Топлица Спасојевић, Млађен Ковачевић: Може ли држава још да се задужи

Пре годину дана држава се Законом о буџетском систему обавезала да се неће задужити више од 45 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно вредности свега што се у једној години створи. Недавно је Министарство финансија саопштило да је јавни дуг Србије на крају септембра достигао 14,75 милијарди евра, што је 44,4 одсто БДП-а. Иначе, укупан девизни дуг државе, пословних банака и предузећа сада је тежак око 24 милијарде евра.

Додуше, када би дуг за који гарантује држава достигао законом утврђену „црвену линију” – 45 одсто БДП-а – био би испод горње границе мање задужености, коју ММФ и Светска банка дефинишу као 48 одсто БДП-а и 132 одсто извоза.

И поред тога, економисти сада готово једнодушно указују да би повећање задужености државе било веома опасно. Поготову ако раст БДП-а у 2012. и наредним годинама буде мањи од три одсто, што би већ у 2013. могло да доведе до кризе јавног дуга.

Из пословне заједнице, међутим, чуо се предлог да би, зарад улагања у изградњу инфраструктуре – саобраћајница и електрана, што би поспешило економски развој, а тиме и раст запослености – било добро да Србија помери границу јавног дуга до 60 процената БДП-а, колика је већ сада просечна задуженост држава у Европској унији.

Топлицу Спасојевића, председника Удружења корпоративних директора, и професора универзитета др Млађена Ковачевића питали смо да ли Србија треба и може да повећа удео јавног дуга на 60 одсто БДП, шта би се тиме добило, а које би биле евентуалне негативне последице такве одлуке?

Политика: Ви сте, као привредник, предложили да се развој подстакне новим задуживањем државе до 60 одсто БДП-а. Шта би се тиме постигло?

Спасојевић: Привредници указују да изкризе може да се изађе само већим инвестирањем у инфраструктуру, индустрију, пољопривреду и енергетику. Суздржаност банака у Србији да одобравају кредите и ригорозна ограничења која им поставља Народна банка не доприносе бржем економском расту. Исто се догађа и у Европској унији, што успорава раст, док САД излази из кризе, јер је централна банка укинула пословним банкама обавезну резерву од два одсто на кредите које одобрава привреди. Код нас се инфлација држи под контролом по цену спутавања раста, док се структурне реформе у јавној потрошњи стално одлажу. Тако сечемо грану на којој седимо. Држави треба све више пара, а њих не може бити, као ни већег запошљавања, без инвестирања и стварања нове вредност. Државе Европске уније подстичу економски раст и по цену задуживања преко зацртане границе до 60 одсто БДП. Јавни дуг неких земаља ЕУ достиже и 90 одсто БДП-а, што је случај с Великом Британијом и Француском, уз претеривања Италије са 115 и Грчке чији је јавни дуг достигао 150 одсто БДП-а. Јавни дуг САД је 115 одсто БДП-а, а Јапана 200 одсто. Поред тога, укупан дуг банака и компанија у неким земљама ЕУ и остатка света такође достиже и до 100 одсто БДП-а.

Ковачевић: Нисам убеђен да ће се развој и запосленост поспешити повећањем државног дуга. На то упућује искуство из протекле деценије. Од почетка 2001. у Србију је ушло у нето износу око 75 милијарди долара по више основа, а БДП је повећан само 45 одсто. Много смо се задужили, потрошили новац од продатих предузећа, тако да je Србија већ високо задужена земља. Такозвана продајом државних хартија од вредности на домаћем тржишту, а недавно и на страном, држава је од 2009. убрзано повећавала дуг.

Спасојевић: Држава је од 2009. издавала краткорочне хартије. Ако се задужила две милијарде евра на годину дана, па се догодине опет задужи да их врати...

Ковачевић: Невоља је што држава не враћа приспеле обавезе, већ их одлаже. Ако се додатно задужимо, па потрошимо, уместо да уложимо у нешто што ће да доноси профит, од чега да вратимо? Нема профита, ако се кредитом крпи буџет.

Политика: Да ли Србија може да подигне ниво јавног дуга са 45 на 60 одсто?

Ковачевић: Извесно је да ће нова граница државног дуга до 60 одсто БДП-а брзо бити достигнута. Поштена рачуница би показала да је јавни дуг већ премашила 45 одсто БДП-а. Расходна страна буџета расте много брже од прихода.

Политика: Ваше колеге указују да без просечног економског раста у овој деценији од четири одсто нема одрживог развоја. Да ли је ново задуживање, ако је могуће, једино решење?

Ковачевић: Могуће је повећати државни дуг, али како бити сигуран да ће нови кредити бити уложени у изградњу инфраструктуре, а не у куповину гласова? Продали смо недавно еврообвезнице за милијарду долара. Званично је речено – за крпљење рупа у буџету. Ребалансом буџета су такође смањена средства за капиталне инвестиције. При том, велико је питање да ли је државни дуг само 14,75 милијарди евра, и да ли је само 44,4 одсто БДП-а. Тврдим да је то много више. За враћање приспелих рата јавног дуга прошле године је издвојено 9,2 одсто БДП-а, а у другом тромесечју ове године 10,4 одсто.

Политика: Може ли се држава обавезати да нове кредите користи само за изградњу инфраструктуре?

