Toplica Spasojević, Mlađen Kovačević: Može li država još da se zaduži

Pre godinu dana država se Zakonom o budžetskom sistemu obavezala da se neće zadužiti više od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno vrednosti svega što se u jednoj godini stvori. Nedavno je Ministarstvo finansija saopštilo da je javni dug Srbije na kraju septembra dostigao 14,75 milijardi evra, što je 44,4 odsto BDP-a. Inače, ukupan devizni dug države, poslovnih banaka i preduzeća sada je težak oko 24 milijarde evra.

Doduše, kada bi dug za koji garantuje država dostigao zakonom utvrđenu „crvenu liniju” – 45 odsto BDP-a – bio bi ispod gornje granice manje zaduženosti, koju MMF i Svetska banka definišu kao 48 odsto BDP-a i 132 odsto izvoza.

I pored toga, ekonomisti sada gotovo jednodušno ukazuju da bi povećanje zaduženosti države bilo veoma opasno. Pogotovu ako rast BDP-a u 2012. i narednim godinama bude manji od tri odsto, što bi već u 2013. moglo da dovede do krize javnog duga.

Iz poslovne zajednice, međutim, čuo se predlog da bi, zarad ulaganja u izgradnju infrastrukture – saobraćajnica i elektrana, što bi pospešilo ekonomski razvoj, a time i rast zaposlenosti – bilo dobro da Srbija pomeri granicu javnog duga do 60 procenata BDP-a, kolika je već sada prosečna zaduženost država u Evropskoj uniji.

Toplicu Spasojevića, predsednika Udruženja korporativnih direktora, i profesora univerziteta dr Mlađena Kovačevića pitali smo da li Srbija treba i može da poveća udeo javnog duga na 60 odsto BDP, šta bi se time dobilo, a koje bi bile eventualne negativne posledice takve odluke?

Politika: Vi ste, kao privrednik, predložili da se razvoj podstakne novim zaduživanjem države do 60 odsto BDP-a. Šta bi se time postiglo?

Spasojević: Privrednici ukazuju da izkrize može da se izađe samo većim investiranjem u infrastrukturu, industriju, poljoprivredu i energetiku. Suzdržanost banaka u Srbiji da odobravaju kredite i rigorozna ograničenja koja im postavlja Narodna banka ne doprinose bržem ekonomskom rastu. Isto se događa i u Evropskoj uniji, što usporava rast, dok SAD izlazi iz krize, jer je centralna banka ukinula poslovnim bankama obaveznu rezervu od dva odsto na kredite koje odobrava privredi. Kod nas se inflacija drži pod kontrolom po cenu sputavanja rasta, dok se strukturne reforme u javnoj potrošnji stalno odlažu. Tako sečemo granu na kojoj sedimo. Državi treba sve više para, a njih ne može biti, kao ni većeg zapošljavanja, bez investiranja i stvaranja nove vrednost. Države Evropske unije podstiču ekonomski rast i po cenu zaduživanja preko zacrtane granice do 60 odsto BDP. Javni dug nekih zemalja EU dostiže i 90 odsto BDP-a, što je slučaj s Velikom Britanijom i Francuskom, uz preterivanja Italije sa 115 i Grčke čiji je javni dug dostigao 150 odsto BDP-a. Javni dug SAD je 115 odsto BDP-a, a Japana 200 odsto. Pored toga, ukupan dug banaka i kompanija u nekim zemljama EU i ostatka sveta takođe dostiže i do 100 odsto BDP-a.

Kovačević: Nisam ubeđen da će se razvoj i zaposlenost pospešiti povećanjem državnog duga. Na to upućuje iskustvo iz protekle decenije. Od početka 2001. u Srbiju je ušlo u neto iznosu oko 75 milijardi dolara po više osnova, a BDP je povećan samo 45 odsto. Mnogo smo se zadužili, potrošili novac od prodatih preduzeća, tako da je Srbija već visoko zadužena zemlja. Takozvana prodajom državnih hartija od vrednosti na domaćem tržištu, a nedavno i na stranom, država je od 2009. ubrzano povećavala dug.

