Ведрана Рудан: Е, мој Ђоле!

Кока из Љубљане послала ми форвардушу. Рекао је једном Ђорђе Балашевић: "Живот? То ти је оно на гробу, па кад пише година рођења и година смрти. Е, она цртица између, то је живот…"

Већина људи је зла. Обузети смо страственом мржњом. Мржња трује. Зато с времена на време осетимо потребу да са себе скинемо прљаву кожу, да удахнемо чист ваздух, да удахнемо у некога љубав. С времена на време.

Ми грађани Земље Које Више Нема знали смо да ћемо с времена на време моћи да одемо на место где ћемо за минут, десет минута, сат, два или пет, постати, ако не добри, онда сигурно бољи људи. То место је увек било концерт Ђорђа Балашевића.

Потпуно је свеједно јесмо ли покушавали да постанемо бољи у Новом Саду, Пули, Љубљани, Загребу, Београду… Сви ти градови, и не само они, били су места где смо тражили Доброту и сретали човека који није био попут нас.

Кад смо живели у миру, певао нам је о љубави. Кад смо живели у рату, певао нам је о љубави. Све наше мржње биле су само наше. Све наше пушке биле су само наше. Крв на нашим рукама била је наш избор. Ђоле нам је певао и певао и певао и певао. О љубави.

Данас плачемо. Плачемо због себе, наравно. Наша "цртица између" још увек стоји уз једну бројку. Живи смо, ако је ово живот, и већ се два дана купамо у љубави. Нисмо, кратко нисмо, али ипак нисмо само обични људи. Читава Југославија је од петка на Балашевићевом концерту.

Али… Узалуд нам труд и цвеће и сузе и плишани зечеви и мандарине. Готово је. Указала нам се Ђолина "она цртица између". Никад више нећемо отићи на концерт, ни певати о Васи Ладачком, ни излазити загрљени из дворане или напуштати Арену с руком у нечијој руци.

Плачемо. Неће то дуго трајати. Већ за који дан ригаћемо мржњу, делићемо се на "нас" и "њих". Писаћемо огавне ствари на интернету, и псоваћемо једни другима и род и пород. Дубоко у себи или плитко у себи знаћемо да смо безимени неки, обични неки, небитни неки. Наша цртица још није "између", али шта то о нама говори?

Живи смо, а карте за концерт се више никад продавати неће. Јебена, јебена, јебена "цртица између". Ђоле се можда спасио. Нама који смо га волели спаса нема. Ништа ми од њега научили нисмо. Јебига! Доброта није заразна.

Ипак, кад мало боље размислим, није све толико црно колико јесте? Можда ће после нас доћи неки нови клинци који ће загрљени слушати мртвог Ђолета и разумети га боље него смо га разумели ми којима је годинама жив у глуве уши певао о љубави.

Е, мој Ђоле!

(рудан.инфо)