Tribina fonda Slobodan Jovanović - Geopolitika Srbije

Fond Slobodan Jovanović je 26. septembra 2013. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao tribinu pod nazivom „Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku XXI veka“. Na tribini su govorili: dr Dušan Proroković, autor knjige „Geopolitika Srbije“, mr Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative, Aleksandar Simić, advokat i Slobdan Erić, glavni i odgovorni urednik časopisa „Geopolitika“.

Dr Dušan Proroković je podsetio na brojne ustupke Srbije radi „bezalternativnih evrointegracija“ koje će je veoma koštati ubuduće, kao što su slični ustupci Jugoslavije veoma skupo koštali današnju generaciju.

„To što je položaj Srbije bio težak ne znači da se trebalo prepuštati sudbini radi evrointegracija.“ Proroković je ukazao da na položaj države u međunarodnim odnosima utiču tri faktora: njen geografski položaj, istorijska iskustva i struktura svetskog političkog sistema. „Neprepoznavanje strukture svetskog političkog sistema od strane političke elite je jedan od važnih razloga pogoršavanja položaja Srbije u prethodnih šest godina“.

„Srbija je postala talac onog dela političke inteligencije koji je ostao zarobljen u 1992. godini.“

Bili smo svedoci uspostavljanja „Pax Americana“ nakon Hladnog rata. Proroković je podsetio na stavove Frensisa Fukujame početkom devedesetih godina o „kraju istorije“, ali i na sistematsku marginalizaciju stavova Imanuela Volerstina i drugih autora s kritičkim stavom prema jednopolarnom američkom međunarodnom poretku.

Prihvatanjem američkih vrednosti (neoliberalnog ekonomskog poretka, odnosno principa „Vašingtonskog konsenzusa“) i vezivanjem za američku vojnu moć, krajem prošlog veka su mnogi narodi verovali da će stići prečicom do blagostanja.

„Euforija je uticala da se previde mnoge stvari. Tako se previdelo da je profit a ne blagostanje osnovni cilj kapitalizma.“

„Liberalni kapitalizam je podivljao“, naglasio je Proroković, navodeći da je „nivo ukupne zaduženosti preko pet puta veći od globalnog BDP-a“, podsećajući da je nivo učešća SAD u globalnom BDP-u godinama u padu i da je sveden na oko 20%.

„Svetski politički sistem je ušao u novi proces transformacije i njegova struktura postaje multipolarna“.

Govoreći o „novim geoopolitičkim igračima“ i „novim subimperijalnim silama“, Proroković je podsetio na predstojeće opadanje uticaja atlantizma i uspon Nemačke, koja je nosilac geopolitičke koncepcije evropskog kontinentalizma, te Rusije sa evroazijskom i Turske sa neoosmanskom geopolitičkom koncepcijom. Mogu se očekivati uticaji Kine, arapskih zalivskih zemalja, Irana i Indije, pre svega u vidu ekonomskog prisustva.

„Nesumnjiva je činjenica da su do sad interesi zemalja koje su nosioci tri geopolitičke koncepcije (SAD, Nemačke i Turske) bili podudarni po pitanju srpskog faktora, dok je prisustvo Rusije, opterećene sopstvenim problemima u proteklih dvadeset godina, bilo svedeno na simboličnu meru.“

Proroković je podsetio na niz doktrinarnih razloga zbog kojih je raspad Jugoslavije na Balkanu odgovarao za tri odlučujuće geopolitičke koncepcije proteklih decenija. On je naveo da su SAD već spremne da paktiraju sa regionalnim, subimperijalnim silama na određenim područjima. „Subimperijalne sile bi tako, ostvarujući svoje regionalne interese, pomagale SAD da održe dominaciju u svetskom poretku“, u vezi čega treba imati u vidu prostor Balkana kao američku kompenzaciju savremenoj Turskoj.

Srbija mora razmišljati o alternativi i Srbija mora razvijati alternativu.

Navodeći da se u poslednje vreme sve manje govori o „Jugosferi“ i da se sve više umesto ovog termina koristi termin „G – 6“, priprema se izvesna nova integracija balkanskih zemalja koju podržavaju tri navedena geopolitička faktora. Proroković je naveo da možemo očekivati da će se u budućnosti nametnuti tema članstva Srbije toj novoj regionalnoj integraciji sa argumentom da će ona pružiti Srbiji predah. Međutim, „to je naivno očekivanje“, pošto u njoj „Srbija ne bi mogla adekvatno da zaštiti svoje interese“.