Spasojević: Država je od 2009. izdavala kratkoročne hartije. Ako se zadužila dve milijarde evra na godinu dana, pa se dogodine opet zaduži da ih vrati...

Kovačević: Nevolja je što država ne vraća prispele obaveze, već ih odlaže. Ako se dodatno zadužimo, pa potrošimo, umesto da uložimo u nešto što će da donosi profit, od čega da vratimo? Nema profita, ako se kreditom krpi budžet.

Politika: Da li Srbija može da podigne nivo javnog duga sa 45 na 60 odsto?

Kovačević: Izvesno je da će nova granica državnog duga do 60 odsto BDP-a brzo biti dostignuta. Poštena računica bi pokazala da je javni dug već premašila 45 odsto BDP-a. Rashodna strana budžeta raste mnogo brže od prihoda.

Politika: Vaše kolege ukazuju da bez prosečnog ekonomskog rasta u ovoj deceniji od četiri odsto nema održivog razvoja. Da li je novo zaduživanje, ako je moguće, jedino rešenje?

Kovačević: Moguće je povećati državni dug, ali kako biti siguran da će novi krediti biti uloženi u izgradnju infrastrukture, a ne u kupovinu glasova? Prodali smo nedavno evroobveznice za milijardu dolara. Zvanično je rečeno – za krpljenje rupa u budžetu. Rebalansom budžeta su takođe smanjena sredstva za kapitalne investicije. Pri tom, veliko je pitanje da li je državni dug samo 14,75 milijardi evra, i da li je samo 44,4 odsto BDP-a. Tvrdim da je to mnogo više. Za vraćanje prispelih rata javnog duga prošle godine je izdvojeno 9,2 odsto BDP-a, a u drugom tromesečju ove godine 10,4 odsto.

Politika: Može li se država obavezati da nove kredite koristi samo za izgradnju infrastrukture?

Spasojević: Privrednici predlažu da se država dodatno zaduži, ali pod uslovom da se zakonom obaveže da će taj novac uložiti u izgradnju infrastrukture. Samo pod tim uslovom bi i MMF, koji nadzire naše finansije, odobrio dodatno zaduživanje. Samo ako se novac uloži u nešto što će doneti prihod, kao što je završetak saobraćajnica na Koridoru 10 i na Koridoru 7, opremanje lokacija za privlačenje investicija u regionima koji zaostaju u razvoju i odumiru. EPS može da bude drugi ČEZ. Treba mu samo dodatni kapital da proširi kapacitet, stručno i depolitizovano poslovodstvo, makar neke stručnjake doveli iz inostranstva, i ekonomska cena struje, koja se lako može prodavati za devize.

Politika:Da li bi država bila dobar investitor u javnim preduzećima? Da li dobro uložila pozajmljeni novac?

Spasojević: Ima mnogo zemljama u kojima su preduzeća sa stopostotnim ili većinskim državnim vlasništvom uspešna. ČEZ je jedno od njih, a ima i više naftnih i telekomunikacionih kompanija. Ne treba slepo da se držimo načela liberalnog kapitalizma jer je istina negde na sredini.

Politika: Postoji li jeftiniji način da se pospeši ekonomski rast od novog zaduživanja, jer je novac sve skuplji?

Kovačević: Moglo bi prilično i da se uštedi. Recimo, korupcija u javnim nabavkama godišnje proguta između 500 miliona i milijardu evra. Ne nedostaje nama samo novac, nego i umeće organizacije i upravljanja. Kad smo dobili novac za izgradnju puta na Koridoru 10, ispostavilo se da nisu urađeni neophodni projekti, nije otkupljeno zemljište, nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi. A to je moglo da se uradi novcem dobijenim od privatizacije. Tim novcem je mogla brže da se otplaćuje stara devizna štednja, da počne restitucija. Taj novac je, s malim izuzecima, otišao u potrošnju. Kupovali su se glasovi. Podizala se potrošnja, živelo se preko mogućnosti, baš kao u Grčkoj, pa je sada teško pritezati kaiš.