Спасојевић: Привредници предлажу да се држава додатно задужи, али под условом да се законом обавеже да ће тај новац уложити у изградњу инфраструктуре. Само под тим условом би и ММФ, који надзире наше финансије, одобрио додатно задуживање. Само ако се новац уложи у нешто што ће донети приход, као што је завршетак саобраћајница на Коридору 10 и на Коридору 7, опремање локација за привлачење инвестиција у регионима који заостају у развоју и одумиру. ЕПС може да буде други ЧЕЗ. Треба му само додатни капитал да прошири капацитет, стручно и деполитизовано пословодство, макар неке стручњаке довели из иностранства, и економска цена струје, која се лако може продавати за девизе.

Политика:Да ли би држава била добар инвеститор у јавним предузећима? Да ли добро уложила позајмљени новац?

Спасојевић: Има много земљама у којима су предузећа са стопостотним или већинским државним власништвом успешна. ЧЕЗ је једно од њих, а има и више нафтних и телекомуникационих компанија. Не треба слепо да се држимо начела либералног капитализма јер је истина негде на средини.

Политика: Постоји ли јефтинији начин да се поспеши економски раст од новог задуживања, јер је новац све скупљи?

Ковачевић: Могло би прилично и да се уштеди. Рецимо, корупција у јавним набавкама годишње прогута између 500 милиона и милијарду евра. Не недостаје нама само новац, него и умеће организације и управљања. Кад смо добили новац за изградњу пута на Коридору 10, испоставило се да нису урађени неопходни пројекти, није откупљено земљиште, нису решени имовинско-правни односи. А то је могло да се уради новцем добијеним од приватизације. Тим новцем је могла брже да се отплаћује стара девизна штедња, да почне реституција. Тај новац је, с малим изузецима, отишао у потрошњу. Куповали су се гласови. Подизала се потрошња, живело се преко могућности, баш као у Грчкој, па је сада тешко притезати каиш.

Политика: Ипак, неке земље могу себи да приуште двоструко већи државни дуг од нашег?

Ковачевић: Јавни дуг Ирске и Португала, Шпаније, на пример, већи је у односу на њихов БДП него Србије, али је и њихов извоз у односу бруто друштвени производ такође много већи него у Србији. Србија извезе само 27 одсто од онога што произведе, а Словачка 80, Словенија 85... Зато је овим земљама лакше да враћају своје спољне дугове.

Политика: Ви чак тврдите да би повећање државног дуга било неморално?

Ковачевић: Неморално је продати затечену имовину коју су створиле претходне генерације и то потрошити. Као што је неморално задужити се у иностранству на рачун будућих генерација. Недавно смо се задужили још милијарду долара, тим парама нећемо ништа изградити, а тек кроз десет година ћемо почети да враћамо тај дуг с високом каматом од 7,25 одсто.

Политика: Али, како даље?

Ковачевић: За почетак, да се мање расипа. Светски економски форум сваке године сачини табелу чији је наслов – Расипништво државе. На челу табеле су државе у којима се најмање расипа. Србија је 2008. била на 87. месту, на првом месту био је Јапан. Према последњем рангирању за 2010. Србија је била на 130. месту. Криза не јењава, а државно расипништво расте. Арчи се, нарочито у јавним предузећима. Зар је морало да прође 11 година да би се рекло да јавним предузећима морају да управљају професионалци? А прегломазна државна администрација је посебна прича. Нисам чуо да се број запослених у Агенцији за приватизацију смањује, а готово све је продато.

Политика: Може ли држава нешто више пара из буџета да усмери у инвестиције које су у њеној надлежности?

Спасојевић: Неке значајније прерасподеле у корист капиталних инвестиција нису могуће. Како због обавезе дотирања Пензијског фонда, на шта одлази око 40 одсто прихода буџета, тако и због превеликог јавног сектора. Јавна потрошња мора да се усклади с могућностима привреде. Садашњи ниво јавних услуга је неодржив. Уштеде су неизбежне, али оне неће знатније повећати капитална улагања. Директне стране инвестиције су сигурно повољније од непосредног задуживања, али њихов раст захтева бољи привредни амбијент, ефикаснију администрацију, краће процедуре, као и добру инфраструктуру. Још немамо концесије, први покушај није успео, а могућа су и заједничка предузећа са улагањем страног капитала.

Политика: Нешто мора да се мења, укључујући и наше навике. Које промене не могу више да се одлажу?

Ковачевић: Србија мора да окупи своју интелектуалну елиту из земље и расејања, стручњаке разних специјалности, да понуде визију будућег друштвеног и привредног система који би, после јавне расправе, усвојила Скупштина, а будуће владе спроводиле у дело.

Политика: Ускладићемо наш систем и законе са оним у ЕУ, зар то није довољно?

Ковачевић: Максимално се угледати на ЕУ, али по Сеулском концепту, који је наследио Вашингтонски консензус, свака земља је специфична и те специфичности се морају уважавати.

Спасојевић: Основне европске вредности прихватамо као наше. Домаће законодавство треба ускладити с важећим у ЕУ, али се слажем с професором да се неке специфичности морају уважити. Имамо потенцијале, али морамо да се мењамо. Неке прескочене лекције морамо да научимо, а структурна реформа је свакако једна од њих.

(Политика)