„Srbija mora razmišljati o alternativi i Srbija mora razvijati alternativu“. U perspektivi, Srbija treba da razvija saradnju sa Bugarskom i Crnom Gorom uz oslanjanje na evroazijske integracije.

Mr Aleksandar Mitić je rekao da „državni vrh Srbije više nije gadljiv po pitanju članstva Srbije u NATO, smatrajući da bi to možda bilo u interesu Srbije, ali da još uvek ne može da donese tu odluku, pošto 8 od 10 građana Srbije ne podržava takvu odluku i ona može da bude doneta samo van očiju javnosti.“

On je podsetio da je pre više godina Fond Slobodan Jovanović bio stožer kampanje kojom je upozorena javnost da Tadićeva vlast  iza leđa naroda želi da približi Srbiju NATO-u. Tada je Fond zajedno sa DSS istupio sa peticijom protiv članstva u NATO-u koju je potpisalo više od 200 javnih ličnosti. „Prema pisanju Vikiliksa, Dragan Šutanovac se žalio američkim kongresmenima da je peticija imala izuzetno negativan uticaj na pro-NATO kampanju“.

Prošle nedelje je održana tajna konferencija čija tema je bila: kako uticati na javno mnjenje u Srbiji radi približavanja NATO paktu. „Dan kasnije je u Beograd stigla Kolinda Grabar-Kitarović, bivša hrvatska ministarka spoljnih poslova koja je sada pomoćnik generalnog sekretara NATO-a za propagandu, odnosno `javnu diplomatiju`“, a Atlantski savet Srbije će organizovati nešto što su nazvali `tura partnerstva` (…) – tribine na kojima će promovisati članstvo Srbije u NATO.“

„Da bi učlanio Srbiju, NATO mora da učini dve stvari: mora da pridobije vlast i mora da pridobije javno mnjenje.“

Što se tiče vlasti, Mitić je naglasio da će NATO privlačiti srpske vlasti kroz razne EU-programe i na odlučujuća mesta postavljati NATO-lobiste (npr. Milana Pajevića koji je bio direktor ISAC fonda, jedne od vodećih pro-NATO organizacija proteklih godina, i koji je do nedavno bio direktor Kancelarije za pridruživanje EU, Dragana Šutanovca i Tanju Miščević)

„Što se tiče naroda, glavno je izbaciti emocije iz priče o NATO-u i promeniti svest građana.“

Proces priključenja NATO-u je kompleksan, pa je Mitić naveo da se mi sad nalazimo pred zaključenjem „Individualnog programa partnerstva“, koji je najviši mogući stepen saradnje u okviru “Partnerstva za mir“, bez donošenja odluke da postanemo članica NATO-a. Taj stepen može biti otvoren tako što bi Vlada mimo Skupštine i naroda zatražila „Akcioni plan za članstvo“ (Membership Aciton Plan ili MAP). Po njegovom osnovu, „tokom trajanja ovog plana, država Srbija bi vršila promovisanje članstva u NATO parama poreskih obveznika. Dakle, vašim parama bi se vršila propaganda NATO-a“, ponovio je Mitić.

Po završetku procesa ustanovljenog po osnovu MAP, zemlja bi dobila zvaničan poziv za članstvo u NATO i referendum o tome bi bio potpuno irelevantan, jer se smatra da je tada razvoj procesa ka članstvu bespovratan, pošto se još nije desilo da se neka država nakon dobijanja MAP-a vrati nazad.

„Ključno je sprečiti da vlasti u Srbiji zatraže Membership Aciton Plan.“

Govoreći o potrebi ispravljanja neravnoteže između evro-atlantske i evro-azijske orijentacije Srbije, Mitić je naveo da treba ojačati vojnu neutralnost u svim strateškim dokumentima Srbije.

„Ako imamo učešće u Parlamentarnoj skupštini NATO, moramo imati učešće u Parlamentarnoj skupštini ODKB.“

Slobodan Erić je naveo da je „težak geopolitički položaj Srbiji nametnut od strane Zapadnih sila – pre svega SAD, V. Britanije, Nemačke, EU i nekih globalnih centara moći, koji ne podležu nikakvoj kontroli“.

„Geopolitički rat protiv Srbije traje neprekidno 23 godine. Menjaju se sredstva i metodi, ali cilj ostaje isti – vtatiti Srbiju vek unazad, odnosno oduzeti joj sve teritorije koje je Srbija oslobodila u ratovima od 1912. do 1918. godine.“

Suština te politike je stavljanje Srbije pod čvrstu i sveobuhvatnu, mada neformalnu kontrolu.

