводе, можда послати сандук баварског пива. Замислит ћу да је то пиво крв њемачких есесоваца и свих Нијемаца који се и данас, на челу с Вама, ругају мојој тети Марији па ћу полако испијати то пиво. Боцу по боцу, боцу по боцу, боцу по боцу. Напит ћу се нацистичке крви за мир душе своје и мир душе тете Марије Рудан.

Госпођо Меркел, једном нацист увијек нацист. Нијемци су пред седамдесет година убили моју тету Марију у Дацхау, данас Нијемци моју дјецу убијају кредитима. Кад боље размислим, моја тета Марија Рудан имала је среће. Краће је патила.

Без поштовања,

Ведрана Рудан, нећакиња Марије Рудан

(Блог Ведране Рудан)