Турска: Аја Софија, па друштвене мреже - Ердоганов пут у диктатуру

Од сјајног примера народноослободилачког покрета који је довео до демократског уређења, Турска је у последње две деценије сведена на готово диктатуру са више од 100.000 политичких и медијских противника власти који су у затвору или егзилу, са стотинама хиљада веб адреса и друштвених мрежа које су забрањене, док је цензура уведена у строго контролисаним медијима.

Када је 29. октобра 1923. Мустафа Кемал паша (Ататурк, у значењу “отац Турака”) прогласио стварање републике, то је требало да буде нова национална држава посвећена суверенитету народне воље. Стара корумпирана аутократска османска империја предвођена султаном била је мртва. Ататурк је као први председник Турске креирао модерну нацију. Увео је свеобухватне реформе у политичкој, социјалној, правној, економској и културној сфери.

И све је тако било до првих година овог века када је Реџеп Тајип Ердоган постао вођа Странке правде и развоја (АКП). Он се у турску политику ушуњао из екстремистичког крила ислама, организације „Муслиманско братство“, инстинктивно се супротставивши секуларистичким традицијама које је Ататурк неговао у турској нацији.

Укинуо све што је могао

Велики принципи који су управљали Ататурковим политичким животом, попут демократије, секуларизма, слободе религије, мира код куће и широм света, озбиљно су угрожени 16. априла 2017. када је Ердоган успео да одржи национални референдум о 18 предложених амандмана на турски устав.

Проблематични и контроверзни покушај државног удара у јулу 2016. био је Ердогану оправдање да прогласи ванредно стање, спроведе масовна хапшења и уведе строгу цензуру. Све ово је озбиљно ослабило опозицију, а Ердогану учврстило власт. Тако лако су он и његова владајућа странка успели да добију исход који су тражили на референдуму.

Према том Уставу, улога премијера је укинута и председник је постао шеф извршне власти, као и шеф државе. Нјему су дата нова овлашћења да именује министре, припрема буџет, бира већину судија и декретом доноси одређене законе. Само председник може да уведе ванредно стање и разреши парламент, који је по Уставу сада изгубио право да врши надзор над министрима или да предлаже истрагу.

Међутим, демократија је чудна и отпорна „биљка“. Ататуркова визија се уклопила дубоко у турску психу, па и са практично диктаторским овлашћењима, најдраконскије мере које је Ердоган до сада смислио остају недовољне за утишавање ставова многих који су супротстављени његовом концепту о модерној турској нацији, каква би она требало да буде и како треба да се управља њом.

Корак ка идеалном циљу

Недавно претварање музеја Аја Софија у џамију многи читају као знак отворене председничке диктатуре.

Конверзија која је уздрмала читав свет приближава Турску врсти друштва коју Ердоган све време своје власти покушава да изгради. Зато његови критичари то не виде као скретање или радикални иступ, већ га сматрају великим симболичким кораком ка свом идеалном циљу стварања исламистичке визије турске државе.

Осим овог драстичног корака, ка отвореној диктатури води и недавно донети нови Закон о адвокатским коморама, који тамошњи критичари доживљавају као покушај да се одбаци способност адвоката да критикују владу због кршења људских права.

Чињеница је да Ердоганов режим нема укорењено поштовање демократије, што се сматра „западњачким“ изумом. Међутим, критике са Запада скоро да немају утицаја на турске власти.

Шапа на друштвене мреже

Последњи клин у сандук турске демократије укуцан је данас када је турски парламент изгласао предлог закона који предвиђа јачу контролу друштвених мрежа, што свакако зазива забринутост по питању слободе изражавања.

Ердоган: Треба искоренити неморал на друштвеним мрежама

Наиме, најпопуларније друштвене мреже попут Твитера и Фејсбука мораће да имају свог представника у Турској. Ове платформе ће такође морати да се у року од 24 часа ускладе са налозима турских судова за уклањање одређеног садржаја.

У случају непоштовања судских налога, предвиђене су тешке казне. Невладине организације већ су истакле забринутост због ерозије слободе изражавања у Турској, истичући да би појачана контрола друштвених медија Турцима могла да ограничи приступ независним или критичким информацијама.

(Нова С)