Razmatrajući metod nastupanja protivnika, Erić je napomenuo da će nakon implementiranja Briselskog sporazuma biti otvoreno pitanje Vojvodine „i tako korak po korak (…), zarad neke maglovite perspektive zvane Evropska unija, Srbija zaista može dovesti sebe do toga da se njena granica svede na granicu nekadašnjeg beogradskog pašaluka. Nisu to nikakve teorije zavere. To su teorije namere zavere Zapada prema Srbiji“.

Govoreći o oduzimanju suvereniteta Srbiji, Erić se posebno osvrnuo na ekonomsko iscrpljivanje kojim je „Srbiji zabranjeno da ima svoju proizvodnju“.

„Pravo da imaju proizvodnju i vlasništvo nad fabrikama u Srbiji imaju samo stranci.“

Ocenjujući politiku Zapada prema Srbiji kao nemoralnu i neracionalnu prema njihovim sopstvenim interesima, napomenuo je da Srbi prema Zapadu treba da vode politiku čistih računa i reciprociteta.

Erić se osvrnuo i na politiku izmene sistema vrednosti kod Srba koji je jedan od konačnih ciljeva Zapada.

On je podsetio da Kosovo i Metohija, istorijski, tradicionalno, a i prema međunarodnom pravu pripadaju Srbiji i da ćemo ga mi, pre ili kasnije, vratiti Srbiji kad prestane sila koja ga od nas odvaja.

Aleksandar Simić je najpre izneo osvrt na studiju Dušana Prorokovića kao iskustvo političke prakse koje sadrži obilje podataka i geopolitičkog znanja od velikog značaja za buduće političare.

„Da li je geopolitika danas uopšte moguća“, upitao je Simić, uzimajući u obzir da je njen bitan element ostvarenje dugoročnih ciljeva država i određenosti granica savremenih država.

„Ako je rat kriminalizovan, a on je definitivno kriminalizovan posle Drugog svetskog rata poveljom ujedinjenih nacija (…), da li uopšte možemo da se bavimo geopolitikom?“

„Da li umesto geopolitike na dnevni red dolazi `globalno`?“

Govoreći o porazu srpske države i naroda na kraju XX veka, Simić se osvrnuo na mišljenje Nikolaja Danilevskog o nemogućnosti Rusije da vodi rat protiv Zapada, obzirom na to da će sve Zapadne sile biti u ratu ujedinjene protiv Rusije. Upitavši „Zašto Srbija nije mogla da vodi ratove za jugoslovensko nasleđe“, ukazao je na sličnosti zapadnog percipiranja Srbije i Rusije.

Podeljena srpska elita nije uspela da obnovi legitimni srpski zahtev za objedinjavanjem srpskog naroda na razvalinama Jugoslavije, ali joj to nije dozvoljeno ni u okviru onoga što je danas Srbija. Šta više, morali su da budu vojnički poraženi, što je Simić argumentovao govoreći o bombardovanju SR Jugoslavije.

„Srbi se danas nalaze u stanju kolektivne depresije. Nisu svesni šta ih je tačno snašlo. Ta depresija ide dotle da otvara pitanje identiteta.“ Simić je podsetio na različite stavove koji se pojavljuju povodom sarajevskog atentata, sa potpuno suprotnim argumentacijama stavova.

„Srbi još nisu artikulisali, nisu rastumačili raspad Jugoslavije.“ S tim u vezi, Simić je naveo stav Milorada Ekmečića: da je Jugoslavija stvorena u onom trenutku kada je Velika Britanija shvatila da bi neobjedinjavanje Srpstva ugrozilo njene interese na Balkanu, jer je Nemačka bila dovoljno jaka, a Rusija dovoljno slaba da Jugoslavija ne bude puko oružje u rukama Rusije.

„Zar nije nemoguće da neka nova situacija ne bude pogodna za objedinjavanje srpskog, odnosno južnoslovenskog prostora? Zašto da ne? Taj prostor govori srpskim jezikom. Srpski jezik je lingua Franca koji se razume od Graca do Soluna.“

Simić je upozorio da se o „Jugosferi“, odnosno „G- 6“, ne može doneti brz i jednoznačan sud, iznevši mišljenje da Zapad, ipak, neće dozvoliti stvaranje velike Albanije.

(Fond Slobodan Jovanović, 30. 9. 2013)