Politika: Ipak, neke zemlje mogu sebi da priušte dvostruko veći državni dug od našeg?

Kovačević: Javni dug Irske i Portugala, Španije, na primer, veći je u odnosu na njihov BDP nego Srbije, ali je i njihov izvoz u odnosu bruto društveni proizvod takođe mnogo veći nego u Srbiji. Srbija izveze samo 27 odsto od onoga što proizvede, a Slovačka 80, Slovenija 85... Zato je ovim zemljama lakše da vraćaju svoje spoljne dugove.

Politika: Vi čak tvrdite da bi povećanje državnog duga bilo nemoralno?

Kovačević: Nemoralno je prodati zatečenu imovinu koju su stvorile prethodne generacije i to potrošiti. Kao što je nemoralno zadužiti se u inostranstvu na račun budućih generacija. Nedavno smo se zadužili još milijardu dolara, tim parama nećemo ništa izgraditi, a tek kroz deset godina ćemo početi da vraćamo taj dug s visokom kamatom od 7,25 odsto.

Politika: Ali, kako dalje?

Kovačević: Za početak, da se manje rasipa. Svetski ekonomski forum svake godine sačini tabelu čiji je naslov – Rasipništvo države. Na čelu tabele su države u kojima se najmanje rasipa. Srbija je 2008. bila na 87. mestu, na prvom mestu bio je Japan. Prema poslednjem rangiranju za 2010. Srbija je bila na 130. mestu. Kriza ne jenjava, a državno rasipništvo raste. Arči se, naročito u javnim preduzećima. Zar je moralo da prođe 11 godina da bi se reklo da javnim preduzećima moraju da upravljaju profesionalci? A preglomazna državna administracija je posebna priča. Nisam čuo da se broj zaposlenih u Agenciji za privatizaciju smanjuje, a gotovo sve je prodato.

Politika: Može li država nešto više para iz budžeta da usmeri u investicije koje su u njenoj nadležnosti?

Spasojević: Neke značajnije preraspodele u korist kapitalnih investicija nisu moguće. Kako zbog obaveze dotiranja Penzijskog fonda, na šta odlazi oko 40 odsto prihoda budžeta, tako i zbog prevelikog javnog sektora. Javna potrošnja mora da se uskladi s mogućnostima privrede. Sadašnji nivo javnih usluga je neodrživ. Uštede su neizbežne, ali one neće znatnije povećati kapitalna ulaganja. Direktne strane investicije su sigurno povoljnije od neposrednog zaduživanja, ali njihov rast zahteva bolji privredni ambijent, efikasniju administraciju, kraće procedure, kao i dobru infrastrukturu. Još nemamo koncesije, prvi pokušaj nije uspeo, a moguća su i zajednička preduzeća sa ulaganjem stranog kapitala.

Politika: Nešto mora da se menja, uključujući i naše navike. Koje promene ne mogu više da se odlažu?

Kovačević: Srbija mora da okupi svoju intelektualnu elitu iz zemlje i rasejanja, stručnjake raznih specijalnosti, da ponude viziju budućeg društvenog i privrednog sistema koji bi, posle javne rasprave, usvojila Skupština, a buduće vlade sprovodile u delo.

Politika: Uskladićemo naš sistem i zakone sa onim u EU, zar to nije dovoljno?

Kovačević: Maksimalno se ugledati na EU, ali po Seulskom konceptu, koji je nasledio Vašingtonski konsenzus, svaka zemlja je specifična i te specifičnosti se moraju uvažavati.

Spasojević: Osnovne evropske vrednosti prihvatamo kao naše. Domaće zakonodavstvo treba uskladiti s važećim u EU, ali se slažem s profesorom da se neke specifičnosti moraju uvažiti. Imamo potencijale, ali moramo da se menjamo. Neke preskočene lekcije moramo da naučimo, a strukturna reforma je svakako jedna od njih.

(Politika)